Интервју Владике Артемија за руски часопис „Фома“

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“,
година 2008, број 3-4 (63-64),
стр. 13-23

Интервју Владике Артемија за руски часопис „Фома“[1]

1. ПИТАЊЕ: Владико, какав је став рашко-призренске Епархије према самопрокламованој kосовској држави и према разноврсним новим спољним институцијама на Космету? Које су се додатне опасности за Српску Православну Цркву и српски народ испољиле након 17. фебруара?

ОДГОВОР: Епархија рашко-призренска не постоји као нешто само за себе и само од себе, да би се могло говорити о неком њеном „ставу“ по многим актуелним питањима, па и по питању о самопрокламованој независној држави Косово. Епархија рашко-призренска је органски и неотуђиви део аутокефалне Српске Православне Цркве, која као целина заузима одговарајуће ставове о проблемима који се пред њу поставе или који се директно тичу њеног бића и њене мисије у овоме свету. Исто онако као што сваки Србин појединачно, будући део српског народа, нема неку своју самосталну политику по питањима који се тичу судбине читавог народа у целини, него следи политику државе као целине. Српска Православна Црква у целини, па самим тим и Епархија рашко-призренска, на самопроглашену тзв. независну државу Косово гледа као на неку неприродну, бесправну и насилничку творевину, као на неку неприродну и болесну израслину на телу Србије као државе, као на неку врсту насилне окупације дела државне територије, засновану и створену противно свим међународним конвенцијама и међународном праву. Стога, ни Српска држава ни СПЦ никада се неће сагласити и признати тако једну монструозну творевину, без обаира на силу и моћ садашњих твораца и признаваоца „Независног Косова“. Ми из наше дуге и мученичке историје знамо да је свака окупација привременог и пролазног карактера, а не неко трајно решење, што ће бити и са „Независним Косовом“.

После 17, фебруара до сада се на Косову и Метохији није десило ништа спектакуларно у односу на ранији период. Ту и тамо било је појединачних инцидената, напада на појединце, покушај угрожавања појединих читавих села, отежавање допремања хуманитарне помоћи и посебно лекова за здравствене установе у српским енклавама, онемогућавање повратка прогнаних Срба и тд. Све то доживљавамо као континуирани вид притиска од стране Шиптара са циљем да се загорча преосталим Србима и овако тежак живот на Косову и Метохији, како би се они покренули и отишли одавде, и тако се довршило у потпуности етничко чишћење ових простора од Срба. Притисак се наставља и од стране међународне заједнице, посебно ЕУ и генсек-а УН господина Бан Ки Муна, упркос резолуције Савета Безбедности 1244, и међународног права. И поред свега тога уверени смо да ће Срби остати и опстати на својој постојбини, као и да ће Косово и Метохија заувек остати оно што су вековима били – срце и неотуђиви део државе Србије. Косово је света српска земља, српски Јерусалим, са многобројним светињама које су вековима подизали и градили наши славни у свети преци. Те светиње и јесу котве за које се наш народ држи да га никакве буре и олује одавде не могу одувати.

2. ПИТАЊЕ: Тек сада се расплела политичка криза у којој је Србија била од почетка ове године. Шта очекујете од нове владе у Београду у односу на Србе на Космету? Шта очекујете од Русије, Руске Православне Цркве и руских пријатеља српског Косова и Метохије у повонасталим условима?

ОДГОВОР: Политичка криза у Србији има далеко дужу историју трајања, а не само „од почетка ове године“. Од ове, и од сваке будуће владе у Србији, очекујемо да буде влада која препознаје и признаје интересе свога српског нарола и свих оних грађана који Србију сматрају и доживљавају као своју државу. То, пре свега, значи да пошттује вољу народа и Устав државе Србије по питању очувања интегритета своје територије и неповредивости својих, међународно призиатих граница. Тај испит се данас полаже на питању Косова и Метохије. Вербално, ова влада тврди да никада неће прихватити и признати једнострано и противзаконо проглашење тзв, Независног Косова као посебне државне творевине. Практични пак потези чине нам се несагласни са таквом тврдњом. Неуверљиво делује прича да ће Србија уз помоћ ЕУ успети да сачува Косово и Метохију у своме територијалном саставу и под својим суверенитетом, будући да је већина чланица ЕУ већ признала независност Косова.

У том контексту треба сагледавати и питање шта очекујемо од руске стране. Свесни смо исправности става, који је више пута поновљен од стране представника владе Руске Федерације да „Руси не могу бити већи Срби од Срба“, те да ће Руска влада увек подржати онај предлог и оно решење које буде заступао званични Београд. Тај став, ма колико исправан, нама Србима није довољан. Јер, нажалост, Београд нема једну мисао и не шаље једногласну поруку у свет када је Косово и Метохија у питању. Стога очекујемо да браћа Руси, независно од званичног Београда (уколико би он, не дај Боже, изневерио досадашњу своју позицију и променио курс своје спољашње политике), препознају истину по питању Косова и Метохије, препознају стварне интересе српског народа у целини, као своје млађе и мање браће, те да те интерссе заступају и бране на међународном плану, пре свега у СБ УН. Ми смо веома захвални досадашњем ставу и држању како Руске Федерације, тако и РПЦ, као и целог братског нам руског народа, који нам је, према својим могућностима притицао у помоћ, што никада нећемо заборавити.

3. ПИТАЊЕ: Владико, зашто се Ваша Епархија противи УНЕСКО-вом програму обнове цркава на Косову и Метохији шта би требало да се учини да та обнова буде и изведена на поштен и ваљан начин?

ОДГОВОР: УНЕСКО је међународна организација која (би требало) да брине о изузетним споменицима културе од светског значаја. Постоје међународни прописи, Конвенције (Хашка из 1954), закони које је Унеско дужан да поштује у својој делатности. Ако се, пак, у послове Унеска умешају дневно-политички интереси (као што је то случај када је у питању Косово и Метохија), онда он губи свој кредибилитет.

Отуда, када се каже да се Епархија рашко-призренска противи УНЕСКО-вом програму обнове цркава на Косову и Метохији, не треба схватити као да смо Ми неки „некултурни“ елементи, који не разумеју и не цене културне вредности (па макар то биле Наше цркве и манастири), за чију се обнову, ето, Унеско залаже, Напротив, наше противљење, које заиста постоји, има за циљ заштиту међународног права (Конвенција) у односу па културну баштину. Другим речима, Ми настојимо да заштитимо и одбранимо нашу националну, српску културну баштину на Косову и Метохији од насртаја разних узурпатора (међу којима је, нажалост, и Унеско) који покушавају да нашу културну баштину на Косову и Метохији преименују и подведу под ингеренције оних који је вековима (а особито у задњих девет година) немилосрдцо и плански уништавају и затиру, под видом обнове.

Извињавамо се због преопширности одговора па постављено нам питање, али дужни смо приказати Вам укратко, колико је то могуће, хронологију досадашњих покушаја Унеска па се укључивањем у обнову српског културног наслеђа на КиМ, српско наслеђе лиши вековног идентитета и преименује у „косовско“, „визанијско“, чак „православно“ само да никако не остане оно што је вековима било и што ће бити „српско“.

Унеско је 2003. имао своју прву мисију на КиМ. Након погрома 2004. организована је друга мисија која је вршила обилазак локација страдалих светиња у мартовском насиљу, процењујући неопходне радове (углавном чишћења и ограђивања локација) и орјентациона потребна улагања, показујући да се залаже за „косовску“ баштину и привремене (шиптарске) институције. Трећом мисијом Унеско је назвао извесне, спорадичине активности на Цркви Богородице Љевишке у Призрену, вршене 2005. године, које су биле основ за Донаторску конференцију у Паризу маја исте године. Иако је објављено да су том приликом прикупљена знатна средства, активности на терену није било до данас.

Унеско је 2006. уписао на Листу светске баштине манастире Пећку Патријаршију и Грачаницу као и цркву Богородицу Љевишку, искључујући из номиналних досијеа одредницу „српски“, назвавши их „Средње-вековни споменици на Косову“. Епархија рашко-призренска је оштро реаговала због, и на овај начин, покушаја одузимања српског културног наслеђа,

Даље, Унеско и Унмик, без укључивања српске Државе и Цркве, потписују оквирни Меморандум о обнови културног наслеђа на Косову и Метохији (септембар 2006), укључујући и српске светиње и разрађују га кроз нови Споразум (јануар 2007). Епархија поново реагује обраћајући се потписницима Споразума од стране Унмик-а и Унеско-а. Од потписника од стране Унмика добијамо информацију да је споразум потписан са знањем Синода, а од Синода добијамо одговор да Синод нема никаквог учешћа у томе. Представник Унеска и не одговара.

Маја ове 2008. Унеско позива Руску Федерацију тражећи начин да почне активности на обнови српских светиња на Косову и Метохији.Сазнавши из медија за ово ново деловање Унеска, Ми смо се обратили писменим путем Министарству спољњих послова Руске Федерације, Његовој Светости Патријарху Руском Г. Алексеју и Генералном Секретару Унеска, где их упознајемо са карактером деловања Унеска на Косову и Метохији у протеклом периоду (који смо и овде већ изложили), изразивши своје неслагање са истим. Поводом тога, на састанку са Амбасадором РФ г. Конузином, изнели смо став Епархије рашко-призренске о могућности, условима и принципима учешћа странаца у процесу обнове наших светања на Косову и Метохији, залажући се за директну комуникацију оних који желе да нам помогну, у уверењу да се процес обнове може успешно одвијати и без посредника.

4. ПИТАЊЕ: Епархија рашко-призренска је важан хуманитарни чиниоц за неалбанско становnиштво на Космету. Молимо Вас да укажете на најважније правце пружања епархије ке помоћи жртвама трагичних збивања протекле деценије.

ОДГОВОР: Када је пре девет година дошла међународна заједница па Косово и Метохију на основу Резолуције СБ, и света што је потом уследило (прогони, убиства, силовања, пљачке, уништавање читавих села и насеља, уништавање или вандализовање преко 150 православних цркава и манастира), са преосталим српским народом (једна трећина од броја који је живео до 1999), остала је само СПЦ, Епархија рашко-призренска, која је о свом народу преузела сву бригу. Она га је у тим тешким искушењима, храбрила (да остане), бранила (од биолошког уништења) и хранила (да не изумре од глади). Сва хуманитарна помоћ која је стизала из осталих делова Србије, Грчке, Русије и од наше Дијаспоре, ишло је преко Нас и Наше Епархије. Под нашим надзором и окриљем створене су неке НВО које се баве хуманитарним радом. То је пре свега, НВО „Мајка девет Југовића“ која својим активностима покрива целу територију КиМ; НВО [2]„Мајка Татијана из Грачанице“; НВО „Милостиви самарјанин“ и др. Уз помоћ „Мајке девет Југовића“ расподељује се хумананитарна помоћ у намирницама и гардероби широм КиМ, а у више места отворене су народне кухиње у којима се свакодневно спрема храна за близу 500 корисника, који немају другог начина да преживе. НВО „Милостиви самарјанин“, коју води сестра Ирина монахиња из Грачанице, једном недељно са амбулантним колима и екипом лекара обилази забачена села и енклаве, вршећи прегледе и пружајући здравствене услуге преосталом становништву. Нама лично се свакодневно обраћају многи за материјалну (финансијску) помоћ за разне хитне потребе, које Ми, према могућностима, задовољавамо.

5. ПИТАЊЕ: Рашко-призренска Епархија је значајан политички фактор на Косову и Метохији. Да пи је то нека препрека основној мисији Цркве по Христовој проповеди и пастирском духовном васпитању пастве?

ОДГОВОР: Нама су многи, углавном они који се не слажу са Нашим виђењем проблема на КиМ и начином како та решавамо, замерали „што се бавимо политиком“. Наш одговор је био кратак и једпоставан. Ово што Ми радимо није политика, нити смо Ми политичка личност. Ми се не боримо за неке политичке циљеве, политичке утицаје и тд. Ово што Ми радимо (посебно наша дипломатска активност!), јесте уствари само брига и борба за опстанак нашег народа, наше пастве на Косову и Метохији, а самим тим, а за опстанак наше Цркве на овим просторима. То што Ми радимо није ништа ново у историји српског парода и СПЦ, (ни других православних народа). Врло често се дешавало да је народ остајао без државе и свих државних институција (време окупације, ропства). Са њим је увек и у свим приликама остајала његова Црква, која је преузимала и улогу државе и других инстиуција у очувању свога народа. Такво време је и данас за Србе на Косову и Метохији, и Ми се трудимо да поступамо као и наши славни и свети преци. То ниуколико не смета и не иде на штету основне мисије Цркве у овоме свету, брига за спасење поверених јој душа и пастирско и духовно васпитање своје пастве. Јер, да би Црква могла да врши ту духовну мисију у својој пастви, мора је имати, одн. бринути за њен опстанак.

6. ПИТАЊЕ: Обично Руси мисле да се на Космету догађа само прогон и рушење православних светиња. Врло смо били зачуђени манастиром у Бањској, који је обновљен упркос свему и који очекује повразак моштију светог краља Милутина?

ОДГОВОР: Живот једног народа је веома широк и комлексан појам. Он се не може обухватити и изразити кроз само један сегмент. Поготову када се ради о једној области као што је Косово и Метохија и свему оном шта то подразумева. Све зависи на који се сегмент живота стави акценат, шта се жели истаћи. Остали елементи се тада потискују на маргине или се само овлаш спомињу. Тако, када се говори о КиМ и пострадању Срба у задњих девет година, најчешће се истиче у први план рушење и уништавање православних цркава и манастира. Тиме се ствара утисак да се на КиМ друго ништа и не догађа. А није тако. Живот једног народа, као и вода, увек нађу пута и начина до свога циља. Преостали Срби на Ким, без обзира на све тешкоће кроз које пролазе, труде се да живе својим пуним животом, што подразумева, не само обнављање наших давно порушених светиња (ман. Бањска је обновњен после 520. година), него и градњу сасвим нових цркава за своје духовне потребе. Немамо намеру да набрајамо све случајев, али треба видети само нову цркву у Лепосавићу, Косовској Митровици (северни део), Прилужју… па схватили да се један народ не може утамничити. Срби су се довијали и градили своје богомоље и обнављали порушене и у најстрашнијем турском петвековном ропству. Једино је тако схватљива чињеница да на Косову и Метохији има регистровано 1300 цркава и манастира грађених од 12. до 21. века.

7. ПИТАЊЕ. Сматра се да се на Косову и Метохији људи чешће окрећу Богу, чешће долазе у храмове Божије; а посебно у енклавама. Да ли такав тренд стварно постоји и Ваш
   коментар на то?

ОДГОВОР: У нашем српском народу постоји пословиcа да „без невоље нема богомоље“, што нам никако није на похвалу. Тиме се жели рећи да се Срби обраћају Богу само када су у невољи, само када од Бога траже неку помоћ. Када су у добру када нема страдања, Срби се Бога и не сећају. Када би заиста тако било, то никако не би било добро. То би показивало да Ми Бога сматрамо само „својим слугом“ који треба да нас слуша и испуњава оно што од Њега тражимо, а не као „Оца и Господара“ кога смо ми дужни да слушамо и поштујемо. Срећом, није тако. Срби су побожан и верујући народ, иако не много црквен. Не иде често у цркву, али веру држи и спреман је да за своју веру и страда. Вероватно је отуда и настала горе цитирана пословица, где је (ретко) одлажење у цркву схваћено као „немање богомоље“. Ипак је чињеница, али не мислим само код Срба, да за време ратова, поплава, најезде туђинаца иди дутих невоља, народ више иде у цркву. То се показује и данас на Косову и Метохији. Далеко од тога да јесмо и да можемо бити задовољин недељним посетама нашим црквама и манастирима. Ипак, у поређењу са ранијом праксом (време комунизма), ситуација се знатно поправила. Посебно радује, да данас цркве испуњују утлавном млади. На млађима свет остаје, Слава Богу.

8. ПИТАЊЕ: Владико, какви су сад основни духовни проблеми Ваше пастве и да ли овакав живот на КиМ даје томе неку посебну специфичност?

ОДГОВОР: Посебних духовних проблема код наше пастве на Косову и Меотохији нема. Наши манастири су пуни монаштва, свштеници су на својим парохијама, верници имају прилику и
могућност кад год затреба да се обрате неком духовнику или свештенику за савет, разговор, помоћ. Мало је теже по малим енклавама где свештеника нема, а кретање по КиМ је скопчано са ризиком, да би се отишло у неки манастир или оближњем свештенику. Ипак, народ се доста ослободио уливеног му страха, те се и та врста проблема превазилази. Оно што је карактеристично за наше време и простор, то је да за храмовни празник наших већих манастира (Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница, Бањска, Свети Арханели код Призрена), организовано у пратњи КФОР-а долази велики број верника из Београда и других места из целе Србије, те су те манастирске славе постале нека врста свенародног саборовања који у многоме охрабрује преостале Србе на КиМ.

9. ПИТАЊЕ: Били сте ученик авве Јустина (Поповића) који и у Русији ужива велико поштовање. Шта је најважније што руски читаоци треба да знају за овог славног пастира?

ОДГОВОР: Бог је хаго да сам оца Јустина познавао из малена. Манастир Ћелије у којем је о Јустин провео 31 годину налази су моме родном селу Лелићу. Управо познанство са о Јустином, определило је и мој животни пут, да се по завршеној богословији определим за примање светог манашког лика. Сматрамо за велику милост Божју да сам монашки постриг примио управо из деснице оца Јустина, који је постао мој духовии отац и учитељ. Тада, свакако да нисам могао ни схватити ни оценити сву духовиу величину и значај оца Јустина. Касније се то постепено разоткривало. Никакво чудо да је познат и поштован у православној Русији (где се једно време и школовао), као и у Грчкој и широм света. Дух Божји дише где хоће, а реч Божија се не веже. Отац Јустин је живео духом Божјим и проповедао реч Божју. Његове књиге су и данас, скоро тридесет година од упокојења, звезде водиље и светионици за многе људе жељне и жедне Бога живога. Познато нам је да је много превођен и у Русији, и то Нас посебно радује.

Ипах, оно што бисмо желели ла нагласимо то је исповедништво оца Јустина, његова непоколебљива вера и уверење да је на правом путу Господњем, и онда када је изгледало да је остајао усамљен. Није то лако наћи се у реци у којој сви пливају низводно (што је много лакше), а ти сам да пливаш узводно, супротно свима. И да се не поколебаш, да се не упиташ: је ли могуће да сви они иду у погрешном правцу, а ја сам у правом? То питање отац Јустин никада није себи поставио (иако је често бивао у сличној ситуацији), јер је знао, јер је био уверен, попут светог Максима Исповедика, попут светог Марка Ефеског да је на путу Христовом. И то је Господ потврђивао и кроз историју Цркве своје, и данас кроз оца Јустина. Тај пример оца Јустина је нешто најдрагоценије чему сам се од њега научио, не речима, него животом. Хвала му!

10. ПИТАЊЕ: Водите рашко-призренску Епархију у условима окупације и прогона. Како је ово трагично искуство утицало на Вас и поучени управо овим изузетним искуством шта бисте Ви поручили нашим читаоцима?

ОДГОВОР: Божија воља је хтела да се нађем на овом месту у овом времену на челу богоспасаване Епархије рашко-призрешске, када она са својим народом пролази тешка голготска искушења. Услови нашег живота и рада, као Архијереја и пастира словесног стада, нису нимало лаки. Али су поучни и спасоносни. Животно искуство које смо стекли у задњих девет година, јесте драгоцени капитал који се ни са чим не може мерити. Невоље рађају трпљење, трпљење – наду, а нада нас неће осрамотити. Оно што смо схватили из овог животног искуства јесте, да се у свакој прилици и неприлици треба у потпуности препустити вољи Божијој. То не значи бити пасиван, неактиван. Никако! То значи чинити најбоље што знамо и што можемо, али са спремношћу да примимо са благодарношћу оно што Бог по своме промислу допусти, будући уверени да је то оно што је за нас (и наше ближње) у датом моменту најбоље и најспасоносније. Тада и тако се може све поднети, све претрпети, без стресова и панике. И заиста, Бог устројава све на наше добро, без обзира што нам у датом моменту то није јасно.

То је оно што бисмо од срца препоручили свима људима, а пре свега Вашим и нашим цењеним читаоцима. Послушајмо речи светог апостола Павла: „Све бриге своје пренесите на Господа, јер се Он брине за вас“. А сетимо се и речи Господњих: „Ко од вас бринући се може примакнути расту своме лакат један“ (Мт. 6, 27)?
27)? Вера и поверење у Господа су камен темељац на коме градимо кућу душе своје. И то, уз облилну помоћ и благодат Божју.

—————————————-

[1] Nо -10 (66) октобар 2008.

[2] Невладине организације

31. јули 2008.
Манастир Грачаница

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ