ШТА СУ КОМЕ ЛАТИНОАМЕРИЧКИ ЛЕВИЧАРИ И ДЕСНИЧАРИ?

Пише: Рајко Петровић

Победа Инасија Луле да Силве над Жаиром Болсонаром у другом кругу председничких избора у Бразилу одјекнула је у светској, али и домаћој српској јавности, помало изненађујуће с обзиром на чињеницу да, бар када су у питању политичка збивања, иста није претерано загледана у латиноамеричко двориште. Бавећи се већ годинама хиспанским и латиноамеричким студијама приметио сам да у нашем народу постоји много више симпатија за латиноамеричке левичаре неголи за десничаре. Та класична подела унутар политичког живота латиноамеричких земаља присутна је још увек, упркос томе што западна цивилизација уопште већ дуже време пролази кроз своју постидеолошку фазу. Србима су левичари у Латинској Америци привлачни због свог традиционалног антиамеричког и антиимперијалистичког става уопште, као герилци, односно људи који су чак и оружјем спремни да бране своје идеје и да за њих дају своје животе, те као суверенисти и родољуби који се боре за пуну самосталност својих земаља.

Са друге стране, неретко су у нашој јавности латиноамерички десничари проказани као сурови диктатори, прогонитељи комуниста или чак јатаци одбеглих нациста. Че Гевара, Кастро и Чавез много више асоцирају просечног Србина на Латинску Америку неголи Пиноче, Стреснер или Перон. Када кажем просечног Србина, мислим на човека релативно патриотски и верски настројеног и барем формално окренутог ка поштовању традиције и породичних вредности. Политичке идеологије свугде еволуирају у складу са датим околностима и потребама, па је тако и са латиноамеричким поднебљем. Значење левице и деснице тамо данас има нешто другачију димензију у односу на значење од пре 20, а посебно пре 50 или више година. Данашњи латиноамерички левичари нису револуционари, људи са пушкама у рукама који су спремни да се бране од америчке инвазије попут оне у Заливу свиња на Куби или од ЦИА-иних агената који су током операције ,,Кондор“ деценијама вршљали од Боготе на северу до Сантијага де Чилеа на југу. Нису то више ни људи у радничким оделима или урођеничким костимима, већ сасвим углађени, што би се рекло краватирани људи који више не желе да руше капитализам, већ да га модификују, да му, како се често каже, дају људски лик. Хумани социјализам 21. века одавно је заменио марксистичко-лењинистичку апологију.

Ако бисмо једног просечног Србина питали да ли му је ближи кандидат који пропагира паролу „Бог, отаџбина, породица“, који се противи ЛГБТ идеологији, који је био војни официр и који подржава Доналда Трампа и он њега или кандидат који се бори за људска и мањинска права, за ЛГБТ идеје и који је уочи другог круга председничких избора у Француској пожелео срећу Емануелу Макрону, уверен сам да би одговор био – овог првог. Тај први је Жаир Болсонаро, бразилски десничар у домаћим медијима често спомињан због контроверзних изјава и ставова, којих свакако има, али ретко у светлу човека који се труди да очува традиционални и хришћански лик највеће римокатоличке земље света. Са друге стране, Лула је увек фаворизован као страдалник, борац за људска права и синдикалиста.

Суштина целе приче јесте у томе да се латиноамеричка левица, дакле не само у Бразилу, полако, али сигурно трансформише у лево-либералну политичку платформу у којој доминирају теме права расних и етничких мањина, еколошка питања и родна идеологије. Латиноамерички левичари постали су они салонског, односно кабинетског типа, упуштени у расправе о томе како капитализам поправити, а не како се борити против истог. Кастро, Че Гевара, Чавез, Мухика и други револуционари данас су само ништа више од успомене и инспирације за вођење далеко лакших борби од оних које су они сами водили. Десничари су и даље наклоњени САД и спремни су да дозволе спровођење њених интереса у својим земљама, али су окренути много више републиканцима неголи демократама, дакле америчким конзервативцима, а не левим либералима. У њима, ипак, данас има пуно више жара, политичке емоције и жеље да се очувају неки од здравих темеља хришћанске и западне цивилизације. Да у Бразилу има Срба колико и у САД, уверен сам да бисмо уочи тамошњих избора слушали извештаје о српским заједницама које подржавају ,,тропског Трампа“, како често називају Болсонара, а не Лулу. Посебно ако томе додамо чињеницу да Болсонаро није увео санкције Русији, штавише, да је са њом појачао економску и сваку другу сарадњу чак и у време изазовне украјинске кризе.

Рајко Петровић је научни сарадник Института за европске студије

Извор:
STELLA POLARE