Пепе Ескобар: Терористички чин на Кримском мосту принудио Русију на приступ „страва и ужас“

Кључно питање је како би понижена западна Империја могла подићи улог без употребе атомског оружја. У Великој игри успостављања вишеполарног света Украјинци су играчи за загрејавање

(shock and awe – (страва и ужас, енгл) назив за стратегију у којој се у сукобу примењује увелико надмоћна сила којом се намерава онеспособљавање противника и ломљење његовог отпора у самом почетку – нап. прев)

Терористички напад на Кримски мост је био она пословична сламка која је евроазијској камили сломила леђа.

Руски председник Владимир Путин сажео је то овако: „Ово је био терористички напада замишљен да уништи критичну цивилну инфраструктуру Руске Федерације.“

Шеф истражног комитета Русије Александар Бастрикин у сусрету с Путином потврдио је да је терористички чин на мосту извела СБУ – специјалне службе Украјине.

Бастрикин је изјавио: „Досад смо установили маршруту камиона у којем је био експлозив – Бугарска, Грузија, Јерменија, Северна Осетија, Краснодар… Идентификована су и два преносиоца. Уз помоћ оперативаца ФСБ успели смо да идентификујемо све осумњичене.“

Руска обавештајна служба је кључне податке пустила да исцуре ка војном извештачу Александру Коцу. Превоз товара наручио је украјински држављанин: експлозивни пакети су били спаковани на укупно 22 палете, у ролнама филма испод пластичног омотача, превезене бродом из Бугарске до грузијске луке Поти. Потом је терет натоварен у камион са страним регистарским таблицама и копном наставио пут ка Јерменији.

Поступак контроле на руско-јерменској граници прошао је глатко – у свему према правилима Евроазијске царинске уније, и Русија и Јерменија будући чланице Евроазијске економске уније ЕАЕУ. Очигледно је да терет није контролисан и рендгеном, па ништа није откривено. Иначе, та је рута сасвим уобичајена за сав камионски превоз који иде даље кроз Русију.

Потом је камион још једном ушао у Грузију, па онда опет прешао у Русију, тада преко контролног пункта у Горњем Ларсу, који хиљаде Руса користе у покушају избегавања делимичне мобилизације. Камион је тако завршио у Армавиру (Краснодарски крај), где је терет претоварен у други камион и предат на старање Махиру Јусубову, истом оном који је с њим ушао на Кримски мост из правца руског копна.

Важно је напоменути да је путовање камиона од Армавира до адресе за испоруку робе у Симферопољу планирано за 6. и 7. октобар, подешено да на циљ стигне 7. октобра, у петак, на дан Путиновог рођендана. Из неког досад још неразјашњеног разлога све је померено за један дан.

Возач првог камиона је већ испитан. Јусубов, возач другог камиона – оног који је експлодирао на мосту – био је „слеп,” он појма није имао шта је превозио, а сад је мртав.

У овом стадијуму, два су закључка кључна.

Први: То није било стандарdна диверзија камионом у стилу ИСИС-а, с возачeм самоубицом – што је увелико постала верзија којој су биле склона бројна тумачења непосредно по терoристичком нападу.

Друго: Паковање је скоро сасвим извесно завршено још у Бугарској. А то онда имплицира, како руски обавештајци покушавају да нам шифровано ставе на знање, да је у то све била умешана и нека од „страних специјалних служби“.

Лавиринт илузија о узроцима и последицама

Оно што су јавности открили руски обавештајци говори нам само делић укупне приче. Једна од претпоставки коју је са Кредлом поделио један други извор из руске обавештајне службе неупоредиво је интригантнија.

У удару је употребљено најмање 450 килограма експлозива. И то не на камиону, већ је било причвршћено унутар распона самог Кримског моста. Бели камион је био само варка коју су терористи искористили да „створе илузију и тако помешају узрок и последицу“. Кад је камион стигао до места на мосту под којим је већ био постављен експлозив, он је тад и активиран.

Према том извору, запослени на железници су истражитељима изјавили да је дошло до неке врсте електронске отмице – извршиоци саботаже некако су успели да преузму контролу над железницом, тако да је композиција која је превозила гориво добила команду да се на мосту заустави због нетачног сигнала да је пут пред њом преоптерећен.

Бомбе постављене под луковима моста биле су једна од радних хипотеза о којима се по руским војним каналима нашироко причало током читавог викенда, као и о подводним дроновима.

На крају крајева, овај потпуно софистициран план ипак није могао бити спроведен по унапред предвиђеном и крутом временском плану и распореду. Није дошло до потпуног милиметарског поравнавања између намонтираних експлозивних шаржи, камиона у проласку и воза са горивом који је био заустављен на отвореном колосеку. Тако је штета испала само ограничена, а убрзо је и лако стављена под контролу. Комбинација експлозивних пуњења и камиона активирана је на спољној десној траци пута. Штета је настала на само два сегмента спољне саобраћајне траке, а врло је мала и она на железничком делу конструкције моста.

Најзад, терор на мосту многима је приуштио и малу, мада Пирову пропагандану победу – одговарајуће прослављену широм колективног Запада – са сасвим занемарљивим практичним учинком: трансфер руске војне опреме железницом је убрзо, после застоја од свега 14 часова, опет настављен.

Што нас доводи до следеће кључне информације из руске обавештајне процене, ко је то урадио?

Наш извор нам је рекао да је то био план британске МИ6, без икаквих ближих детаља. А то онда значи, наставио је, да из низа различитих разлога руска обавештајна служба води игру сенки представљајући и саму себе као „страну специјалну службу“.

Речита је и чињеница да су Американци одмах пожурили да установе уверљиво сопствено одрицање кривице. Већ пословични „службеник украјинске владе“ је Вашингтон посту, гласноговорнику ЦИА, саопштио да је то урадила СБУ. А то је онда директна потврда извештаја објављеног у листу Украјинска правда у ком се позивају на „неидентификоване службенике службе безбедности”.

Савршена трифекта* дуж црвене линије

(*трифекта – опклада у којој добитник мора погодити освајаче сва три прва места у трци, и то с тачним редоследом, прим. прев)

Већ и током самог викенда постало је јасно да је коначно пређена и последња црвена линија. Руска јавност и медији су побеснели. Колико због његовог статуса врхунског инжењерског постигнућа, толико и зато што Кримски мост заиста јесте кључни инфраструктурни објекат, а највише зато што тај мост представља и јасан визуелни симбол повратка Крима под окриље Русије.

Поготово зато што је то доживљено и као терористички напад против Путина лично, а и против читавог руског безбедносног апарата.

Да онда та непочинства нанижемо редом како и заслужују: прво смо имали украјинске терористе који су у Подмосковљу дигли у ваздух Дарју Дугин (сами су то признали); америчко/британске специјалне снаге које су (делимично) разнеле Северни ток и Северни ток 2 (што су прво признали, па онда признање касније повукли); сад овај терористички напад на Кримски Мост (и опет: признато, па повучено признање).

Да ни не помињемо гранатирање руских села око Белгорода, НАТО дотур дугометних оружја Кијеву, нити већ рутинско убијање заробљених руских војника.

Дарја Дугина, Северни ток и Кримски мост већ представљају чин Ратне трифекте. Зато је овог пута одговор био неопходан – чак се није сачекало ни на још од фебруара неодржавано заседање руског Савета безбедности, заказано за 10. октобар поподне.

Москва је лансирала први талас руског „страва и ужас“ одговора и пре било какве промене статуса још актуелне СВО операције у противтерористичку (ПТО), са свим комплексним војним и законским импликацијама које таква промена за собом повлачи.

На крају крајева, чак и пре заседања Савета безбедности УН руска јавност већински је стала иза одлуке да се рукавице коначно скину. Путин чак није пре тога заказао ни један билатерални састанак с било ким од чланова (владе). Дипломатски извори сугеришу да је одлука донета још током викенда.

„Страва и ужас“ није сачекао да претходно Украјини буде упућен ултиматум (који ће вероватно доћи на ред једног од наредних неколико дана); службена објава рата (није нужна); чак ни само најава који ће „центри одлучивања“ у Украјини бити мете.

Овај муњевити напад којим је СВО de facto метастазирала у ПТО значи да се и режим у Кијеву и сви они који га подржавају имају сматрати легитимним метама, једнако као што су то биле Исламска држава и Џабхат ал Нусра током Антитерористичке операције (АТО) у Сирији.

А промена статуса – што значи да прави рат против терора почиње одмах – значи да апсолутни приоритет више није безбедност украјинских цивила, већ уништавање свих облика тероризма – физичког, психичким, културног, идеолошког. Током читаве СВО безбедност цивила била је главни руски приоритет. Чак су и саме УН биле принуђене да признају како је током седам месеци СВО борби број цивилних жртава остао релативно низак.

На сцену ступа „командант Судњи дан“

Лице руске „страве и ужаса“ је руски командант Ваздушно-космичких снага, армијски генерал Сергеј Суровикин, нови врховни командант сада тотално централизоване СВО/ПТО.

Стално су постављана питања типа: зашто Москва још тамо у фебруару није донела овакву одлуку? Па, боље икад него никад. Кијев сад зна да су се качили са погрешним дасом. Суровикин је нашироко уважаван – а и плаше га се: надимак му је „генерал Судњи дан“. Други га називају „људождер“. Легендарни председник Чеченије, Рамзан Кадиров – и сам генерал-пуковник руске војске – нашироко хвали Суровикина као „ правог генерала и ратника, искусног команданта, чврсте воље и далековидог“.

Суровикин је заповедник ваздушно-космичких снага Русије од 2017; додељена му је титула Хероја Русије за командовање током војних операција у Сирији; а изузетно теренско искуство стекао је и током борби у Чеченији током 1990-тих.

Суровикин је прави доктор за „страву и ужас“, и дате су му одрешене руке. То је чак довело и до нагађања да су министар одбране Шојгу и шеф генералштаба Герасимов макнути, или присиљени да дају оставке, о чему се шпекулисало и на Телеграм каналу Вагнер групе „Сива зона“.

И даље је могуће да би и сам Шојгу – жестоко критикован због недавних руских војних пораза – могао евентуално бити замењен садашњим гувернером Туле, Алексејем Дјумином, а Герасимов помоћником главнокомандујућег копнених снага, генерал-потпуковником Александром Матовниковим.

Но све је то небитно, све су очи сад ионако уперене у Суровикина.

МИ6 изгледа доиста има неке релативно добро размештене кртице у Москви, кад се мало боље погледа. Британци су тако упозорили украјинског председника Зеленског и Главни штаб да им Руси за следећи понедељак спремају „удар упозорења“.

Оно што се јесте догодило није било никакав „удар упозорења“ већ права масовна офанзива са преко 100 крстарећих ракета лансираних „из ваздуха, с копна и мора“, како је то Путин нагласио, на „енергетику, војне командне и комуникационе центре“.

МИ6 је такође нагласио да ће „следећи корак“ бити потпуно уништење читаве украјинске енергетске инфраструктуре. А ни то није никакав „следећи корак“, то се све управо већ догађа. Снабдевање струјом је потпуно прекинуто у чак пет области, укључујући Харковску и Љвовску, док су озбиљни прекиди забележени у још пет области међу којима је и сама Кијевска.

Преко 60 одсто украјинске електричне мреже је већ у прекиду. Више од 75 одсто интернет саобраћаја више не постоји.

„Страва и ужас“ ће се највероватније одвијати у три фазе.

Прва: Преоптерећење украјинског система за противваздушну одбрану (већ траје).

Друга: Враћање Украјине у мрачни средњи век (већ у току).

Трећа: Уништење свих битних војних инсталација (следећи талас).

Украјину ће током наредних неколико дана обухватити скоро потпуни мрак. Политички, то отвара простор за игру по сасвим другачијим правилима. Имајући у виду и традиционални знак препознатљивости Москве, а то је „стратешка двосмисленост“, оно што следи би могло да буде некакав ремикс Пустињске олује на руски начин (масовни ваздушни напади као припрема терена за копнену офанзиву), или, што је још вероватније, „подстицај“ НАТО-у да почне преговоре; или једноставно обична неуморна, неумољива и систематично ракетирање са нешто мало електронског ратовања, тек толико да се трајно уздрма капацитет Кијева да води рат.

Или све поменуто заједно.

Кључно питање је како би понижена западна Империја могла подићи улог без употребе атомског оружја. Москва је све досад показивала хвале достојну суздржаност, и то предуго. Нико не би требало да заборави чињеницу да је у правој Великој игри – оној која се води око координације напора да се коначно успостави вишеполарни свет – Украјина је тек предигра. Дошло је време да се играчи за предигру склоне и сакрију, пошто је на терен ступио генерал „Судњи дан“.

С енглеског посрбио: Стеван Бабић

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ