ЖИТИЈЕ СВЕТОГ САВЕ У ЛЕТОПИСУ ПРВОГ РУСКОГ ЦАРА

• Светитељи су најбољи плодови духовног стабла сваког православног народа. Они су блистави украси крошњи, чији врхови досежу до Престола Господњег. Тако је и Свети Сава златна јабука духовног стабла бића српског православног рода, украшена светлошћу славе будућега века. (Архимандрит др Никодим Богосављевић, Свети Сава и Света Русија, Беседа изговорена на Светосавској академији у Дому културе у Ваљеву, 25. 01. 2017)

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Велики кнез Иван Четврти Рјуриковић (Иван IV Васиљевич Рјурикович, руски Иван IV Васильевич, Иван Грозный, српски „Иван Силни“ или „Иван Моћни“,  Коломенскоје,  1530  –  Москва,  1584), године 1547. у седамнаестој години живота, крунисан је за првог руског цара.

Иван Четврти је био потомак српских племићких породица и по мушкој и по женској линији. По мушкој од Немањића и Дејановића, а по женској од Јакшића.

Иван Четврти је рано остао сироче, па је 1538. године бригу о васпитању будућег руског цара преузела Иванова баба по мајци Јелени, Српкиња Ана Јакшић, удата за руског кнеза Глинског. Кнегиња Ана Јакшић Глинска је свог осмогодишњег унука Ивана приближила српским обичајима и упознала  са ликом Светог Саве Српског (око 1175 – 14. јануар 1236). Будући цар Иван IV налази себе у приповедањима своје баке, узимајући „Житије Светог Саве” за властити узор. А то Житије је вероватно био онај најстарији примерак Теодосијевог Житија за који се поуздано зна да је светогорски старац Исаија 1517. године поклонио великом кнезу Василију III (владао од 1505. до смрти 1533), оцу будућег цара Ивана IV Силног.(1)

Пун наслов изворног Житија из 13. века гласи: „ЖИТИЈЕ И ПОДВИЗИ У ПУСТИЊИ СА ОЦЕМ, И ЗАСЕБНО ПУТОВАЊА, А ДЕЛИМИЧНО И ПРИПОВЕДАЊЕ О ЧУДЕСИМА СВЕТОГА ОЦА НАШЕГА САВЕ, ПРВОГА АРХИЕПИСКОПА И УЧИТЕЉА СРПСКОГА, ШТО ЈЕ СКАЗАНО ПРЕПОДОБНИМ ДОМЕНТИЈАНОМ, ЈЕРОМОНАХОМ МАНАСТИРА  ХИЛАНДАР НАРИЦАЈЕМАГО, А САПИСАО (ПРЕПИСАО?) ТЕОДОСИЈЕ, МОНАХ ИСТОГА МАНАСТИРА“.(2)

Руска православна црква је у другој половини 14. века од сестринске Српске цркве преузела Номоканон („Законоправило“) или Крмчију (од глагола „крманити“, „управљати државним бродом“), збирку црквених и грађанских закона коју је 1220. године саставио Свети Сава Српски. Цар Иван Силни је Номоканон или Крмчију Светог Саве уградио у правне темеље великог Руског православног царства. Тако је први руски цар преко Номоканона–Законоправила Светог Саве Српског успоставио континуитет добро устројене државе повезавши правну науку и праксу првог (паганског) Рима, и другог, ромејског и православно–хришћанског у Цариграду, са „Трећим Римом“ у Москви.

У борби за утемељење руске државе као наследнице Ромејског царства и Москве као Трећег Рима, цар Иван је, дакле, око 1560. године дао да се изради дело „Летописни лицевој свод“. Реч је о капиталном историографском, књижевном и ликовном зборнику историје света у десет томова са више од 10.000 страна, и преко 18.000 слика које је радило више од 40 сликара. „Лицевој свод“ прати историју света од библијског постања до 16. столећа и времена цара Ивана.(3)

Сам изворни назив „Лицевой летописный свод“ овог у сваком виду задивљујућег монументалног дела дословно значи „Лична летописна збирка“, али се обично преводи као „Летописни илустровани зборник“. Негде се овај капитални зборник или збирка назива и Руская летописная история.(4)

У четвртом тому „Летописног илустрованог зборника“ цара Ивана IV велики простор је посвећен Светом Сави Српском (око 1175–1236), оснивачу Српске православне цркве (1219) и духовном утемељитељу српске државе. Од укупно 160 илустрација посвећених Србима, чак 122 приказују сцене из житија Светог Саве. Ту је и генеалогија свете лозе Немањића и опис Косовске битке. Књига „Свети Сава у руском царском летопису“ (Београд, 2012) са одличном уводном студијом Милована Витезовића (1944–2022), преноси сав материјал који се тиче светих Срба и српске средњовековне историје.(5)

Овде преносимо српски превод Житија Светог Саве из четврте књиге Летописног илустрованог свода. Tекст је, заправо, кратка допуна илустрација. Ово скраћено Житије је са староруског на српски превела Миљенка Витезовић („Свети Сава у руском царском летопису“, Београд, 2012).

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ САВЕ СРПСКОГ

(167) Од другог летописца. О родословљу српских деспота. Ваља казивати и о моћи српских владара. Почнимо реч, дакле, као корен лопатом окопавши, и покажимо дрво израсло из тог корена, и сладост плода свима прикажимо. Велики жупан Немања који поста Свети Симеон, од ових проистече: Бела Урош роди Тихомила,

(168) Тихомил роди блаженога и великога жупана Немању, који негда код грчког цара Алексија Комнина беше; који утврди православље у својој земљи и јерес одагна. Његова супружница Ана беше њему

(169) слична у свим доброчинствима свештеницима, монасима, и ходочасницима свагда милосрдна; родила је њему три сина: Стефана, првовенчанога краља, Вукана, великога кнеза све Зете и  Хумске земље, и Растка, кога вољаше више од свих.

(170) Дођоше монаси к жупану са Свете Горе, међу њима беше један Србин. Растко поразговара с њим, и сазнавши о животу светих отаца који тамо живе, разгоре се у њему божествена жеља.

(171) И измоливши оца да пође у лов, и у њему искравши се од осталих велможа, побеже с оним монахом на Свету Гору.

(172) Да га врати, за њим отац посла војводу са пратњом, и затекоше га још непостриженог; он обећа поћи с њима,

(173) али их напоји вином, те они уснуше; Растко се попе на кулу и постриже се и наречен би Сава.

(174) Пробудивши се, они скочише на монахе; јавивши им се с куле, Свети Сава им баци световну одећу и косу, а они, много плачући, одоше.

(175) Вративши се у двор, известише (о постригу) оца његовог и мајку; они много плакаху, са свим велможама и сродницима.

(176) Постригавши се, Свети Сава, у руском манастиру, по заповести прота Свете Горе поче монашки живот у Ватопеду.

(177) Послао је оцу епистолију да остави царство земаљско и дође к њему.

(178) Он, Немања, оставивши све, Стефана сина постави за самодршца,  а сам, постригавши се у манастиру Студеници, наречен би Симеон; био је владар 42 године.

(179) Такође, жену своју Ану постриже и остави у девојачком манастиру, па са много блага пође на Свету Гору к сину својем.

(180) Потом, Симеон, измоли од свога пријатеља, цара Алексије, оца жене свога сина великог жупана Стефана манастир Хиландар са свим имањем, украси га сваким здањем,

(181) и Стефану жупану поручи да на своје име прихвати манастир;

(182) он посла доста блага, и села приложи у Српској земљи, приплодном стоком обогативши. И прихвати велики жупан Стефан манастир под своје покровитељство, да Хиландар заувек буде српских владара манастир,

(183) па даде цар монасима владарску повељу да нико не ступа у њихов манастир, ни прот Свете Горе, само цар једини.

(184) Настанише се и сами у свом манастиру Хиландару; али мало у њему поживевши, преподобни Симеон оде к Господу; молитвама Светога Саве потече миро из гроба његовог. Потом Свети Сава би постављен за презвитера, затим за архимандрита од солунских митрополита,

(185) а после тога, на молбу брата својега великог жупана Стефана, сам пренесе мошти светога оца својега Симеона, и положи их у манастиру Студеници.

(186) О Српском Сави. Свети Сава ради неких манастирских потреба пође у Цариград; примљен је с радошћу од цара и патријарха; цар је одавно желео да га види, те га удостоји великим почастима, јер кћер цара Теодора беше жена Радослава, сина великог жупана Стефана, братанца Светог Саве.

(187) Бог упути Светога Саву да је дошло време за молбу цару да постави једнога од ученика његових за архиепископа отечества његовог, Српске земље. Цар и патријарх хтедоше самога Саву поставити, но он не хтеде; они пак не хтедоше другога поставити. Сава цара мољаше и говораше: (188) „Када кривоверје отац мој и ја одагнасмо, побожност се рашири, и једино што недостаје јесте што архиепископа у земљи нашој немамо да учи о Господу.“ Цар је хтео да га приволи, другога није желео; посаветовавши се

(189) с ученицима и смиловавши се на отечество своје, мада није хтео, послуша цара. Патријарх га посвети у епископски чин; цар се томе врло зарадовао и учинио гозбу њему у част са много јела;

и убогима је много поделио. Потом Сава замоли цара и патријарха да му даду власт, а после њега и другима у његовој земљи, да своје епископе посвећују у архиепископе, да не иду више у Цари- град. Цар и патријарх рекоше: „Мада је тешка молба, не можемо је пречути, дајмо му власт такву указом царским и патријaршијским.”

(190) њему самоме патријарх даде повељу по којој у целој својој патријаршији, камо ни сам не иде, он може служити, постављати епископе и презвитере, и учити, и крстити, и само њега дужни су сви

(191) у свему слушати; цар и патријарх потом с многим почастима и радошћу отпустише Светога.

И врати се у отечество своје, и сусрете се с родственицима и свим људима. Брат његов Стефан беше веома болестан.

(192) Стигавши, Сава га молитвом исцели, много других чудеса начини, цркве подиза и епископију утемељи,

(193) И епископе по свим градовима своје власти постави, и све учити поче да брину о стаду Господњем,

(194) и брата свога овенча царским венцем и постави за краља, и са собом довевши из Цариграда, иконописце и клесаре мрамора,

(195) и велику цркву саборну сазида, живописа је и мрамором украси, и много других цркви.

(196) Некрштенима, који су живели у јереси, наредио је да се крсте, а крштене, који у латинску веру упадоше, молитву прочитавши и миром помазавши, верујућима је прибројио.

(197) Оне, пак, који се не покорише, па макар и у чину бејаху, наредио је да брат, краљ Стефан, срамотно изагна, како друге својим слаткоречивим говором не би помутили, и да не дозволи трњу да расте заједно с виноградом.

(198) Чувши за то, угарски краљ се разгневи над постављењем за краља Стефана великог жупана, што он себе сам учини краљем по рођењу.

(199) И пође на њега, хтевши га себи покорити. Архиепископ Сава, на молбу свога брата Стефана, крену му у сусрет, убеђујући га дуго да начине мир, али не уговорише га; беше тога дана силна жега…

(200) Свети посла к њему по лед, но не нађоше га у целој земљи.

(201) Свети се помоли, паде силан град око тога места где му беше бивак и, благодаривши Богу, сам га окуси и у вино спустивши угаси своју жеђ.

(202) Накупивши леденица у велику сребрну посуду, посла их краљу и сви ма нареди да накупе довољно. Видевши и чувши то, краља обузе страх.

(203) И опоменом Светога, остави веру латинску, прими веру право славну, а с братом његовим, краљем, вечни мир утврди.

(204) И сам, поживевши добро, престави се, а после смрти од његовог гроба дешаваху се чудеса.

(205) После тога брат Савин Стефан разболе се, те замоли Светога за дозволу да га у монашки образ уведе; одложивши одлуку, Свети оде у епископију,

(206) док му је Стефан слао молбе са сузама, поручујући нека се не нада видети га међу живима.

(207) Свети Сава, вративши се у хитњи, нађе брата умрлог; ражалостио се врло, па моливши се много у сузама, ускрсну брата,

(208) и обуче га у монашки образ и причести га светим тајнама да спокојан уснути може, говорећи: „Прими у миру душу његову, Господе.“ Доведе сина његовог Радослава на руку његову и благослови га краљевством.

(209) И тако, на рукама архиепископа, пред очима свих, предаде душу Богу Стефан краљ, наречен у монаштву Симон; и сахрањен би у Студеници, у манастиру Пречисте Богородице, уз оца свога Симеона.

(210) Потом пође Свети Сава у Свети град Јерусалим да се поклони светим местима, поневши много блага.

(211) Даривао је убоге и манастире, откупљивао свете мошти, часне сасуде, и ризе, са жељом да их понесе у своје отечество.

(212) О узећу Цариграда од стране Латина. Те године, 6712. (1204), Латини узеше Цариград; цар Теодор Ласкарис или не беше ту или не могаше стати против њих, јер имаше бугарског краља за непријатеља.

(213) Латини, пак, много блага, књиге и све уставе, и часне сасуде, и свештене ризе, и иконе чудотворне, и Нерукотворену икону, и ризу и појас Пречисте Богородице, и многе мошти светих у Рим однеше; у Цариграду, своје епископе и презвитере наместише, и све би по римском обичају.

(214) Грчко царство се поделило: целом Тесалијом и Илиријом и у Солуну царовао је Теодор Ласкарис, а целим Понтом, Галатијом и Витинијом, и у Азији, царовао је благочестиви цар Кир Јован Ватац.

(215) О Српском Сави. К овоме цару допловио је Свети Сава по повратку из светих места, и беше примљен од њега с радошћу, и много дана указиваху му част цар и царица,

(216) а он је непрестано свете мошти куповао, па и од цара молио. Цар га подари чашћу Часнога и Животворнога дрвета и моштима светих, свештеним одеждама и црквеним сасудама; даде му доста злата да на путу може убогима и оскуднима и манастирима давати, рекавши му: „Моли за нас, грешне.” Он благослови цара и царицу.

(217) И даде њему цар своју лађу, напунивши је свим потребама, и људе наоружане да га отпрате до Свете Горе.

(218) Мимоиђоше свети Цариград, јер су тада њиме владали Латини.

(219) И на Светој Гори ходаше по манастирима и даваше злато и сребро добијено од цара,

(220) и потом пође у Солун да целива гроб Великомученика Димитрија, и примљен би од цара Теодора Ласкариса.

(221) И заповеди цар да с великом почашћу отпраћен буде до крајњих грчких граница.

(222) Краљ Радослав, сазнавши за повратак, заповеди да му у сусрет крену епископи и игумани и сви благородни људи Српске земље, а потом и сам пође у сусрет Светоме.

(223) Радослав, иако некада беше разуман у свему, касније се жени потчини, поведе се за њом и постаде неразуман. Властела, незадовољна непостојаним умом његовим, од њега одступише млађем брату Владиславу.

(224) Свети ово препусти Божјој вољи, и Радослав одмах беше изгнан, те у Драч пребеже са својом женом,

(225) где красота њеног лица изазва похоту Латињанина који је владао градом; он је оте од Радослава, а њега хтеде убити. Ова жена беше нова Далида своме краљу.

(226) Сазнавши за то, речени краљ Радослав побеже и дође к Светом архиепископу; он, пак, поучивши га, постриже га и уведе у монашки образ у манастиру Студеница.

(227) Владислава Краљевством венча и сједини браком са кћери Асена, цара бугарскога и загорскога.

(228) Већ беше реч. О Српском Сави. Свети Сава по повратку из светих места пребива у архиепископији дуже време, и обилазећи своје отечество све је поучавао побожности и избегавању јереси, обнављајући свету веру православљем. „Верујем у Бога јединога”, свакога дана, вечери и ноћи свети оци заповедаше да се изговара; пре спавања корисно је овим веру поучавати и одвратне ђаволе плашити. Ако је зао дух побегао од Саула, од мелодије фруле и свирке гусала Давидових, страшније ће их трубе, које Свету Тројицу у Богу једином исповедају, уплашити, и они ће побећи. (229) Таквим исповедањем православне вере свака јерес ће бити побеђена. Поучавао је све да се посвете милосрђу и добрим делима, уздржавању од злих дела, блуда и прељубништва.

(230) Онима који наложнице имају заповедио је да се венчају законски, онима који живе у манастирима преносио је законе које је научио од светих отаца.

(231) Избегавајући световну славу, Свети Сава пожеле у туђој земљи крај живота наћи, па сазва епископе и све који беху на власти, многим стварима их поучи и, изабравши једнога од ученика, по имену Арсенија, јеромонаха, доброчинствима испуњеног више од свих, посвети га за архиепископа и заповеди му да чини све онако како је видео њега самог да чини. А он, благословивши све, благослов и молбе

(232) прими од свих, па узевши много блага од архиепископа и краља Владислава, на западном мору у Диоклитији укрца се на лађу.

(233) А разбојници, видевши много злата с њим, сакрише се у заливима морским, али им Господ помрачи разум мраком и маглом, док се море заталасало хотећи лађу разбити, но Свети се помоли и знаком крста буру заустави. Кад стиже у Јерусалим, прими га патријарх Атанасије;

(234) потом се поклони Пречистом Христовом гробу; и беше у дому Светога Јована Богослова, који откупи од Сарацена да га остави као своје наследство,

и (Христовом храму) Светога Васкрсења, и манастирима, и убогима много злата раздава.

(235) Сава беше поштован од султана. Стигавши у Александрију поклони се моштима Светог апостола Марка и Светога Мине.

(236) И прошавши испоснице, стиже у Вифаиду и у Скит, и у Чрну гору и тамошњим житељима издели део богатства које је са собом носио.

(237) Свети Сава уђе и у велики Вавилон. Сараценски султан му даде кућу за одмор; заједно с хришћанским митрополитом посетио је султана, који им је указао поштовање и наредио да му се даде све што им затреба.

(238) Свети каза султану да жели ићи у Египат; тада султан уреди да се Сава испрати и египатском султану отправи.

(239) И тај султан прими Светога с почастима, наредивши да му се за починак даде хришћанска митрополија.

(240) Узевши за пратњу митрополитовог монаха, Свети оде у посету испосницама оца Антонија и оца Арсенија; потом се врати у египатски двор.

(241) Рече потом султану да се жели попети на Синајску гору, и султан му даде водиче; указа му велику почаст давши му варсамов јелеј, сасушени корен, мирисне индијске зачине, шећер и урме. (242) Властела, то јест емири, видевши колику част султан указује Светоме, похиташе да дотакну неки руке, други мантију, говорећи да им овако драг хришћанин још никада није долазио, и да је то уистину Божји човек. Стиже Свети на Свету Гору Синајску и уђе у манастир Свете Богородице где је Мојсије видео Господа у купиновом трну, који му рече: „Ја, Бог Аврама, Исака и Јакова”; па заповеди Мојсију да изује сандале; отада јереји овде служе босих ногу.

(243) Посетио је затим цркву Светога пророка Илије, и поклонио се месту где је Мојсије видео Бога; на том камену до данашњег дана знак моћне деснице обележава место налажења Господа. И с радошћу се врати у манастир Пречисте Богородице и проведе у њему целу четрдесетницу.

(244) После Васкрса вратио се опет у Јерусалим и служио свету службу у цркви Васкрсења Христова; потом се поклонио свим ту светим местима.

(245) Дошао је у Велику Антиохију, где га патријарх прими с почастима; поклонио се светим местима. Потом оде у манастир Светога Симеона на Дивној гори где се поклонио његовом часном гробу; ту је приложио доста злата.

(246) Отуда је стигао у Велику Јерменију, тражећи свете мошти. Прође Јерменију и Турску страну и поново изби на Сиријско море да отплови у Цариград.

(247) Током пловидбе, због великих напора, Свети се силно разболео; не могавши наћи место где би сишао с лађе, више је дана живео без хране, иако га преклињаху да узме храну; Свети је замолио свеже уловљене рибе, али му рекоше да се не може уловити.

(248) Изненада, подигоше се таласи и, као рукама, избацише рибу врло велику пред његове ноге, а њега и не поквасивши; ове рибе беше довољно Светоме за више дана, као и осталима који пловљаху с њим, сви говорећи да тако слатку рибу никада нису јели. А када се Свети насити богомданом рибом, у тај мах и болест се повуче.

(249) Ускоро је упловио у Цариград, и у манастиру Свете Богородице, са именом Евергетис, мир пронађе; откупио је часне сасуде и мошти светих – много их је стекао хотећи их понети у своје отечество. Од Константинопоља пође лађом у Бугарску, у Загорску земљу,

(250) а свога пријатеља (таста краља Владислава) цара Асена извести о свом доласку; овај посла људе њему у сусрет, а потом и сам изађе.

(251) Стиже Свети у град Трново; с великом радошћу дочекаше га цар и патрнјарх Јоаким; цар га прими под топли свод своје палате; цар и патријарх славише Светога.

(252) Наступи празник Светога Богојављења и за службу вечерњу замолише Светога да служи и водицу освети, да благослови цара и све људе, и тада би велика свечаност царска.

(253) Цар даде Светоме много злата да га раздели сиротињи. После празника Богојављења цар крену у лов.

(254) Светога обузе болест и он разуме како је време за одлазак к Господу; тада написа завештање: све свете мошти, сасуде, златне свећњаке с бисером и камењем, и свештене одежде које је купио,

посла по ученицима у своје отечество, уз благослове краљу Владиславу, архиепископу Арсенију и свим људима.

(255) И, кад наступи недеља. причести се и Божественим даровима, и с великом радошћу угледа к њему придошле анђеле и тако, благодарећи Богу, у Његове се руке премести.

(256) Упути патријарх цару гласника с питањем где да сахрани тело Светога; сазнавши за смрт, цар се врло растужи, јер га не обавестише о болести његовој; сам Свети Сава није тражио да се цар

извести о његовој болести, да у миру умре.

(257) И цар заповеди да се његове мошти положе у манастиру који је сам саградио, у цркви Светих 40 мученика: силно злато поделише у време његове сахране и многа се исцељења догодише.

(258) Потом је краљ Владислав и сам дошао к своме тасту цару Асену, једва измоливши тело Светога; пренесе га у своје отечество уз многе почасти; тело Светога остаде цело, ничим оштећено, испуштајући миомирис.

(259) Краљ Владислав га је с почастима сахранио у свом манастиру Вазнесења Господњега, који је сам саградио; и многа чудеса дешаваху се свагда.

(260) Потом се Свети у сну јавио једном светом старцу, наредивши му да његово тело изваде из земље; положише га у цркви свима на виђење и поклоњење. И у Загорској земљи, где беше његов први гроб, многа чудеса биваху у славу Бога.

НАПОМЕНЕ:

(1)   Живот Светога Саве, факсимил, приредио Ђуро Даничић, Београд, 1860; репринт издање приредио Ђорђе Трифуновић, Београд, 1973.

(2)  Теодосије, Житије Светог Саве, превео Лазар Мирковић, превод редиговао Димитрије Богдановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1984.

(3)    В. Г. Мањагин, Д. Танић: Истина о Ивану Грозном, Никола Пашић, Београд, 2ОО4.

(4)  Свети Сава у српској историји и традицији, зборник, приредио Сима Ћирковић, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1998; Јелена Бељакова, Јарослав Н. Шчапов: Традиција Светог Саве у Русији, (на руском) у зборнику Свети Сава у српској историји и традицији;

(5)   Милован Витезовић: Цар Иван Четврти, његов монументални летопис света и култ Светог Саве у Русији, у књизи Свети Сава у руском царском летопису, са староруског превела Миљенка Витезовић, Завод за уџбенике–Београд, 2О12.; Сретен Петковић, Српски светитељи у сликарству православних народа, Матица српска, Нови Сад, 2ОО7.; Ранко Гојковић, Свети Сава – стожер србско-руског братства у векове, Српски став, 21.02.2018.; Драган Р. Млађеновић, Култ Светог Саве код Руса, Наука и култура, 24.06.2022.

Извор:
НАУКА И КУЛТУРА