ТРИ ПОГЛАВЉА ИЗ ЖИВОТА СЕСТАРА ПАТРОНАЖНЕ СЛУЖБЕ

Прошло је три године од оснивања патронажне службе Сестара манастира свете Јелисавете, уз благослов  самог протојереја Андреја Лемешонка, духовног оца манастира, Лета Господњег, јула 2014. године. Сестре су већ нагомилале много искуства. Тренутно је у плану и изграда објекта за негу старијих. Ипак, то је само план. Ових дана једва успевају да се изборе са приливом телефонских позива које примају на дневној бази: у Минску као и у сваком другом граду много је оних који траже приватне посете медицинских сестара како би бринуле о њиховим слабашним, старијим рођацима, прикованим за кревет.

Ана Ковалевскаја, која је била на челу Сестара патронажне службе, заједно са другим волонтерима који су изабрали овај тежак пут служења, су научили много. Сестре су чак морале да путују за Москву и Санкт-Петербург како би стекле неопходно медицинско знање и вештине. Основни саосећајни импулси нису довољни: сваки дан проведен поред кревета пацијента је тест самилости и истрајности. Овде нема много простора. Оне који су постале сестре за негу су радиле у разним другим областима: некада су биле рачуновође, учитељице, продавачице, психолози, математичари, радиофизичари, менаџери, кореографи, инжењери, металостругари, ИТ специјалисти, чак и маникирке. Сада су уједињене из истог разлога. Сваке недеље се састају како би дискутовале о новим питањима, међусобно поделиле искуства и молитву. Током ових окупљања могу се чути разне занимљиве приче… Не желим да све сведем на статистику и направим нешто слично извештају рада претходне три године (будући да је много више посла од расположивих волонтера). Док сам писала овај чланак, патронажна служба Сестара је претрпела промену главне сестре и неки пацијенти који су били под бригом сестара су преминули…

Оно што бих желела да урадим јесте да сакупим све податке и то сажмем у једно јединствено искуство које су сестре (и браћа) милосрђа стекли борећи се са слабостима изазваним одређеним бројем година. Затрпавам себе питањима о разлозима због којих човек постаје стар, болестан, слаб, док на крају не постане „беживотан и ружан“. Неко је упоредио старог човека са сувим, беживотним дрветом. Прочитавши то, учинило ми се да је стар човек више налик робусној, блатњавој шкољци у којој се налази драгоцен бисер његове душе, који расте полако али сигурно.

1. Поглавље „Постајемо неодвојиви…“

Јелена: Односим се према особама са инвалидитетом, као да уопште немају инвалидидет. Александар Иванович је имао мождани удар, а сада једна од његових руку већ функционише. Он заборавља на ону другу. Обратим му се са: „Здраво“, а он ми пружи ону здраву руку како би ме поздравио. „Већ смо се руковали том руком. Интересује ме руковање том другом руком“, „Не функционише“, „Ко Вам је то рекао?“ И тиме га мотивишем да покрене другу руку док то заправо и не уради.

Наталија: Пре него што почнемо са било којом процедуром, у обавези смо да обавестимо пацијенте и унапред их упозоримо тако да би били спремни. Можемо их похвалити након терапије, али у суштини ми никако њих не смемо претворити у малу и беспомоћну децу. Другим речима, увек морамо водити рачуна о томе да се они осећају да све држе под контролом.   У супротном можемо их спречити да ураде било шта и убити у њима жељу за опоравком тако што ћемо све урадити уместо њих.

Јована: Ана Николајевна је имала мождани удар. Њена породица није навикла на сентименталности. Њој су преко потребне нежност и љубав! Пре неког времена сам пожелела да је додирнем, без неког посебног разлога, не због тога што сам одлазила. Она је седела у столици. Погледала сам је у очи, и имала сам осећај као да гледам у своју мајку. Питала сам је: „Могу ли да Вас пољубим у очи?“, одговорила ми је: „Наравно да можеш.“ Подигла је своју полу-парализовану руку и загрлила ме. Увек ме загрли кад одлазим. Овог пута сам осетила њену нежност: гледала ме је очима моје мајке, која се такође звала Ана…

Ана Ковалевскаја: Била је једна бакица чија је једина радост била долазак у црквену продавницу манастира Свете Јелисавете и разговор са сестром. Затражила је помоћ од сестре. Посетиле смо је и упознале се са њим. Она је била тако… кул! Свирала је гитару и певала; знала је много пословица и смешних прича. Међутим била је много слаба зато што је имала преко 80 година. Одредили смо сестру Ану за њену сестру која јој пружа негу. Њена задужења су била да старици очисти кућу, иде у набавку намирница и да  је изводи ушетњу.

Ако долазите у посету овој старици неко време, само да бисте је видели, немогуће је да је напустите брзо. Пита: „Већ одлазите?“, а њене очи се испуне тугом и неверицом. Недавно је боловала од акутног панкреатитиса.  Сестра Ана је занемаривала све своје обавезе и долазила код старице, звала амбуланту, посећивала је старицу два пута дневно у болници иако то нико од ње није захтевао нити тражио. Односимо се према овим старицама као према нашој породици.

Ирина: физички је било тешко изаћи на крај са Маријом Ивановном. Пролазила је кроз тежак период у животу – а са њом и сви који су били око ње. Била је у потпуности парализована и то је правило тешкоће у одржавању основне хигијене и лечења упалог ткива услед неактивности. Такође је, без сумње било тешко изаћи на крај и са њеном личношћу.

Ана Ковалевскаја: Дискутовали смо о тој ситуацији са оцем Андрејем, духовним оцем манастира Свете Јелисавете, и одлучили да морамо да наставимо да водимо рачуна о њој до њене смрти. Ирина није само водила рачуна о њој до њене смрти него ју је такође видела пред велики одлазак: присуствовала је сахрани Марије Ивановне на забаченом гробљу. Такође је и читала „Псалтир“ поред гроба. Осетили смо олакшање након што је Марија Ивановна сахрањена!

Ирина: Осећај је био невероватан: то је била мешавина благе туге и смирења. Нисам се осећала обремењеном. Природно је да се навикнете на своје пацијенте. Пустите их у своје срце и они постану део вашег живота.

2. Поглавље „Учење на сопственим грешкама…“

Наталија: У последње време осећам велику захвалност у свом срцу. Никада раније се нисам тако осећала. Не знам коме је припадао мој пређашњи живот ни коме сам служила. Бавићу се тиме касније. Сада, осећам да коначно могу да служим Богу и да чиним оно што је у Његовој вољи. Осећам се одлично зато што имам прилику да служим другим људима као себи самој.

Јована: Није случајност то што ме је Бог довео у ову заједницу. Уживам у свом послушању.  Улетим у пацијентову кућу и  брзо оперем руке. Мој пацијент седи или лежи у кревету и све што желим јесте да се спустим, клекнем, како бих била на истој висини као она.

Наталија: Између осталог, првенствено смо обучене да радимо на коленима, због сопствене безбедности. Увек морамо бити у току и покрету. Не сме се десити да након једног напорног дана, сутрадан осећамо потпуну исцрпљеност. Усавршавамо вештине које ћемо користити на дужностима у теретани Хришћанске школе коју води манастир Свете Јелисавете. Узимајући у обзир да услови и ситуације са којима се суочавамо нису увек идеалне (јер само неки људи могу себи приуштити специјалне кревете), радимо на коленима како бисмо били на истој висини са пацијентом, морамо чувати сопствено здравље и помоћи пацијенту како најбоље можемо.

Лариса: Старијим особама недостаје комуникација са људима. Када смо посетили Риму Димитријевну, разговарали смо и са њеним мужем. Осетио је олакшање зато што је могао некоме да прича о њиховом животу у Башкирији и како су се, док су живели тамо, бавили пољопривредом. Људи пропусте много тога зато што не разговарају са старијим особама. Да ли унуци заиста знају какви су им дедови и какве њихове мисли?

Виктор: Када год им помажемо добијамо оно што нама самима недостаје: стрпљење, милост, љубав, кротост, веру, наду, мир и радост. Ова заједница ме спасава искушења које ме окружује, од доконости и огреховљености. Веома је важно стајати у вери и прихватити све што вам Господ да!

Ирина: Приликом доласка код новог пацијента, не можете знати каква је особа, као ни његово здравствено стање. Чим се сусретнете, видите сопственим очима, да просто не можете оставити ту особу. Морате да јој помогнете: да је нахраните, обучете и помогнете им у хигијени. Не постоји нико осим вас ко је са том особом. Како можете да је оставите? Ваша савест вам то неће дозволити. Данас, сутра, прекосутра – сваког дана нешто морате урадити. Одлазим кући сваког дана са мишљу о томе шта још могу учинити како бих била продуктивнија.

Јелена: Занимљиво је да, када након напорног посла у фирми помажете некоме као волонтер, вратите се кући инспирисани. Испоставило се да колико год будете исцрпљени, добијете много снаге заузврат.

Мој рођак ме је једном питао: „Хелена, одакле ти толико снаге, како си толико енергична?“ Ова заједница ми даје снаге да живим и помажем другима, и то је довољно за све оне које познајем.

Ирина: Једном ме је једна старица поздравила са речима: „Ирина, дуго се нисмо виделе. Сам Бог ми те је довео.“ Потом би наставила говорећи: „Немам ништа чиме бих ти узвратила. Сашићу нешто за тебе, буди сигурна!“ Заправо, дала ми је много тога. Када дођете тамо, имате толико много посла! Када одлазите, осећате да вам се крила шире. Пуни сте енергије. Осећате да је Неко други са вама.

Ана Ковалевскаја: Много људи нас је звало и желело да ради у нашој заједници. Занимљиво је то да су нас брзо напустили они који нису веровали у Бога и који нису учествовали у заједници.

3. Поглавље Шта је најважније?

Јелена: Најважнији аспект наше заједнице је наша вера у Бога. То нам даје снагу. Хумани однос према људима је други најважнији услов за нашу заједницу. На пример: морате обављати хигијенску негу на пацијенткињи. Требало би да је припремите на нежан, деликатан начин, тако да је не увредите или не повредите. И она је људско биће такође.

Јована: Наш задатак није само да распремање кревета и кућни послови. Ми се такође бавимо и њиховим душама.

Јелена: Ми нисмо само стажисти. Наш посао није само да им променимо пелене. Сестра за посете мора да осећа другу особу. Прва ствар коју учинимо пре него што изађемо из заједнице јесте да се помолимо Богу да нас благослови и да нам покаже шта је тој особи потребно у датом тренутку,шта треба да кажемо и какав приступ да имамо.

Требало би да ове људе третирамо као себе саме.  Породица Надежде Константинове је пронашла стажисту који би се бринуо о њој док је била у болници: плакала је док ми је говорила како се та сестра бринула о њој: „Желим да једем и том приликом тањир треба да је на мојим грудима, а она ме је хранила са дистанце. Пожалила сам се да ми је непријатно, а она је просто одговорила: „Грешите. Ви сте добро.“ Затим, када јој је мењала пелену, узгред, старица је недавно имала операцију поломљеног кука, и имала је високу температуру и уретритис, сестра ју је зграбила за болну страну. „Рекла сам јој да осећам бол. Она је то порицала говорећи: „Ви не можете осећати бол!“ Тада сам осетила бол у пети: „Молим Вас, погледајте ми пету, шта се дешава“, „Не, не, све је у реду.“ Када ме је хирург прегледао, испоставило се да је на мојој пети рана од дугог лежања.“ Заправо, испоставило се да је старица отпуштена из болнице у тешком стању.

Када сам први пут дошла код Надежде Константиновне, плакала је. Разговарале смо и вратила се у живот. Када сам је посетила следеће недеље, она је просто сијала: једноставно морате рећи неколико речи подршке особи, и након тога ће се осећати много боље.

Ирина: Није једноставно рећи шта је најважније у нашој служби. Постоји много важних аспеката. Путеви који воде до Господа су другачији, тако је и заједница има другачије значење за сваког понаособ. Најважније, да морате бити упућени у овај позив.

Најважнија је чињеница да нас заједница учи да будемо милостиви.

Виктор: Најважније је да морате бити спремни да жртвујете себе за спас сопствене душе и за добробит вашег ближњег. И наравно, зарад Царства Небеског.

интервју водила Јелена Наследшева
с енглеског превела Нина Цветановић

Извор:
МАНАСТИР СВЕТЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ