Михизовштина 212

Повод за овај текст је стогодишњица рођења Борислава Михајловића Михиза. Озбиљни проучаваоци књижевности препознају колико је важно, за српску књижевност, било присуство Михиза.  Прича о једном од највећих књижевних критичара, не може да буде једноставна, поготово после реченице Ива Андрића, како „Михиз зна више о Проклетој Авлији од њега самог“.

Ако се по субјективном осјећају може покренути прича о Михизу и његовим књижевним анализама, могло би да се почне од Симине 9а. То је адреса у којој су становала, тада млади, озбиљна имена из свијета умјетности.  Они су били једна врста интелектуалне дружине, на некој маргини друштва. Критичари ће рећи да је ту била слобода. Записао је Радован Поповић, који ће записати оно што су многи небројено пута поновили, како „није било такве групе истомишљеника, која ће се одржати деценијама“.

Соба је била веома специфична. Михиз се сјећа да се врата никада нису закључавала.  Ту се разговарало о актуелним друштвеним догађајима, критиковала се власт у присуству „двојице агитпроповаца, Ћосића и Исаковића“. У соби није било кревета, већ разбацане књиге, њемачка ћебад, прљаве чаше. Назив „кућа јереси“, касније је дао Мића Поповић.

Српска књижевност друге половине 20. вијека не може да се замисли без Михиза. Ако пажљиво посматрамо ауторе, који се у то вријеме јављају, видјећемо да је критика играла веома важну улогу у њиховом стваралаштву, а Михизов суд жељели су многи. Многи су страховали шта ће он да каже, али и поред тога Михиз је говорио. Уколико би почели да прелиставамо литературу, могли би да кажемо да српска књижевност без Михиза, изгледала би као ликови из Сарамаговог романа „Слепило“. Одједном би постали слијепи, дошло би до општег колапса у саобраћају. Српска књижевност не би могла да се похвали ни својом снагом, аутентичношћу, слободом. То је најплоднији период српске књижевности. Михиз је једна врло важна књижевна фигура у свијету књижевности. Он је показао да књижевност без критике, нема духа. Супруга Борислава Пекића у једној емисији је рекла да је Пекић увијек говорио како у присуству Михиза и Бећковића може само да сједи, пијуцка, јер не може да дође до ријечи.

Много је личности било одушевљено Михизом. Јасно је да је он доминирао у друштву, својом маркатношћу и интелектом. Међутим, прво јавно књижевно вече остаће незабораван моменат у књижевним круговима. Наступао је Радован Зоговић. Михиз је примијетио да је присутан Мирослав Крлежа, да пажљиво прати и аплаудира Зоговићевим пјесмама. Поставио је питање које је, како сам каже, „изазвало запрепашћење у сали“. Неко ко је писао о три овна у југословенској књижевности (Радован Зоговић, Милован Ђилас, Јован Поповић) и зашто сад тим пјесмама аплаудира. Зоговић је био бијесан и изнио низ увреда. То је Михиз третирао као хипрокризију. Нису вољели људе који се додворавају режиму. Крлежа је у току постављања питања напустио салу, али је једном приликом рекао Михизу да му то никада није заборавио.

Нису случајна поређења са Скерлићем. Бећковић каже да многи велики критичари имају огријешења према писцима (као Скерлић), али Михиз нема и да је он као „скалпел“, ишао прецизно. Остала је прича о роману „Златно руно“ Борислава Пекића. Пекићу су испред „Просвете“ рекли да треба да уколни сто и педесет страна. Он је то урадио и додао још двјеста. Помогао му је Михиз да то скрати, али је остало записано:

„Али, човјече, шта Вам би да напишете роман од три хиљаде страница? Ко ће то да чита? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом. А Ви запели, нашли па зашли, па десетине векова, па стотине персонажа, па хиљаде страница. Како ће то све и Ви такав да стане у наше књижевство и у нас?“

Остаће једно писмо из Лондона, које потврђује велико пријатељство између Михиза и Пекића. Пекић пише:

„Претпостављам да вас занима како један српски писац из Црне Горе, тачније – сећајући се једног Вашег поређења – писац који је левом у ципелу обувеном ногом прекорачио Дунав, а десном у белим чарапама сишао с брда, поштовалац Запада и његове традиције а син Евроазије, демократа по опредељењу а социјалдемократа по дужности, архивар-историчар по страсти а књижевник по потреби, хладнокрван у понашању а хистерик у мишљењу, итд. итд. – сместио овде. Да не одуговлачим. Задовољан сам преко сваког очекивања.“

Не чуди што се може, из неког субјективног угла, рећи да је Пекић псеудоним Борислава Михајловића и обрнуто. То ће да се настави и касније, у позоришту.

Друга страна Михизовог живота чини Атеље 212. Ово позориште може да захвали Михизу, као идејном творцу. Остала је енигма о самом имену позоришта. Двије су приче, које се, опет, приписују Михизу. Једна прича каже да је то број столица у сали, а друга каже да је то број собе хотела, у Лондону, у којој се родио престолонаследник Александар Карађорђевић. Михиз се заразио позориштем у Новом Саду, па је његов долазак у Атеље 212, укључио писце као што су Киш, Пекић, Брана Црнчевић… Ратко Дражевић био је одушевљен Михизом.

Написао је неке од великих драма, као што су „Бановић Страхиња“, „Краљевић Марко“. Може се рећи да је наш најбољи драматизатор. Његова „Кореспонденција“ и данас се игра у позоришту.

Колико је био аутентичан свједочи Душан Ковачевић, који је у једној емисији рекао да је Михиз имао обичај да у кафани Атељеа каже: „Молим дежурне шпијуне да пренесу од речи до речи шта сам рекао.“

Када су једном приликом питали каква критика треба да буде, рекао је да воли критику која уђе под кожу писцу, кад је недвосмислена, кад не даје петице и двојке.

Михиз је непроцјенљви благо српске књижевности. Он је творац посебног духа Београда. По чему ће остати упамћен? Сигуран сам по његовим критикама и утицају који је имао на будуће критичаре. Бећковић је рекао да два најузвишенија лука до који се винула српска реченица су Црњански и Михиз. Нажалост, реченице и анегдоте о Михизу остале су у „диму и пићу“ Атељеа 212.

Извор:
НОВИ ПОЛИС