Небојша Катић: Здраво друштво болесних људи

Децембра 1987. године, тачно пре 20 година, у САД је одобрена употреба „прозака”, револуционарног антидепресива чија појава обележава почетак нове епохе у фармацеутској индустрији. „Прозак” је најпознатији из серије „магичних” лекова који обећавају да ће „излечити” депресију, а да при томе неће довести до зависности. Појава овог лека се поклапа са тријумфом неолибералне мисли и означава почетак дискретног савезништва неолибералне идеологије, с једне, и фармакологије, с друге стране.

Неких годину и по дана после појаве „прозака”, амерички политички теоретичар Френсис Фукујама објавио је свој познати есеј „Крај историје?”. Неолиберална мисао тиме је прогласила крај идеолошких борби, победу капитализма и тријумф неолибералне државе.

Како се ради о идеалном облику људског организовања (тако мисли Фукујама), како се више нема шта поправљати, историја је завршена. Свет је ушао у зону савршенства, бар када је о систему и држави реч. Отуда, сви психички проблеми и незадовољства кроз која човек може пролазити – депресија, туга, страхови – само су болести (или коректније, поремећаји) и биохемијског су порекла.

„Ми имамо лек”

Моћне фармацеутске компаније, део медицинског естаблишмента и део медија, индиректно сугеришу да на психичке проблеме не утиче лоша стварност, обесмишљени живот, распад породице, или егзистенцијална несигурност коју систем креира. Све је много једноставније – проблеми су у вези са хемијом мозга и поремећајем у функционисању супстанце (можданог преносника) која се зове серотонин. Фармацеутска индустрија тако шаље агресивну и јасну поруку – са светом је све у реду, са вама и вашом биохемијом није – а ми имамо лек.

Ова порука се сјајно уклопила у процес „производње” нових дијагноза у психијатрији, са кулминацијом у периоду између 1980. и 1994. године, када је дошло до вишеструког повећања новооткривених поремећаја. Фармацеутска индустрија није пропустила да овакве трендове претвори у профит.

Наравно, фармакологија није измислила болести. Психичких обољења и поремећаја заиста има много, и они свакако захтевају и лечење и лекове. Проблем настаје применом олаке дијагностике и брзих решења. Велики број граничних случајева се одмах подводи под болест и све већи број људи се усмерава ка лековима. При томе, ствара се и лажна слика о магичној моћи лекова који нуде ефикасно лечење и трајно излечење, а фармацеутске куће улажу огроман напор како би сакриле њихове бројне и опасне нежељене ефекте.

Дете, до јуче карактерисано као „немирно” или „живо”, данас се може подвести под поремећај озбиљног назива – хиперактивност и дефицит пажње. Наравно, и за то постоји лек – „риталин”. У САД је током деведесетих број корисника овог лека повећан за 700 процената и премашио је цифру од четири милиона. Како се не ради о инфективној болести, овај пораст се не може рационално објаснити. Фармацеутска индустрија тако добија одане потрошаче, а родитељи и школа дрогирану децу која их неће гњавити, захтевати пажњу и стварати проблеме. Родитељи се могу посветити најважнијем од свих послова – раду и зарађивању. У новом концепту родитељства – детету као да нису потребни љубав, пажња и васпитање – већ лекови и новац.

Инструмент конроле

Под утицајем истраживања која фармацеутска индустрија финансира и популарише, све више људи себе подводи под неки од поремећаја, да би затим у лековима тражили спас. Ако се пажљивије погледате, нећете умаћи некој од многобројних дијагноза, које захтевају макар лек, ако баш не и лечење.

Да би се овакве или сличне поруке одаслале, највеће фармацеутске компаније троше на маркетиншку промоцију износе који су готово једнаки вредности српског БДП-а. Све ово не би било могуће без активног учешћа и подршке дела медицинске струке. Фармацеутска индустрија је довољно вешта да такву помоћ обезбеди. Кроз наручена и добро плаћена истраживања, кроз финансирање стручних путовања, кроз спонзорства за конференције и конгресе итд. лако се придобијају послушни експерти. Корупција је глобални феномен, мада су степени суптилности различити.

Све ово би могла бити само илустрација корпоративне грамзивости и неодговорности на коју данас, у духу новог времена, свако има право. Нажалост, социјалне импликације феномена о којима је овде реч преозбиљне су и далекосежне. Велики број аутентичних људских емоција све чешће се третира као болест. Социјално незадовољство се потискује, проглашава за поремећај и неприлагођеност, а потом сузбија лековима.

Фармакологија прети да постане, свесно или несвесно, ефикасан инструмент друштвене контроле, и нека врста биохемијског гулага. Данашња ситуација помало подсећа на време тоталитарних режима, који су своје противнике проглашавали болеснима и трпали у азиле за умоболне. На крају историје, ове методе постају све рафинираније и дакако, све „научније”.

Ако све ово депримира, можда су најбољи лек књиге Достојевског или музика Бетовена. Да је „прозак” измишљен који век раније, можда би овим великанима било боље, али би свет био ускраћен за дела која су они у својој „неадаптираности” створили. Понекад није лоше када спас мало окасни.

Извор:
АРХЕОФУТУРА