Вучић реанимира Бриселски споразум

BELGIUM-NATO-SERBIA-DIPLOMACY

Евроинтеграције подразумевају Србију ван ЕУ и независно Косово

• Вучић је гурао Србе у тзв. косовске институције, а истодобно је деконструисао државни институционални формат са Косова и Метохије
• Без одлагања требало би редефинисати сопствену спољну политику кроз дистанцирање од евроинтеграција. Био би то први корак ка отрежњењу и суочењу с реалношћу
• Хоће ли убеђивати Србију да је сасвим свеједно имати ЗСО или КиМ, тј. да имајући ЗСО не морамо имати Косово и Метохију?

Пише: Славко Живанов

Излазак политичких представника Срба из тзв. косовских органа и институција наишао је на већинско одобравање српске јавности. И жестоки противници Вучићевог аутократског култа личности, овом приликом, сложили су се са његовим лојалним фановима, поданицима и слугама о томе да морају постојати “црвене линије”, гранични минимуми одбране националног и државног прага и опстанка. Међутим, иако је овај заокрет у доброј мери неочекиван, бојкот не би требало да прекрије много ширу перспективу, контекст и след сложеног и дубоког процеса „решавања“ косовског проблема.

И данас, а нарочито у будућности не смемо да изгубимо из вида трагичне и тешко поправљиве грешке које су нас довеле до ове ситуације. Вучић је гурао Србе у тзв. косовске институције, а истодобно је деконструисао државни институционални формат са Косова и Метохије, гасивши тамошње српске државне органе. Пренео је надлежности са сијесет државних адута Србије на приштинске власти без уступака, великодушно поклањајући вековима стицан српски капитал, ресурсе и друге вредности. У многочему чега су се Арбанаси дечепали није се опирао, напротив, посматрао је како са Косова и Метохије држава цури као сув дунавски песак из шаке. Церекао се, грлио и дружио са својим пријатељима Рамом, Лајчаком и сличним зликовцима и злотворима. Сада, кад Америка, ЕУ и Арбанаси од Србије очекују спољнополитички поклон-пакет с признавањем косовске независности и увођењем санкција Русији, Вучић је почео да се нервозно јогуни јер зна да се „уређивањем добросуседских односа са Косовом“, знатно дестабилизује његово властодрштво. За његове гласаче то је клизав терен са којег лако могу да отклизе ка некој другој политичкој партији или лидеру. И то је основни разлог његових шпекулација, пропаганде и трикова.

Но, и поред тога што је његова жеља за опстанком на власти једина константа његовог политичког деловања и што су мотиви доношења одлука сасвим егоистични, шићарџијски и профитерски, излазак политичких представника Срба из тзв. косовских институција јесте позитиван догађај. Реч је о само једној сићушној секвенци дугачког процеса у којој су се, на тренутак, поклопили општи интереси и лични властодржачки интереси Господара Србије. Већ за неколико дана, чим се ти интереси сукобе, његови потези и тактика занемариће све друго сем личне користи.

Лицкање леша

Инсистирања Вучићеве власти на обавезама Арбанаса проистеклим из Бриселског споразума, а кроз формирање Заједнице српских општина (ЗСО) јесте апсолутни промашај, контрапродуктивно, штетно и тек у развоју догађаја показаће се разорно аутодеструктивно.

Американци, ЕУ, тзв. Колективни запад пооштрио је реторику према косовским функционерима озбиљно замерајући Куртију и његовој администрацији да не раде на повећању политичког кредибилитета, да то што не испуњавају обавезе које су прихватили не доприноси утемељењу косовске државности итс. Експлицитно се указује на тврдоглаво одбијање оснивања ЗСО, односно на неприхватљивост чина избегавања извршавања прихваћених обавеза из Бриселског споразума.

У суштини, уз несебичну асистенцију Београда, проблем се опасно сужава и своди само на питање (не)формирања ЗСО и пререгистровања аутомобила.

А шта ће се десити ако Курти допусти формирање ЗСО и одложи пререгистрацију? Онда ће иста лоптица неиспуњавања преузетих обавеза бити у пољу званичне Србије, што даље значи да ће процес „уређивања добросуседских односа“, у тој новонасталој ситуацији, бити са српске стране драговољно настављен. Заправо, све ово чему сведочимо данас тада ће бити дефинисано маневром куповине времена и одлагања прихватања решавања проблема по вољи, намери и жељи Колективног запада, што је Вучић, уосталом, чинио све време своје владавине. Србија би тада била још даље од остваривања својих националних, државних и општих интереса, али Вучић би остварио дужи мандат, што је њему одавно најбитније у целој васељени. Остварујући себи важне циљеве не пропушта да наноси далекосежну штету Србији. Уместо да захвали Арбанасима што су непоштовањем договора Бриселски споразум практично развргли, Вучић инсистира на његовој реанимацији.

Раскршће

Србија је изгубила и протраћила огромно, ненадокнадиво време. Али, то не би смело да је омета у опредељивању ка кључним, фундаменталним питањима од којих зависе правци развоја политике и стратегије опстанке нације и државе у потпуном смислу тих појмова. Србија би требало да се оријентише ка реалним, остварљивим циљевима ма колико они били удаљени, уместо што се држи фикција, уобразиља и неухватљивих фатаморгана.

Без одлагања требало би редефинисати сопствену спољну политику кроз дистанцирање од евроинтеграција. Био би то први корак ка отрежњењу и суочењу с реалношћу створене из чињенице да ЕУ не жели Србију међу својим чланицама. ЕУ је досад јасно показала да Србију види као колонију, слушкињу и покорног трабанта, резервоара сваковрсне користи, недостојног било каквих права – и да у томе нема намеру ништа да промени. Стога, Србија треба само да констатује фактичко стање и да утврди сопствени самостални пут.

Остала важна спољнополитичка питања Србије су у великој мери интернационализована, односно Србија о њима не може унилатерално да одлучује. Питање односа према ЕУ тиче се превасходно Србије и Србија би требало радикално да ревидира свој однос према тој умирућој творевини НАТО-сурогата. Заправо, српска власт би требало да синхронизује народну вољу и сопствену праксу, да у демократском процесу утврди и потврди расположење народа и престане са антидемократском праксом наметања и октроисања политикâ које грађани не подржавају.

Истозначност Бриселског и минских споразума

Са обнављањем елемената сопствене државности на Косову и Метохији Србија треба да почне одмах, а Бриселски споразум који су неутралисали Арбанаси и њихови господари треба прогласити мртвим. Невероватно је колико је сличности између основне идеје овог споразума и украјинско-руских, минских споразума. Сврха им је истоветна. У извесном временском оквиру требало је ојачати прозападни фактор, утврдити елементе државности, анкерисати сопствену милатантну базу и потенцијале, а затим остварити пун обим сопствених интереса науштрб друге стране за коју су споразуми обмана, маневар ратне преваре, и анестезија док се побројани предуслови не испуне и не стекне ненадокнадиво преимућство. Када се предуслови испуне, стекне предност у снази фактичког стања, Колективни запад отворено признаје да му до споразума никад није ни стало и да је то било оруђе за превару и окупацију. По том рецепту су ЕУ и САД потопили минске споразуме у Украјини претходно анестезирајући Русију док су се укронацисти наоружавали и припремали за рат.

Србија нема ни један једини разумни разлог да поштује споразум који је друга страна одавно погазила, и користи га само као полугу за углављивање једностраних уступака. Са америчке стране и са стране њихових европских слугу, Бриселски споразум је осмишљен као мапа пута до потпуне косовске независности и никада није био ништа друго осим тога. Зато је за жаљење што се српска страна на такву штеточинску праксу обавезала и ревносно је примењује.

Дакле, спољна политика Србије мора се нивелисати у новој димензији, са новим приоритетима, у новим околностима са шансом да у будућности донесе плодове. Оваква, садашња спољна политика Србији може да донесе ропство и букагије. Додуше, властодршцима који је промовишу и практикују доноси новац огољујући њихове праве мотиве и природу. Зато ће власт А. Вучића деловати управо у складу са тиме. Вучић дугорочно неће учинити ишта корисно за српске националне и државне интересе па је питање тренутка када ће се поново вратити у колотечину Бриселског споразума. Страшна је и помисао да би цео игроказ са напуштањем тзв. косовских институција био организован због само једне јевтине, катастрофалне чињенице: –  Поједноставити питање статуса и будућности Косова и Метохије и свести га на симболично и тривијално питање не(постојања) Заједнице српских општина. Хоће ли се добијање и формирање ЗСО вредновати толико да би се, у “реваншу” аминовала косовска независност­? Хоће ли убеђивати Србију да је сасвим свеједно имати ЗСО или КиМ, тј. да имајући ЗСО не морамо имати Косово и Метохију?..

Све ово далеко је од доброг, али се од овакве власти очекује и тешко да може да изненади. Не треба се надати да ће да промене профитабилну праксу и политички окрену леђа својим партнерима са Колективног запада. Ужасавајуће је, пак, што већина гласајућих на изборима све то не види – слепа код очију.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ