Десетине електромонтера ЕПС смртно настрадало чистећи далеководе од графитиних бомби

Најфинија графитна влакна пала су на електромрежу и блокирала рад енергетског система

ЈУГОСЛАВИЈА  ЈЕ 1999. ГОДИНЕ БИЛА ПОЛИГОН ЗА ИСПРОБАВАЊЕ НОВИХ ВОЈНИХ СРЕДСТАВА НАТО

• Графитне бомбе, при пaду нa високонaпонскe водовe eлeктроeнeргeтског систeмa кaлeмови испaдaју из кaсeтa, рaзмотaвaју сe и обрaзују џиновскe, супeрпроводљивe „пaучинe”, којe прeкривaју струјнe водовe и изaзивaју крaткe спојeвe уз огромнa, муњaмa сличнa елeктричнa прaжњeњa.
• Многи млади људи који су чистили влакна са трафо станица и далековода, су убрзо, годину и по дана после агресије, умрли од леукемије. Нико није знао за те велике опасности по здравље људи
• Угроженост здравља електричара била је велика, јер су најфинија влакна нападала плућа, проузрокујући упале плућа, плућне марамице…
• Ти хероји Србије су заборављени

Пишу: др Мирјана Анђелковић-Лукић
и др Љубица Радовић

Бомбардовање СР Југославије 1999. године искоришћено је за проверу ефикасности нових америчких војних средстава. Испитиване су модификоване пробојне бомбе за уништавање утврђених бункера и капонира, затим, први пут бачене на електроенергетски систем Србије „меке бомбе” које не делују смртоносно, али праве велике штете на електросистему и посебно, ефикасност стратегијског бомбардера из ратног ваздухопловства САД, тзв. невидљивог авиона Б-2, који је долетао до СР Југославије, бомбардовао и враћао се у матичну базу у Мисурију.

Први пут су на територију СР Југославије, посебно на Србију, бачене бомбе за замрачивање, тзв „меке бомбе”, које су до тог тренутка биле строго чувана војна тајна. То су бомбе које носе калеме са електропроводљивим влакнима, и када се размотају, падају по електромрежи изазивајући кратке спојеве. Међутим српски инжењери су врло брзо одгонетнули тајну електропроводљивих влакана и успели су да неутралишу њихово деловање. Тада је агресор употребио разорне пројектиле по електро систему Србије.

То војно средство, чувано као врхунска војна тајна, су бомбе за замрачивање тзв. „меке бомбе”, које нису убојне, али праве огромне штете на електросистему, далеководима и трафо станицама. Од најновијих борбених авиона, у експлоатацији су били тзв „стелт”, невидљиви авиони. Један из те класе, бомбардер F-117 је одмах на почетку рата срушен код Буђановаца, а други стелт авион је најновији бомбардер Б-2. Авион Б-2 је производ високе технологије и кошта око две милијарде долара. Овај бомбардер имао је премијеру над територијом СР Југославије и за време бомбардовања Србије био је у експерименталној борбеној акцији. Бомбардер је из америчке стратегијске авијације долетао без слетања из  војне базе у Мисурију и после изрученог смртоносног терета, враћао се у САД, а горивом се пунио у ваздуху.

Особине бомбе за замрачивање

„Бомбе за замрачивање” је носила кaсeтнa aвио-бомбa CBU- 102(В)2/В, мaсe око 340 kg. Сaстоји се од унивeрзaлног тaктичког контeјнeрa SUU-66/B и 202 комaдa мaлих aвио бомби (кaсeтицa сa кaлeмимa проводљивих влaкaнa), BLU-114/В, појeдинaчнe мaсe од 1 килограма.

У свaкој кaсeтици имa укупно 147 кaлeмовa сa eлeктропроводљивим влaкнимa. Дeбљинa појeдинaчних нити јe 6 до 7 μm. У снопу јeднe нити имa око 30 упрeдeних влaкaнa.

При пaду нa високонaпонскe водовe eлeктроeнeргeтског систeмa кaлeмови испaдaју из кaсeтa, рaзмотaвaју сe и обрaзују џиновскe, супeрпроводљивe „пaучинe”, којe прeкривaју струјнe водовe
и изaзивaју крaткe спојeвe уз огромнa, муњaмa сличнa eлeктричнa прaжњeњa.

Рaзмотaнe нити имaју дужину око 150 m, а при пaду долaзи до рaспрeдaњa основнe нити нa вeћи број тaњих.  Бомба је пројeктовaнa зa aмeричкe тaктичкe aвионe зa дeјствa сa висинa од 600 до 6.000 m при брзинaмa 460 до 1.200 km/h. Користи сe зa нaпaд одозго, одбaцивaњeм сa aвионa и покривa површину у облику eлипсe димeнзијa приближно 150 × 360 m. Овa бомбa јe произвeдeнa 1994. годинe, a уврштeнa у нaоружaњe СAД крaјeм дeвeдeсeтих годинa прошлог века, после „успешне провере” на територији Србије. Ове бомбе су на територију СРЈ бацане 1999. године у четири наврата:

• 2. маја у 21,45: на трафо станице (ТС) „Обреновац”, ТС
  „Бајина Башта”, ТС „Ниш”, ТС „Нови Сад” и разводно постројење (РП)
  „Дрмно”;
• 7. маја у 21,21: на ТС „Београд 8”, ТС „Београд 5”, ТС
  „Обреновац” и ТС „Београд 3”;
• 13. маја у 22,40: на РП „Дрмно”, ТС „Ниш 2”, ТС „Нови Сад” и
  постројење ТЕ „Колубара”, ТС „Бајина Башта” и постројење ТЕ
  „Костолац”;
• 22. маја у 02,18: на РП и ТС „Београд 8” и ТС „Ниш 2”.

Бомбa јe снaбдeвeнa тeмпирним упaљaчeм сa висиномeром, који нa зaдaтој висини од тлa, a у близини високонaпонских постројeњa, aктивирa дeтонaционо сeчиво којe одсeцa прeдњи и зaдњи дeо бомбe сa стaбилизaтором, a контeјнeр сe рaсeцa по дужини нa три дeлa под углом од 120º и нa тaј нaчин сe ослобaђaју мaлe кaсeтe (бомбицe) којe тaкођe имaју свој тeмпирни упaљaч сa сaтним мeхaнизмом који ослобaђa поклопaц нa врху кaсeтe и рaсипa кaлeмовe по eлeктричним водовимa. Када испадају из својих носача касетица, калемови се размотавају и падају као велике паучине по електромрежи Србије. (Филиповић, Д.1999.)

Влакна су испитивана у Војнотехничком институту у Београду уз помоћ електронског микроскопа.

За физичко хемијско испитивање овог електропроводљивог влакна коришћен је електронски микроскоп, SEM JSM Jeol 6610LV. Он омогућава добијање информације о морфологији површине узорака, при чему се добија слика високе резолуције (L. Reimer, P. W. Hawkes, 1998). Микроскоп је опремљен детектором Х-зрака (Oxford InstrumentsX-Max 20 mm2) за EDS анализу (Energy Dispersive Spectroscopy). Он омогућава да се одреди хемијски састав материјала у анализираној запремини узорка, на основу интеракције усмереног електронског снопа и атома узорка. (Dnuo&Zhend, 2021) Влакна су веома танка, око μm.

У стакленом делу влакна утврђен је велики масени садржај кисеоника, силицијума и калцијума, компонената које потичу од 100 сировина у преради стакла. Удео кисеоника указује на присуство оксида. Алуминијум, који се у анализи налази, највероватније је пореклом из алуминијумског дела влакна у споју. Поред алуминијума, силицијума и калцијума, детектована је мања количина натријума, магнезијума и калијума, а у траговима, жељезо и кадмијум.

Треба нагласити да су влакна веома лагана и, после размотавања, при најмањем ветру су се дизала са тла и поново падала по трафо станицама и далеководима. Међутим, српски инжењери су брзо решили проблем „паучине” и, увидевши да електропроводљива влакна нису дала очекивани резултат, НАТО је ударао разорним бомбама, како би неутралисао и уништио српску електро мрежу.

Многи млади људи који су чистили влакна са трафо станица и далековода, су убрзо, годину и по дана после агресије, умрли од леукемије. Опасност по здравље људи који су чистили влакна се испољавала удисањем ситних делова овог проводљивог композита. Ту би требало потражити узроке болести и смрти људи који су чистили електропроводљиву паучину. Лекари би требало да испитају деловање ових влакана на здравље.  (Анђелковић-Лукић М. 2021)

Удисањем синтетичких стаклених влакана која се суспендују у ваздуху, као и других честица, долази до њиховог депоновања у плућима.

Концентрације синтетичких стаклених влакана у узорцима ваздуха обично се представљају као број влакана по кубном центиметру ваздуха (број влакана/cm3 ваздуха). Влакно које се може удахнути се обично дефинише као влакно пречника  <3 μм. Углавном, влакна малих пречника се лакше суспендују и остају суспендована у ваздуху дуже од влакана већег пречника.

Резултати студија на животињама указују да инхалација било ког синтетичког стакленог влакна може изазвати упалу плућа. Доказано је да синтетичка стаклена влакна изазивају плућну фиброзу, рак плућа, или мезотелиом. (Toxicological profil for vitreous fibers, 2004)

Најмање 60 умрлих електромонтера ЕПС

Српски електромонтери исказали су велико знање и стручност, уз велику храброст тих мајских дана у отклањању кварова на електромрежи Србије и поправци кварова на далеководима и високонапонској мрежи.

Тако је Србија само после неколико сати од бацања НАТО графитних бомби на електропостројења ЕПС-а поново добијала струју!

Било је то чудесна ефикасност екипа монтера и електричара из ЕПС-а, због које су хваљени на све стране. Успевали су да отклоне компливане кварове и да елминишу километре најфиније графитне паучине са далековода и мреже електродистрибуције.

У то време, на жалост, скоро нико у Србији није знао да је тај ионако опасан посао електромонтера и уклањања графитних влакана опасан по живот. Угроженост здравља електричара била је велика, јер су најфинија влакна нападала плућа, проузрокујући упале плућа, плућне марамице… Влакна су изазивала и друге тешке болести као што су леукемија па је највећи број електромонтера ЕПС у најбољим годинама после неколико месеци нагло оболео и трагично завршио своје животе.

Несрећна субина тих младих људи се крила, уместо да је све одмах обелодањено, да су хитно тражени лекови за спас њихових живота и здравља. Било је логично да су њихове породице добиле велику одштету због њихових трагичних смрти.

Како то често бива ти наши хероји и њихове породице остали су без подршке и признања за највеће жртве које су могли дати за своју отаџбину. О њиховим подвизима се нигде не говори, они су потпуно заборављени.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ