Тајван: Буре Барута

Пише: Александар Стојановић

Након избијања рата у Украјини, ако је судити по тумачењима процеса на међународној политичкој сцени, свет се опасно приближио нуклеарном конфликту. Сваком, иоле упознатом коментатору, распоред снага и интереса у планетарним геополитичким конфронтацијама сугерисао је да Кијев са подршком земаља НАТО-а и Кремљ, вођен ауторитарном песницом Владимира Путина, једноставно немају додирних тачака у регулисању питања украјинске будућности и евентуалног чланства ове земље у Северноатлантској алијанси. Осам месеци рата, показали су да је договор још увек далеко, нарочито након недавних догађаја на фронту – делимичне мобилизације руских трупа и припајања спорних, досад, украјинских области Русији. Примат украјинске кризе у светским медијима, чини се, није консеквентно довео и до покушаја великих играча на планетарној шаховској табли да друга жаришта пацификују за нека боља времена.

Томе сведочи случај Тајвана – незаобилазног и неизоставног дела кинеске територије, како ову острвску област третира званични Пекинг, или суверене земље са скоро свим атрибутима државности, како Тајпеј види своју позицију у светском геополитичком поретку, а у чему ужива (незваничну) подршку другог „велемајстора“ у глобалном шаху, Сједињених Америчких Држава Иако Американци, де јуре, не признају Тајван, ситуација на терену, карактерисана достављањем наоружања, показује нешто друго, што свет опасно приближава сукобу у ком виновници могу бити нуклеарне силе. Трзавице на релацији Пекинг – Тајпеј нису новијег датума, али су недавни велики маневри ратних морнарица у Јужном кинеском мору, позицију Тајвана проблематизовали на начин који личи на пут у пропаст. Важна детерминанта у таквом развоју догађаја је и геополитички интерес Вашингтона да буде присутан у овом делу света, чиме је позорница припремљенија за рат, него за мир.

Историја односа између политичких и војних врхушки са кинеске и тајванске стране, пуна је тензија које су често биле и на ивици отвореног војног сукоба. Својом позицијом, као острво на око 150 километара од североисточне обале Кине, Тајван заузима изузетно осетљиво место, како из угла геостратешких и геоекономских интереса Пекинга, тако и Америке. Корени актуелних тензија, сежу у године након Другог светског рата, када су се у континенталном делу Кине водиле велике борбе између националистичке и Комунистичке партије Кине. Док су комунисти, под вођством Мао Цедунга преузимали контролу над Пекингом 1949. године, ривалска националистичка странка, позната као Куоминтанг, дислоцирала је своје дејство управо на територију спорног Тајвана. Ова политичка опција се од почетка педесетих, профилисала као једна од најјачих странака на Тајвану.

Од онда, односи су у сталној ентропији, изазвани сепаратистичким тежњама Тајвана (чија је политичка елита, једно време, гајила амбицију да збаци комунистичку власт у континеталној Кини), односно, тежњама Пекинга да аутономију Тајпеја угуши на свој начин. Дипломатски напори Тајвана ка међународном признавању, нису дали неке резултате јер као суверену земљу Тајван признаје мање од двадесет земаља. То је последица и прилично јаког дипломатског притиска Кине на друге земље да не признају Тајван или да учине било шта што би сугерисало његово признавање. Да су односи између две стране претходних месеци све ретрограднији, потврђује и коментар министра спољних послова Тајвана, који је рекао да су односи са Кином најгори у последњих 40 година. Томе у прилог говори и рекордни број упада кинеских борбених авиона у одбрамбени ваздушни простор Тајвана у току 2021. године.

У сржи целокупне проблематике, како се да и наслутити, лежи тензија између сепаратистичких тежњи које промовише Тајпеј, и унитаристичких позиција из којих наступа Пекинг. Кинески председник Си Ђинпинг изјавио је да поновно уједињење са Тајваном мора бити постигнуто, при чему није искључио могућност употребе силе да би се то остварило. Кина доживљава Тајван под самоуправом као отцепљену покрајину која ће једног дана поново бити саставни део земље. О кинеској истрајности у решавању територијалних проблема, илустративно говори и одговор чувеног Мао Цедунга који је на питање шта ће Кина радити по питању Тајвана, одговорио да „Кина привремено може без ове области, рецимо, сто година“. Настојања Пекинга да реинтегрише спорну област према неким коментаторима, може бити путем појачавања економских веза са Тајваном (чиме би се отворио простор за евентуално маневрисање и условљавање), као и војном силом.

У било каквој војној конфронтацији, кинеске оружане снаге би имале огромну предност у односу на тајванске. Кина на одбрану троши неупоредиво више средстава од Тајвана, а уз чињеницу да је нуклеарна сила, Пекингу у прилог иде разноврсност арсенала који може користити против непријатеља, као и бројчана надмоћ војног кадра. Истина, нико не очекује да се Тајван унилатерално супротстави кинеској армији. Оцене су да би војну помоћ могла да пружи Америка, која годинама уназад продаје оружје Тајпеју. Како је Вашингтон у војном смислу, Украјину „оставио на цедилу“ (јер је одбио да пошаље своју армију), тешко је веровати да би другачији сценарио био могућ чак и када је Тајван у питању, и поред великог значаја овог дела света. А Тајвана је врло важна карика у ланцу контроле Далеког истока, и то из неколико разлога.

Важност тајванске привреде за светске токове можда није толико очигледна као неких других, неупоредиво већих земаља, али је она врло присутна. Значајан део електронских уређаја – од телефона до лаптопова, сатова и гејмерских конзола – покрећу компјутерски чипови који се праве на Тајвану. Према једној рачуници, једна једина тајванска компанија, ТСМЦ, покрива више од половине светског тржишта полупроводника. Кинеско заузимање Тајвана пружило би Пекингу одређени степен контроле над једном од најважнијих индустрија на свету, тако да се разлози у реинтеграцији острва могу правдати и економским разлозима. Наравно, богатство Тајвана се не ограничава само на развој технолошких решења. Из кинеског угла, значајан економски разлог би био, рецимо, право на експлоатацију Јужног кинеског мора и евентуалних налазишта енергената у тим водама. Ипак, иако није неважан, економски моменат у заинтересованости кинеске, а и америчке стране за успостављањем контроле над Тајваном, није пресудан. Значајнији је војни.

Из угла Пентагона, стратешки би било неприхватљиво уколико би Кина ову територију вратила под своје скуте, јер би тиме могла угрозити америчке војне базе на Гуаму и Хавајима. Уосталом, довољно речит је својевремено био и чувени амерички генерал, Даглас Макартур, који је Тајван окарактерисао као „непотопиви носач авиона САД“. Када би Кина освојила Тајван, био би то, по његовим речима, велики корак у амбицијама ове силе да отвори капију ка Пацифику, што је за Пентагон неприхватљиво.

Амерички однос према Кини у контексту Тајвана је амбивалентан. С једне стране, Вашингтон негује политику “једне Кине”, по којој постоји само једна кинеска влада, те САД имају формалне односе са Пекингом, а не и са Тајваном. Таква политика је постала актуелна 1979. године, када је кинески лидер Денг Сјаопинг отпочео реформе кинеске привреде, и док је на челу Америке био Џими Картер. Као резултат побољшања односа, САД су морале да прекину везе са Тајваном и затвориле су амбасаду у Тајпеју. Ипак, исте године када је дошло до својеврсног отопљавања односа са Кином (због промена у регулисању односа у кинеској привреди), Американци су се обавезали да помажу одбрамбене способности Тајвана. Током претходних четрдесетак година, чинили су то кроз испоруку наоружања ком је згодно придодат префикс “дефанзивно”, али и кроз инсистирање да кинеска страна мора да буде толерантнија према према тежњама Тајпеја ка аутономији, те да проблеме морају да решавају мирним путем.

На тај начин, пацификовањем Кине кроз принцип “пружене руке”, уз нормативно-правно регулисање односа са Тајваном, америчка администрација је успела у својој намери да постави темеље даљих утицаја на прилике у овом делу света. Америка је до дана данашњег најважнији партнер Тајпеја у области безбедности, а уколико се узме у обзир свеукупно заоштравање прилика на глобалној политичкој сцени у протеклих годину дана, онда никога не треба да чуди жустро реаговање Пекинга након посете председнице Представничког дома САД Ненси Пелоси Тајвану. Кина је одговорила концетрацијом војних снага на супротној страни Тајванског мореуза, те тестирањем балистичких пројектила, чиме је још једном потврђено да спор око Тајвана спада у једно од најопаснијих кризних жаришта на свету.

Генеза тајванског проблема је показала да се он у почетку и могао третирати као питање ендемске природе. Међутим, временом се он интернационализовао, због интересовања великих играча на глобалној „шаховској табли“ да контролом прилика на овом простору Далеког истока, остварују своје геополитичке интересе. Под тиме се пре свега мисли на Сједињене Америчке Државе. Да у томе има истине, могло се наслутити још 1979. године, када је отпочела ревитализација америчко-кинеских односа, односно, када је Вашингтон у своју заштиту узео Тајван. Након пада Берлинског зида и декомпоновања биполарне планетарне конструкције изазване Хладним ратом, Америка је још интензивније него раније, спроводила праксу интервенционизма у оним земљама које би нарушиле идеју „Новог светског поретка“ о којој је почетком деведесетих пред питомцима америчких војних академија, причао и бивши председник Џорџ Буш Старији.

На челу тог новог света је, нормално, требало да буду САД, при чему се показивало мало разумевања за амбиције и интересе других сила. Хегемонију САД нико није могао да угрози, макар док није дошло до консолидације моћи унутар Кине и Русије – два највећа ривала Пентагону на светској сцени. Москва је свој пут цементирала вођена гвозденом руком Владимира Путина, а Кина је то чинила на постојан, вишедеценијски начин. Реформе које је кинеско руководство отпочело крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, под диригентском палицом Денг Сјаопинга, допринеле су извесној либерализацији кинеске привреде и отварању земље за трговинске, технолошке и друге аранжмане са заинтересованим странама које желе да искористе богатство ове велике земље, укључујући ту и јефтину радну снагу.

Такав тренд се наставио током деведесетих и двехиљадитих па је Кина постала озбиљан ривал Америци у смислу претендовања на престо најмоћнијих економија света, макар по критеријумима којима се у савременом, капиталистичком свету, мери економска моћ земаља. Ривалитет у економији, у борби за контролу појасева (средњеазијски, пацифички) и континената (Африка), праћен неслагањем око горућих политичких проблема савременог света (руска кривица у рату у Украјини), учинио је да су позиције Пекинга и Вашингтона никад удаљеније. Посета америчких званичника Тајвану, у јеку украјинског рата, само је оштрије профилисала разлике и претње светским ратом, које се могу чути након сваког новог звецкања оружјем.

Уколико се прави аналогија са предвечерјем руске војне интервенције у Украјини (које је такође било обележено великим војним маневрима), потезе Кине никако не треба посматрати као претње празном пушком. Дешавања на светској сцени у претходне три године су нас уверила да чак и незамисливи сценарији, могу постати реалност. Зашто то не би био још једно велико бојиште, на источном полу евроазијског масива?

Извор:
ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ