The Washington Post: Најбоље би било да нема ни Сија на власти, ни ХХ конгреса КПК

У ПЕКИНГУ СХВАТИЛИ ГЛАВНО:  ДА БИ НАЈБОЉЕ БИЛО ДА СЕ АМЕРИКА НЕ БАВИ НИ СВЕТОМ НИ КИНОМ

* Главни разлог што Си „уопште није требало да се догоди“ јесте тај што је „очигледно да је успон Кине неспојив са стратешким интересима САД, а још мање са „светским поретком заснованим на правилима“

* У редакцијаком уводнику WP има и много смешних ствари, укључујући пасус о борби против коронавируса: „Да је Кина заиста желела да пронађе начине да смањи ризике и настави нормалан живот – увезла би вакцине направљене на Западу“. Хвала за подсетник

* За последњих пет година (од десет током којих је Си на власти) Кина је добила моћну морнарицу са носачима авиона и много нових врста наоружања, укључујући хиперсонично. Односно, стекла је квалитативно нове способности да се одупре свачијем притиску

______________________________________________________

Аутор: Дмитриј КОСИРЕВ

ПРВА ствар коју треба разумети у вези са Конгресом кинеске владајуће партије, који је отворен у Пекингу, јесте да то није требало да се деси – ово пише у уводнику The Washington Post.

А уводници у том америчком листу садрже ставове оних који га уређују и путоказ су за размишљање сваком пристојном демократи и западњаку.

Поштовање формулација WP и њихово прифржавање је обавезно. Сам ритуал њиховог саопштавања се не разликује много од ритуала одржавања партијских конгреса у Кини, на којима се заправо мало шта одлучује јер се све одлуке издискутују током неколико месеци припремања конгреса.

Али, шта тачно није требало да се деси не само Кини, већ и свету у целини?

Није требало да дође до тога Си Ђинпинг може рачунати и на трећи петогодишњи мандат. Штавише, није га требало изабрати ни за први мандат, јер је „успоставио диктатуру у земљи, потчинио Тибет, Хонг Конг и Синђанг“…

Главни разлог што Си „уопште није требало да се догоди“ јесте тај што је „очигледно да је успон Кине неспојив са стратешким интересима САД, а још мање са „светским поретком заснованим на правилима“.

У уводнику WP има и много смешних ствари, укључујући пасус о борби против коронавируса: „Да је Кина заиста желела да пронађе начине да смањи ризике и настави нормалан живот – увезла би вакцине направљене на Западу“.

Хвала за подсетник.

Овај демократски уводник објављен је безмало у тренуцима када је Си стао за конгресну говорницу. Односно, унапред је био написан.

А да видимо шта је председник Си одговорио његовим састављачима и шта потврђује њихове суморне закључке о предстојећој „тешкој ери” за цео свет.

Кина је, рекао је Си, следила стратегију националне обнове „усред глобалних промена у размерама које нису виђене у једном веку“, а „суочивши се са фундаменталним променама у међународној ситуацији“, руководство земље је задржало чврст, стратешки курс и одлучно „бранило темељне интересе земље показујући борбени дух“.

Према Сијевим речима, свет се нашао „на историјском раскршћу“, а о његовој будућности треба да одлучују сви народи.

Генерално, за последњих пет година (од десет током којих је Си на власти) Кина је добила моћну морнарицу са носачима авиона и много нових врста наоружања, укључујући хиперсонично. Односно, стекла је квалитативно нове способности да се одупре свачијем притиску.

Наравно, пред конгрес је било спорова поводом будуће стратегије. Али, то није била борба фракција за власт, већ дискусија између два гледишта.

Једни су били за повратак концепту из касних 70-их – мирно седети, не показивати снагу, не мешати се у глобалне послове.

Други – који су, очито, победили – упозоравали су: чак и ако будемо потпуно  мирно седели, нећемо преварити Запад, који је усвојим конвулзијама. Јер, само постојање Кине као прве економије света, па чак и као друге, неспојиво је са стратешким интересима Сједињених Држава.

Омиљена тема свих расправа о Кини је и наводна борба између проамеричке и антиамеричке фракције, посебно у економском блоку кинеских владајућих структура.

Руски стручњаци за Кину да прави  проамерички лоби у њој не постоји, ако га је уопште и било.

Наглашавају да у Кини има идеалиста који сматрају могућим озбиљне катаклизме у Сједињеним Државама, после којих би Америка била принуђена да се много година понаша тихо у спољном свету и да не покушава да изврши притисак на Кину санкцијама, као што то чини сада.

Међутим, вероватно нема смисла седети и чекати овакав (сасвим могућ) развој догађаја.

Извор:
ФАКТИ