Јован Мирић: Јасеновачки лексикон

У јасеновачком систему логора заточеници су давали своје називе појединим деловима логора, инсталацијама, људима…

И да није других података, ови називи јасно казују где су ти људи били.

Неке називе дале су и усташе.

Милко Рифер помиње још неке називе у логору Јасеновац 3 (Булевар слободе, Булевар пуре, Мост уздисаја), али се ти називи не срећу чак ни код других преживелих Хрвата. Вероватно је било још назива који су кружили неко време у појединим  групама логораша, а који су се задржавали кратко, умирући заједно са групом која је их је створила.

Овде дајемо један избор из богатог лексикона логорашких назива.

Агенција латрина. Латрина је назив за нужник, добро познат католичким народима на западном Балкану. Колико се може разабрати из сећања преживелих логораша, у  Јасеновцу – Циглана било је неколико мањих латрина и једна велика. Та велика састојала се од дугачке јаме у земљи над коју су биле постављене даске да се седне на њих, са обе стране јаме. Могла је да прими одједном и шездесет логораша, по тридесет са сваке стране. Са три стране била је ограђена, са неком надстрешницом. Јаму су логораши празнили повремено, кад би се напунила цревним садржајем до врха. Од раног јутра до увече била је непрекидно заузета невољницима, стално са не малом групом оних који су чекали да се упразни место (и са онима који нису били у стању да дочекају да седну над јаму). Иако је храна била више него оскудна, дијареја је непрестано мучила затворенике. Глад је била стална, мршави логораши свраћали су на ђубришта тражећи отпатке, кору од кромпира, покварена јаја, буђаву мрву хлеба… Неки су, кад би се јама латрине напунила до под врх, прилазили и у њој кашиком ловили по које зрно пасуља или кукуруза.

Седећи на латрини логораши су преносили вести, о збивањима унутар логора, али и о догађајима у свету. Неретко вести су биле нереалне, у складу са жељама. А желели су да верују. Занимљиво је да израз „агенција латрина“ користи Ђорђе Милиша, Хрват затворен најпре у Јасеновцу а затим у Старој градишки. Користи га и Милко Рифер. Срби који су прошли кроз Јасеновац не помињу „агенцију латрину“, као ни Јевреји. Може бити да је „агенција“ била једна од повластица за логорисане Хрвате, њихов „друштвени дом“, како се изразио Рифер.

Грипа Градишка. Ђорђе (Јурај) Милиша пише о формирању посебног, ограђеног логора за Хрватице у Старој Градишци. Већ првих дана половина их се разболела од тифуса. Страхујући од ликвидације – јер су оболели од тифуса били први ликвидирани – ове жене су говориле да су оболеле од грипа: отуд израз „Грипа Градишка“. Анте Врбан им је на почетку казао да се чувају, јер ако само једна оболи од пегавца – логор ће бити спаљен. Приликом посете Љубе Милоша стајале су на ногама и жене са температуром од 40 степени, као да су здраве, да не би биле убијене.

И у логору Кожара, тј. занатској радионици у месту Јесновац, лекари су крили оболеле од тифуса, говорећи да болују од грипа.

Директор насипа. То је био дечко, стар око 17 година, за којег нико није знао откуд је и зашто доспео у Јасеновац – Циглана. Помиње га, као сулудог, Милко Рифер. За директора насипа прогласиле су га усташе и групници (затвореници командири радних јединица). „Директор“ није ништа  радио на насипу, али је морао да буде на њему јер је служио за забаву. Рифер описује како је „директора“ једном надзорник радне службе, водник Мирко, везао своме коњу за реп и потерао по насипу, док су се и он и групници ваљали на трави од смеха. Сироти дечко је бос галопирао за коњем, плачући и склопљених руку молећи да га одвежу.

Звонара. Логор Јасеновац 3 смештен је у простору индустријског погона који је пре рата припадао Озрену Бачићу и синовима. Поред циглане Бачић је производио и ланце и звона. Производња ланаца настављена је и у логору, док звона нису више произвођена. Тако је звонара постала затвор и мучилиште. Радило се о једној просторији налик на шупу, са доста угљене прашине на поду. У звонару је могло стати до 30 затвореника, који су ту држани без хране и воде. Из звонаре је често допирао урлик затворених, док би се из близине могло чути „Убијте нас“. Из те просторије су ноћу одвођени и везани појединачни заточеници, да би били убијени у Градини. Други начин изласка из звонаре био је тај да су гробари износили у њој умрле. Трећег начина није било.

Легенда о Ђакову. Помиње је Егон Бергер, један од оних који су живи изашли из Јасеновца. Израз је настао у једној посебној прилици, али је обележавао и друге сличне прилике. Наиме, Вјекослав Макс Лубурић, командант свих логора у Хрватској током рата, сазвао је једном приликом око 2.000 логораша на наступ. Пред логорашима је, стојећи у ставу Наполеона – био је висок само 166 сантиметара – одржао говор како је он лично у Ђакову уредио посебно просторије за пријем старијих и болесних логораша из Јасеновца. „Ви остали заточеници сачињават ћете радни логор, дат ће вам се бољи услови, па ћете вашим радом стећи и слободу. Сада идите у бараке и саопћите болесним пријатељима да узму своје ствари и дођу пред Управну писарну да их се попише и упути у Ђаково“, завршио је Лубурић. Новодоведени логораши били су одушевљени и њих око 1.500, помажући болесне, сјатило се пред управну зграду. Заправо пред митраљезе. Побијено их је око 1.200, како процењује Бергер. Тако је настала „Легенда о Ђакову“, која се могла применити на много других прилика када су усташе тражиле добровољце тобож за одлазак на неко боље место или за неку примамљиву активност, при чему су пријављени одвођени и убијани у Градини, Јабланцу, или на неком трећем месту.

Људоловка. Болница за заробљене Србе и Јевреје у логору Јасеновац – Циглана. Тамо су доспевали болесни, али су се врло ретко одатле враћали међу остале затворенике, чешће су умирали или били напросто поклани у самој болници. Стога су логораши ишли да раде на насипу чак и са високом температуром, да не би доспели у људоловку.

Насип смрти. Логори Крапје, Брочице и Јасеновац – Циглана били су плављени с јесени водама Саве, Струга и разних канала. Стога се крајем септембра 1941. године приступило изградњи насипа. Велики насип су градили, наравно, заточеници – болесни, ушљиви, тучени, стално гладни… Многи су умрли или убијени на насипу, неретко и уграђени у њега. Заточени Јевреји и Срби су га зато прозвали насипом смрти.

Наступ. Усташки управитељи логора Јасеновац – Циглана под тим називом мислили су на постројавање логораша  у различите сврхе: за примерно кажњавање појединаца, за расподелу логораша на разне радове, за селекцију логораша и сл. Наступи су се правили и за масовна клања.

Пичилијева пећ. Доминик Хинко Пичили био је један од команданата у логору Јасеновац – Циглана. Као бивши грађевински инжењер био је и руководилац радне службе у томе логору. Много је допринео ефикасности „индустрије смрти“ тако што је изградио, у склопу циглане, посебан одељак за спаљивање људи. Од краја 1941. до маја 1942. године спаљивани су и живи и мртви логораши. Крематоријум је радио стога што је у то доба године земља била смрзла, па је било тешко покапати умрле. Крематоријум је ликвидиран, верује се, стога што су сељаци из оближњих села удисали мирис спаљеног меса, па су могли закључити о чему се ради. Убијене и умрле су у Пичилијев крематоријум односили гробари, изабрани као снажнији међу заточеницима. Живот гробара није могао да траје дуже од 2-3 месеца, јер су их усташе убијале као незгодне сведоке својих поступака (из истог разлога гробари нису смели да се приближавају осталим логорашима). Хинко Пичили био је нарочито суров – носио је собом гвоздену биковњачу и са другим усташама учествовао у батинању и убијању заточеника. Крајем рата догурао је до чина пуковника и био ангажован на спаљивању трагова, односно ископаних лешева, као и на рушењу логорских инсталација. Егон Бергер пише да је Пичили у пролеће 1945. године организовао ломаче за логораше који су довођени из Босне и Славоније, тако да су живе људе мазали нафтом и бацали у ватру.  Са другим пуковником, Јаковом Џалом, учествовао је и у рушењу и паљењу села Јасеновац пред наилазак партизанске војске. Повукао се са усташама негде на Запад.

Сиц. Многи логораши помињу сиц (преживели Срби чешће су говорили: жица), а доста њих је било у њој – по казни. Реч је о жичаном кавезу уроњеном у воду и блато. Логораш у сицу није могао ни да устане ни да седне, ни да легне ни да клечи, могао је само да чучи. Жица је била бодљикава. Димензије жичаног затвора није могуће сигурно утврдити, а по свој прилици било је и сицева за појединце и оних за групу заточеника. Драго Свјетличић наводи ове димензије: висина 1 метар, дужина 10 и ширина 3 метра. Ђорђе Милиша помиње висину од 75 сантиметара, толику и ширину. Свјетличић се сећа да је Немања Ђурица са још четворицом заробљених српских официра у жици морао да проведе седам ноћи. Драго и Сава Хаџи-Чолаковић, Јоца Чолаковић и Пане Петровић помињу групу од 26 Срба који су у жици морали да проведу 8 дана, док су стражу над њима вршили заточеници Јевреји.

Тунел смрти. Налазио се у јасеновачком логору Циглана. Реч је о некој врсти шупе која је служила за сушење блатне опеке пре печења у пећима. Није имала ограду него само кров постављен на стубове. У ту шупу су, пре него што су изграђене бараке, смештани свеже доведени ухваћени људи, и држани дуго у њој, по сваком времену, без хране и воде. Када су касније изграђене бараке, оне ни тада нису могле да приме све новодоведене, па су ти људи, Срби и Јевреји, смештани на разна места, поред осталих и у „тунел смрти“. Зими су се у њему људи смрзавали и умирали, нарочито прве зиме кад се температура спуштала и до минус тридесет степени.

Хотел Гагро. Логор Стара Градишка састојао се од неколико посебних зграда, опасаних високим зидом саграђеним од цигала срушене српске цркве. Једна од тих зграда била је усташка болница, али су у њој, у приземљу, становали и неки припадници усташке бојне, као и неки масони. У једном делу приземља те зграде било је седам самица, у које су заточеници доспевали по казни, неретко и за најмању ситницу. Још две самице биле су у подруму. У самици број 7, мало издвојеној од осталих, вршено је саслушавање затвореника, са батинањем и разним другим мучењима. У свим самицама изгладњивање до смрти било је такође један од начина мучења. Самице су биле мале, два метра са три. Чувар тог дела зграде био је неписмени Херцеговац Никола Гагро, који је најпре био водник, па заставник и на крају поручник. По њему је подрум и добио име „Хотел Гагро“. Никола је био познат по изузетној свирепости. Последњих недељу дана пред наилазак партизанске војске Гагро је убрзано довршавао клање великог броја преосталих мушкараца и жена. Степенице које воде у подрум нађене су попрскане крвљу и мозгом убијених, док су се испред зграде нашла кола којима је поручних Гагро одвозио убијене људе у реку Саву.

Цеста смрти. Водила је од улаза у логор 3 (Циглана) до обале Саве, односно до Граника или до скеле. Том цестом су, уз кундачење, псовке и ударање свим и свачим вођени логораши, најчешће у смрт. Убијани су или на Гранику па бацани у Саву, или су превожени скелом на другу обалу, у Градину, где су убијани и затрпавани у јаме. По неким проценама само у Градини покопано је око 250.000 људи. Није био редак случај да су у Градину одвођени на убијање људи одмах пошто су доведени у Јасеновац, још са улаза. Назив су цести дали Срби затвореници.

Цигански логор. Логор III-c био је део логора у Јасеновцу – Циглана, ограђен жицом, а унутар њега, на неких 400 квадратних метара, посебан део такође ограђен жицом – Цигански логор. Помињу га Милко Рифер и Ђорђе Милиша. Тај део логора на улазу није имао врата, а назив му је остао и пошто су сви његови први заточеници, Цигани, били побијени. Служио је као „санаторијум“, тј. да се у њега сместе тешки болесници, они који су подвргавани „Сувориновој терапији“ – лишавању сваке хране.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ