Десанка Максимовић – КРВАВА БАЈКА

Desanka

КРВАВА БАЈКА

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени
исти су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани,
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.
Мисли су им биле пуне
истих бројки
и по свескама у школској торби
бесмислено лежало безброј
петица и двојки.

Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискало се у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго,
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели су се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно,
као да смрт није ништа.

Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

Десанка Максимовић

О настанку песме Крвава бајка песникиња каже следеће:

„Настала је истог тренутка кад сам чула за крагујевачки покољ. На улици ми је пришао непознати старац и рекао. ’Јесте ли чули?’ То што је непознати човек осетио потребу да ми говори о заједничком болу, то ме је покренуло да одмах напишем ту песму.
И остала је како је тада написана, нисам смела да је накнадно дирам, да је усавршавам. Нек остане као да сам заплакала или закукала.

Имала сам тада потребу да осетим да та деца нису нестала, да живе негде. У очајању сам хтела да се браним: да су они сви отпловили негде под облаке – као у религији, иако није било нимало религиозног“

Доцније је у више на врата и различитим саговорницима Десанка Максимовић понављала ту причу о настанку Крваве бајке, проширивала је и богатила детаљима. Истовремено је откривала и подстицаје који су утицали на то да се песма „роди“: „На пример, Крвава бајка. То није написано, то је рођено. Морало је да има душевну пред спрему. Прво – на пад ’цивилизоване’ Европе; друга ставка – сви једне године рођени. Заједно се пелцовали, заједно ишли на прегледе, заједно се причешћивали, ишли на излете, и нестали – као у бајци, у грчкој трагедији. И не само у истој години. У истом тренутку. И одведени са једног узвишеног занимања – када деца размишљају. Када се у њима тек буди живот, и када мисле какав ће он бити. Само то је требало да запишем. И записала сам.

Последњи стих гласи: ’Истог часа се узнели до вечног боравишта’. У Крагујевцу испишу ту песму, и то изоставе. Питам их: ’Зашто сте изоставили, јесте ли ме питали? Мислите ли ви да ја мислим да су та деца горе на дрвеним клупицама код господина Бога? Не, драги мој господине. Ја знам, исто тако, као и ви, да су она мртва, и да су овог часа само кост. Ви сте збиља потпуно лишени и патриотизма и поезије. То вечно боравиште није ни на земљи на на небу’“ (С. Зубановић, М. Пантић, Десет песама – десет разговора, 1985, 37).

Извор:
АНТОЛОГИЈА