Друштво и заједница – где је корен наших проблема?

Пише: Тајана Потерјахин

Шта је савремено српско друштво? Какво је? Колико се променило у току последњих двадесет, педесет или стотину година? Шта је све изазвало те промене?

Крај прошле године обележило је велико интересовање јавности за случај несрећно преминуле јутјуберке Кристине Ђукић. Тада је покренута тема (интернет) насиља, али убрзо је читава полемика завршила у ћорсокаку. На крају ове године она доживљава свој парадоксални крешендо у сукобу Жељка Митровића и Богдана Илића – Баке Прасета. Истовремено, самоубиство Младена Дулића и околности под којима се младић одлучио на овај корак изазвали су нови талас запрепашћења, ужаса и беса.

Но чини се, нажалост, да ни овог пута никаква значајна поука неће бити извучена, или се барем неће отворено и гласно говорити о правим узроцима проблема са којима се суочавамо. Тренд разводњавања и заташкавања проистиче из потребе да се започети процеси промене свести и присилне културне трансформације по сваку цену наставе.

Без обзира на то да ли сте одлучили да напишете објаву на некој од друштвених мрежа или сте позвани у ТВ емисију (као аналитичар опште праксе или стручњак за неку конкретну тему), да ли вам истиче рок за писање редовне колумне а са њим и време да детаљно истражите проблем којим се бавите – нећете погрешити ако драматичним тоном закључите да, о чему год да се ради, нису криви (само) појединци већ читаво друштво.

Идеолошка манипулација

Термин „друштво” понекад се замени појмом „систем”, јер у суштини поседују приближан степен универзалности и покривају како одсуство јасних и тачних увида тако и конкретних предлога да се проблем реши. Понекада овај приступ поприма исповедну форму са тенденцијом да подстакне преображај – „сви смо ми криви” – али дугорочно праћење масовног декларативног прихватања кривице за све и свашта што се догађа у свету око нас показује да катарза захтева другачију перспективу и однос према реалности у којој живимо.

Фраза „криво је друштво” поседује потенцијал да доведе до пожељне промене таман колико и стихови „криво је море” (ако не и мање). Друштво је одговорно за оно што се догађа унутар њега, у оној мери у којој је вода мокра, но испитивање особина и безбедности воде за употребу никада се, из разумљивих разлога, не завршава на констататовању ове просте чињенице.

Истина је да повремено можемо наићи на покушаје да се приближније одреди специфични фактор који је до одређене ситуације довео, али такве анализе се најчешће завршавају на пуком набрајању околности. Процесе и односе међу чиниоцима унутар самог друштва – а посебно узроке – ретко ко уопште покушава да откључа.

Ову огромну празнину искоришћавају, наравно, медији, са своја два јасно профилисана циља – да стекну профит и да искористе сваку могућност за идеолошку манипулацију циљном групом или целокупном популацијом. Осим општих места и формулација које имају за циљ да изазову бес, резигнацију и неретко национални стид код читалаца или гледалаца, они доследно и дословно не нуде ништа.

Сензационализам је постао правило, лешинарење је канонизовано, питање је само куда ће гнев масе бити усмерен, ко је одабран да буде херој а ко зликовац, са којим од актера неке реалне животне драме публика треба да се идентификује а за кога да смишља што окрутније казне. Али кад се хаос и хајка стишају, са осећајем личне праведности због тога што је био на правој страни, а заправо на оној коју су му медији одредили, појединац и његов живот остају исти, те је оквир за нову трагедију, драму или злочин ненарушен. Рекло би се, другачије и не може бити кад је, на крају крајева, кључни актер увек друштво – та sui generis машина савршено погодна за сваљивање кривице.

Друштво у транзицији

Однос између појединца и друштва је једно од најинтригантнијих антрополошких питања. Начин на који утичу једно на друго покушавале су да реконструишу различите научне дисциплине и школе мишљења унутар њих, но чињеница је да бројне уочене универзалности и закони коегзистирају са специфичностима и изузецима. Друштвене науке нису егзактне, што не значи да је најбоље што могу да понуде констатација да се сви појединачни друштвени чиниоци у датом тренутку налазе у некој врсти међузависног односа са друштвом као целином.

Да би се истражила одговорност неопходно је пре свега дефинисати оптужени ентитет. То значи – спровести оно што би била бактериолошка анализа у паралели са водом. Оно што друштвену анализу чини још сложенијом јесте чињеница да нас не интересује само какво је друштво сада – да бисмо разумели начине на које функционише и вредности на којима се темељи морамо да истражимо прошлост, али и да начинимо упоредно истраживање оних друштава са којима је постојала и постоји интеракција и културна размена. То значи много статистике – али бројеви не објашњавају чињенице – дакле антрополошки метод је неопходан, премда мултидисциплинарни приступ свакако даје најтемељније резултате.

Шта је дакле савремено српско друштво? Какво је? Колико се променило у току последњих двадесет, педесет или стотину година? Шта је све изазвало те промене? Неретко можемо чути да данас живимо у дубоком патријархату. Писала сам више пута о томе. Овакав закључак је бесмислица коју могу изнедрити само теоретичари који или не познају српско традицијско друштво и патријархат, или желе да их злоупотребе.

Дуго смо били „друштво у транзицији” – данас је прелазак власништва из државног у приватно углавном окончан, али процес евроатлантских интеграција није. Аутохтоне силе отпора идеји европских интеграција свакодневно постају јаче, али и притисци изнутра и споља да оне буду сломљене. Идентитетски рат никада није престао, али данас поприма апокалиптичне размере – народ и политичко-бирократске елите подржане страним капиталом налазе се у сукобу који из латентног сваког часа може да ескалира у отворени.

Промена свести

Културни инжењеринг је, од уметности до ТВ рекламе, продро у све области мисли и духа. Глобалистичка агенда са свим својим атрибутима и привесцима ушла је дубље него икада у институције државе, али и у приватни простор појединца непрекидно суоченог са страхом који није одраз параноје. Визија будућности у којој „нећемо поседовати ништа али ћемо бити срећни” за човека у Србији још увек је неприхватљива. Иако он има право да одбије начин живота који му се не допада, свестан је чињенице да не поседује логистику и ресурсе да се одупре вољи глобалне владе.

Сазнање да систем задобија све више инструмената моћи, да су наднационални судови за људска права, социјалне службе, школе и министарства(увек у колаборацији са неком страном инстанцом) практично сувласници његовог права на одлучивање о сопственом животу, али и животима рођене деце, појединца држи у стању непрекидне напетости. Када се на све то дода политика протежирања страних инвеститора на рачун домаћег произвођача, што је практично резултирало сломом српске привреде и пољопривреде, повећава се осећај финансијске неизвесности и зависности од центара моћи чији представници изнова долазе са новим условима и уценама. Јасно је да тензије у друштву могу само да расту.

Притисак на породицу је нарочито снажан. Када Славица Ђукић Дејановић на јавном сервису изговори да жена „наравно” не треба да роди више од четворо деце – јер је то препорука СЗО – постаје очигледно у којој мери су суверенитет појединца и породице угрожени. Сликовит пример била би и ковид хистерија коју смо, напослетку, изгледа оставили иза себе. Феминистичка и LGBTQ+ агенда надовезује се на  „еманципаторске” утицаје којима је наше друштво изложено већ готово стотину година. Западна, пре свега америчка популарна култура чији је продор у свако домаћинство омогућила телевизија, деформисала је природне процесе промене у нашем друштву и изложила га опасности културне асимилације.

Упркос константном извештавању о случајевима породичног насиља, медији али и појединачни одговорни политички и друштвени делатници избегавају јавност да упознају са статистиком која би омогућила прецизан увид у ескалацију ове појаве. Претпоставка да је некада у нашем друштву било више породичног насиља, али да се за то не зна – наивна је, ненаучна и злонамерна. Заправо, тек са разарањем породичне задруге и породице уопште, степен насиља у породици почиње да расте. Будући да феминистичке структуре инсистирају на политици отуђења и конфронтације мушкараца и жена, можемо и по овом питању очекивати погоршање.

Друштвене вредности

Индивидуализам као кључни духовни ослонац глобалистичког модела света директно је супротстављен традиционалном начину живота у Србији. Снажна свест о повезаности на темељу истих вредности, заједничке прошлости, националног и верског идентитета, упућеност једних на друге у оквиру сеоске или варошке заједнице изградила је фамилијарност и блискост, те висок степен емпатије као друштвену вредност. Потпуно супротан идеал самодовољности и приватности која нема алтернативу увезен је са Запада – као продукт прогреса и идеални тип живљења – и пласира се практично свакодневно са различитих портала и телевизија, платформи за гледање серија и филмова итд.

На интернету цвета сива зона у којој се бројни „животни тренери” на својим пословним профилима потписују као доктори, промовишући отворени егоизам који је последња етапа европског атеистичког хуманизма. Уколико вам не смета то што вас ујна или комшија на слави питају да ли сте дипломирали, имате ли девојку или момка, вероватно нисте поставили „здраве границе”, те немате самопоштовање. Искључена је могућност да једноставно осећате повезаност са члановима своје заједнице и немате проблем да поделите са њима детаље из свог живота, будући да верујете у њихову добронамерност. Идеје да нам је ближњи непријатељ, да су животиње добре а људи зли (канцер планете, како се често наводи), да се наш живот не тиче никога осим нас самих и да нисмо никоме ништа дужни у директној су и очигледној вези са падом емпатије у популацији.

Опште је познат обичај из наше традицијске културе да се у домаћинство чији је члан преминуо одлази без обзира на односе између две породице и њених чланова, како би се понудили помоћ и саосећање. Српско друштво је, дакле, у далекој прошлости препознавало трагедију појединца као тачку у којој све међуљудске размирице треба оставити са стране, јер заједница захтева да се рањивом или унесрећеном помогне. То такође проистиче из хришћанског морала на коме је старо српско друштво засновано.

Социјално насиље

Проблем са емпатијом тешко се може детектовати у нашој прошлости, осим на нивоу аберантног појединца. Наравно, то не значи да би наше друшто, неизложено описаним притисцима данас било савршено или да је икада такво било. Наравно да и овде, као у свакој људској заједници, постоје деструктивна и аутодеструктивна изобличења, но насиље је довело до њихове хипертрофије – уз инсталацију сасвим нових друштвених аномалија на које домаће друштво није умело нити имало времена да се аклиматизује и да адекватно одговори. Говоримо о сложеним механизмима чије разумевање и анализа захтевају, разуме се, много више пажње и простора него што овај текст дозвољава.

Ако насиље рађа насиље не треба да се чудимо што су црне хронике омиљена рубрика агендаша и златна кока масовних медија. Интерес оних који наше друштво непрекидно излажу уценама и притисцима, те насилним процесима „промене свести” свакако није успостављање хармоније и реда. Напротив, само потпуно пуцање старог система – који се још тврдокорно опире самоукидању – може осигурати успостављање новог. А то је глобални модел индивидуалистичког потрошачког анти-друштва.

У суштини, није спорна теза да је друштвена одговорност увек присутна, но право је питање ко је одговоран за садашње стање нашег друштва и зашто је оно данас мање хумано него што је било пре стотину година. Ако вам ова претпоставка звучи нелогично или небулозно, могуће је да сте недовољно истраживали прошлост или сте се о њој обавештавали из идеолошки контаминираних извора.

Изложени смо социјалном насиљу чији је циљ укалупљивање нашег друштва у глобалистички модел. Друштво, разуме се, као и појединац, пружа отпор. Неки одговори су конструктивни, неки нису. Све док ови притисци буду постојали – последице ће бити штетне и трауматичне. Могло би бити да је једина шанса за релаксацију тензија, смањење стопе насиља и нехуманог понашања управо престанак репресије са стране и неутралисање меке моћи Запада, прекид свих процеса интеграција које штете нашем друштву, те модернизација нашег аутохтоног друштвеног модела унутар његове сопствене логике и вредности.

Тајана Потерјахин рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ“ (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег“ (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021) и „Варошка легенда: Ђавољи тефтер“ (Дерета, 2021). Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор:
СТАНДАРД