ЗА НЕСТАЈАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ НИЈЕ КРИВ НАРОД, КРИВЦИ СУ САМО ЛИНГВИСТИ И ВЛАСТ

Поводом “Једног сата за ћирилицу” на овогодишњем Сајму књига у Београду

• У оквиру излагања о теми “Један сат за ћирилицу” проф. др Милош Ковачевић је истакао – да се “борци за ћирилицу у ствари боре против свог народа и да је то апсурдна борба”!
• Збиљић: То је апсолутно погрешно и по српску ћирилицу изузетно штетно становиште. Јер, ако се борци за ћирилицу “боре против свог народа” ради враћања ћирилице у живот, онда то значи да је народ (српски) “крив” због напуштања ћирилице.
• Српски случај убијања свога писма утолико је тежи што је народ на референдуму за Устав Србије 2006. исправно већински гласао за једноазбучје српског језика у ћирилици (став први Члана 10. Устава Србије)
• Брборић: нема спаса за српску ћирилицу све док се у српски језик не уведе “суштинско ћириличко једноазбучје”.

Пише: Драгољуб Збиљић

Гледиште да се “борци за ћирилицу данас боре против свог народа” и да је то “апсурдна борба” изрекао је мој пријатељ проф. др Милош Ковачевић (познати велики лингвиста, вероватно један од највећих живих лингвиста данас). То је апсолутно погрешно и по српску ћирилицу изузетно штетно становиште. Јер, ако се борци за ћирилицу “боре против свог народа” ради враћања ћирилице у живот, онда то значи да је народ (српски) “крив” због напуштања ћирилице. То би значило да је народ “кривац” што је данас ћирилица у нестајању међу Србима.

Сасвим је лако објективном лингвисти да докаже да је такво мишљење нетачно у проценту сто посто. Јер, није српски народ сам (из свог ћефа) напуштао своје писмо, није српски народ сам нормирао свој језик (изван Европе и света) у двоазбучју, није српски народ сачињавао Правопис српскога језика са два писма, није српски народ измислио идиотско гледиште о “богатству двоазбучја” само за језик Срба. Све то су практично радили (и данас, нажалост, раде) српски лингвисти у језичким институцијама.

НЕУСАГЛАШЕНИ С УСТАВОМ И ПРАВОПИС И ЗАКОНИ

Затим, није сам српски народ правио неусаглашене законе с Чланом 10. Устава Србије у вези с писмом српског језика. Дакле, сам народ није одлучио да не поштује већинску вољу народа који је изгласао (и) Члан 10. Устава Србије у коме јасно пише да су “у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”, без иједног другог ни споменутог писма, па ни хрватске абецеде.

Дакле, лингвиста М. Ковачевић је сметнуо с ума да само лингвисти у институцијама одлучују хоће ли српски језик бити у пракси писан српским писмом, тј. једним писмом као и сви други језици у Европи и свету,  или ће бити, као и до сада, и даље међу Србима писани шизофрено – и српским (ћириличким) и хрватским (латиничким) писмом. Српски случај убијања свога писма утолико је тежи што је народ на референдуму за Устав Србије 2006. исправно већински гласао за једноазбучје српског језика у ћирилици (став први Члана 10. Устава Србије), а српски лингвисти (у правопису) и власт (у двама законима) просто својим практичним поступцима исмејавају (јер не поштују) ту већинску вољу народа и прописују када и ко може да не поштује народну вољу и општу праксу у свету, па могу да настављају фаворизацију хрватског писма уместо српског на квазилингвистички и противуставан начин који се специјално, нарочито и посебно међу Србима и за Србе у њиховом језику спроводи плански и политички циљно и редовно после Новосадског договора у Матици српској из 1954 године.

А лингвисти – правописци чак у актуелном Правопису (из 2010. године и даље) изричито и експлицитно наводе на стр. 15. да “ћирилица није егзистенцијално угрожена” па је корисно за српску културу и идентитет настављање у пракси неуставности и непрактичности кроз негоавње двоазбучја само међу Србима.

УДРУЖЕЊА ЗА ЋИРИЛИЦУ ПОСТОЈЕ ЗБОГ ПОГРЕШНЕ БОРБЕ ЛИНГВИСТА И ВЛАСТИ ЗА СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ

Велики је промашај Ковачевићев и то што је изрекао нешто што од њега не би човек могао да очекује. Он у овом излагању рече да је штетно постојање свих “удружења за одбрану ћирилице”, осим што је куртоазно похвалио домаћина расправе СКЦ “Ћирилицу”. Ковачевић је заборавио  (или је то смишљено изрекао против тих удружења, а тиме и против ћирилице) да лингвисти у институцијама нису готово ни спомињали борбу за ћирилицу док ту борбу нису 2001. године започели чланови првооснованог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (чији је и сам Ковачевић прихватио да буде њен члан од 2002. године). Он је заборавио да су консултовани лингвисти 1990. године у Уставу Србије били за “равноправност писама”, а да је чувени академик Лукић успео да се с Борисавом Јовићем избори да у Члану 8. Устава Србије из 1990. године ћириличко писмо ипак добије првенство. Ковачевић је такође заборавио да су баш чланови “Ћирилице” у сарадњи с Браниславом Брборићем (који је од свих познатих лингвиста до данас једини схватио, по угледу на “Ћирилицу”, да нема спаса за српску ћирилицу све док се у српски језик не уведе “суштинско ћириличко једноазбучје”) успели да убеде власт да се предложи (а да народ на референдуму изгласа 2006. године) да су “У Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”.

Ни М. Ковачевић ни А. Милановић ни овом приликом не сетише се да кажу да није народ измислио различиту употребу писма српског језика у “службеној” и “јавној употреби”. Ту разлику праве и данас српски лингвисти (посебно “опевани” антићириличар Р. Бугарски, затим М. Пижурица и др.), а не, наравно народ. Народ трпи оно што му лингвисти и власт “службено” намећу у језику и писму

НЕМА ОСНОВА ЗА МИЛАНОВИЋЕВ ОПТИМИЗАМ

Не бисмо овом  приликом ширили причу о овим излагањима двојице лингвиста (од којих овај други чак рече да је велики оптимиста да ће овај нови закон бити користан за ћирилицу,а та виднија корист у пракси је немогућа све док је и тај нови закон из 2021. и неуставан у више елемената, али и апсурдан, јер је то, ваљда, доказано једини закон на свету пред којим нису равноправни сви грађани, у овом случају корисници српског језика.

Дакле, да закључимо о излагањима двојице српских лингвиста на овом наступу на Сајму књига поводом теме “Један сат о ћирилици” коју је осмислио СКЦ “Ћирилица”.

Ни они, као врсни лингвисти још нису схватили (оно што су одавно експлицитно јасно схватили од познатијих лингвиста у језичким институцијама само почивши Б. Брборић и чланови удружења “Ћирилица” и “Српска азбука” који једини истичу да српска ћирилица нема никакве шансе да се врати у живот све док, најпре, српски лингвисти не схвате да су дужни да у нормирању српског језика и они примене у правопису и струци решење питања писма у потпуности у складу с Чланом 10. Устава Србије.

И с праксом у решењу питања писма (једноазбучје) у свим престижним језицима Европе и света, и док српска власт не схвати да је дужна и обавезна народу да примени оно што је народ изгласао у Члану 10. Устава Србије, тј. да се српски пише свуда и увек српским писмом, тј. да, без изузетака, обезбеди увек и свуда службену употребу српског језика и ћириличког писма, а да се туђе писмо остави једино за неслужбену, тј. личну употребу српског језика на хрватском писму, али само појединачно за себе, а не да се туђе писмо намеће Србима  као у комунизму, или у окупацијама када је српска ћирилица била забрањена и наметано Србима хрватско писмо.

КОВАЧЕВИЋ ЈЕ НАПРЕДОВАО ВЕРБАЛНО У БОРБИ ЗА ЋИРИЛИЦУ, АЛИ НЕДОВОЉНО И НЕФУНКЦИОНАЛНО

Истина, треба похвалити М. Ковачевића када је истакао да је ћириличко писмо у Срба кључна идентитетска одредница за Србе и што је прихватио да за све Србе никада није сачињено ниједно (никакво) латиничко писмо, за разлику од неких других лингвиста и филолога који и данас тврде да је позната гајица – “српско писмо”, па чак и то да су Вук и Даничић правили за целину Срба некакво латиничко писмо. А истина је једино да су и Вук и Даничић предлагали реформисање хрватске латинице (гајице), али за Хрвате, не за све Србе када они користе свој језик.

Ни Вук ни Даничић нису били толико “глупи” па да, поред усавршене српске ћирилице предлажу за Србе неко друго писмо. Они никад нису предлагали да Срби замењују своје ћириличко писмо. А оволика замена ћирилице догодила се веома успешно у време сурове и добро политички и квазилингвистички осмишљене комунистичке фаворизације хрватске абецеде под изговором да су то “оба наша писма”, да смо ми најбогатији народ на свету по двоазбучју, па је чак смишљена оригинална флоскула само за Србе (то, наравно, није наметано Хрватима) – “богатство двоазбучја”.

Не треба заборавити и оно што смо ми у “Ћирилици” истицали од 2001. године (ми лично и пре тога) да су Срби све више у међусобном “грађанском рату” у вези с напуштањем ћирилице. И А. Милановић је с разлогом споменуо какви су то све оштри и глупи оштри “сукоби” међу Србима између оних који су за оба писма, а служе се, у ствари, у свом писању само хрватском латиницом у писању српског језика и нас који увиђамо да је свака борба за ћирилицу узалудна ако се наставља двоазбучје у решењу питања писма, јер је хрватско писмо међу Србима одавно наметнуто као већинско, да је народ на њега насилно и смишљено натеран да се свикне. А, уз то, антисрби и антићириличари све су бруталнији у настављању ширења комунистичког “богатства двоазбучја” јер само тако могу да намећу Србима туђе хрватско писмо.

На крају желимо да кажемо апсолутну, пуну истину: борити се за ћирилицу у нормираном српском језику на  два писма у правопису и језичкој струци и неуставном законима (има их два у Србији) биће узалудна борба и наивно је бити, као Милановић у овом случају, “оптимиста” да ће се тако вратити ћирилица у пуни живот. Ћирилица на кашичицу, како се (и) данас ради у Србији, може да донесе убудуће све мање ћирилице у тој кашичици. Све док се и у Србији и међу Србима не обезбеђује живот  писма као у свим другим језицима у вези с њиховим писмима, од српског писма мало ће шта моћи да остане изван српских гробаља и музеја.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ