Србија између отпора и ропства

Једино право лице „Колективног запада“ је тиранско и робовласничко

• Русија рушећи хегемонију англосаксонске тираније бије битку за многе, па и за Србију
• ЕУ не може да преживи јер њен економски садржај нестаје, док доминантно преовладава политички, тј. тоталитаристички
• Захуктавајућа инфлација која разара ЕУ настала је инфлаторним штампањем новца у ковид-делиријуму, а не украјинском кризом
• У редефинисању граница морамо се одређивати и према историјском наслеђу и историјском легитимитету територије и ентитета. Русија коначно враћа и реитегрише делове своје територије и својих народа

Пише: Славко Живанов

Грађани Доњецке и Луганске Народне Републике, грађани Запарошке и Херсонске области у некадашњој постсовјетској Украјини, након скоро унисоног изјашњавања на референдумима постали су становници Руске Федерације. Ово је званично обзнањено у Москви, а донесени су, усвојени и потписани одређени правни прописи и документи који то и де јуре регулишу. Покренуте су правне активности да се ова ствар и процедурално и легалистички финишира и армира. Русија се одсад простире и на ове области, а Руси, становници некадашњих украјинских региона који су трпели вишегодишњи зулум украјинских власти остварили су свој сан, интерес, хтење и политичку вољу. Коначно, остварили су своје људско право и елементарну слободу да постану политички конституенти државе коју бирају, разумеју и осећају као своју, и која их у одговору на њихову исказану политичку вољу и деловање, признаје и уважава. Осим тога, овим чином исправљен је део неправде који је нанесен руском државотворном, културном и цивилизацијском ткиву комадањем и отимањем територије у прошлости. Русија коначно враћа и реитегрише делове своје територије и својих народа.

Председник Руске Федерације (РФ) неколико пута до сада поновио је и нагласио да је то основни циљ Специјалне војне операције (СВО) и да РФ овом акцијом штити руско становништво од насиља, тортуре и погрома украјинске власти и њених патрона. Разуме се да је то основни, али не и једини циљ.

Међутим, овај војно-политички чин, ма колико известан, најављиван и предвидив, изненадио је српски естаблишмент, потпирујући тешку хроничну болест српске диломатије и њену пословичну параноју, несналажљивост, хистеричну дезоријентисаност и бизарну радикалну тупост.

Вучићево упрошћавање и свођење смисла вођења спољне политике једне мале, разорене државе на трагикомичне секвенце скривања куглице испод полураспаднутих кутија шибица, срушиће све законе вероватноће доказујући да у српском случају после најгорег увек долази још горе. Ту нема никакве неизвесности јер наша ћорава кока не може да нађе ниједно зрно. Од има-нема прајда, преко има-нема бриселских преговора, до има-нема санкција Русији, Вучић и његови бистри теледириговани министри сад су дошли до дилеме: има-нема признавања резултата референдума у бившим украјинским регионима.

А позиција Србије нити је сложена, нити је у тој мери тешка да би тиме оправдавали недостатак било какве продуктивне, а нарочито солидне спољне политике. Нико, па ни Србија не може бити у безизлазном положају да то, само по себи, онемогућава постојање корисне и успешне политике. Србија такве политике нема јер има руководство које није кадро да је артикулише, а још мање да је спроводи. Србија има проблем у свом руководству, из чега произлази проблем и са сваком околношћу насталом дејством таквог руководства. Да се јадни за зелен бор ухвате и он би се зелен осушио.

Истовремено могу да постоје или лоша власт, или корисна политика. Обе ствари никако, искључиве су. Ако гласамо за лошу власт, успешне политике не може бити. Пракса ове власти је болно логична, чак и кад би хтели не би умели да воде добру и успешну политику. Дакле, реч је структурном, базичном и суштинском проблему власти, али Србија има чак и већи проблем од тога, јер нити постоји, а по свој прилици неће ни постојати политичка алтернатива која ће бити кадра да било шта промени набоље.

Непријатељи Русије непријатељи су слободног света

За сусрет са судбинским изазовима потребни су мудрост, храброст и одлучност. Нема бољег примера за то од потеза Председника РФ. Да би заштитио опстанак Русије, морао је да стане пред непријатеље и заустави их. Непријатељи Русије, непријатељи су читавог слободног света, а доказивање да су и непријатељи не само Србије, него и Српства сасвим је непотребно и сувишно. То је очевидно. Русија данас, рушећи хегемонију англосаксонске тираније бије битку за многе, па и за Србију, стога би све слободарске државе и народи требало да помогну. Србија нарочито јер се „Колективни запад“ халапљиво храни српским ткивом.

1. Србија географски јесте део Европе и у томе данас лежи њен највећи проблем. Европа умире јер се самоубија, а покушај да се Србија с њом закује у мртвачки ковчег је морбидан и раскошно глуп. ЕУ не може да преживи јер њен економски садржај нестаје, док доминантно преовладава политички, тј. тоталитаристички. За разлику од властодржаца америчких вазалских држава ЕУ, српска власт нема изворних намера да бојкотује руске енергенте, храну, и остале егзистенцијалне производе. Утолико је српски парадокс апсурднији. Ако смо већ довољно интелигентни да не желимо да бојкотујемо руске, за нас виталне производе, за то се треба изборити по сваку цену. Санкције Русији не треба узимати у обзир. Оне морају бити апсолутно искључене као наша опција.

2. Чињеница да је српска привреда повезанија са привредом ЕУ, него са привредом Русије данас је ирелевантна и превазиђена. Можда је тако било некад, али то више не важи, јер ће европска привреда да колабира, а тиме и све наше везе са њом. Кад економија Немачке и других америчких вазалских држава почне с урушавањем, прво ће се отрести Србије и осталих својих небитних „економских партнера“. Остаћемо на брисаном простору препуштени сами себи, лешинарима на власти и хијенама с „Колективног запада“.
3. Захуктавајућа инфлација која разара ЕУ, а тиме и нас, настала је превасходно инфлаторним штампањем новца у ковид-делиријуму и само је делимично у узрочно-последичној вези са украјинским фронтом. Војне акције и санкције Русији користе се за одбијање или скретање погледа са ове чињенице. Војна дејства, санкције, потпуни поремећај протока роба, трговине и снабдевања користе се за измештање фокуса јавности са одговорних монетарних власти у домицилним америчким вазалским државама на Москву и СВО. Украјинску кризу користе за жртвеног јарца и згодно покривање прекомерне крађе сопствених грађана.

„Колективни запад“ је прекрајао границе и створио преседан

4. Србија нема никакву потребу, мотив нити интерес да оспорава резултате референдума у некадашњим постсовјетским украјинским регионима. Напротив. Неспорно је да је од Србије отет део територије и да се званична Србија томе формално противи. Такође је неспорно да Србији одричу право на суверенитет и територијални интегритет оне државе које су након отимања мањале став о сличним питањима од ситуације до ситуације, не размишљајући о било каквом обештећењу Србије, или исправљању грешке. Те државе су Србији отеле територију, запоселе је преко вазала и робова, а сад инсистирају на поштовању украјинског суверенитета игноришући своју дојучерашњу праксу. Својевремено су погазили право држава на неповредивост територијалног интегритета, а сад то мењају у складу са својим геостратешким интересима. Тиме „Колективни запад“ промовише модуларан принцип, метод селективне примене у складу са својом интересном политиком, потребама и профитом. Међутим, на то нико озбиљан и нормалан не може да пристане. Преседан је створен и пракса промене граница је октроисана као сасвим могућа уколико иза ње стоји сила, премоћ и закон јачег. Ако је Косову дато право на отцепљење, а то су признали САД, Енглеска, Француска, Немачка и многи други, исто то право следује и Републици Српској, као што следује и Донецкој и Луганској Народној Републици, или Херсонској или Запорошкој области, уз одређену примену специфичне аргументације и уз војно безбедносне гаранције, разуме се.

Српски став о Косову нико на Западу није узео у обзир. Чинили су све супротно интересима Србије. Зато Србија треба да одвоји свој имагинарни, начелни став о том питању за који импотентно тврди да га брани „свим дипломатским средствима“ (у преводу, спремна је на капитулацију), од важеће праксе у свету. Србија мора да инсистира на чињеници да су Америка и њене вазалне државе наметнуле и примениле принцип насилне промене међународно признатих граница. Односно, докле год исте те земље активно штите и тзв. косовску државност, али и све друге државности настале од нарушавања територијалног интегритета, пракса промене државних граница поседује снажан виталан потенцијал. Ако важи за Косово, може да важи од Украјине, Босне и Херцеговине, па све до неких других региона на Балкану, а и шире. Иако је жртва такве праксе, Србија не може да буде слепа пред чињеницом да су такви исходи реални, у пракси сасвим изводљиви. Можда је то опасан потенцијал, али о томе је требало да брину они који су ту Пандорину кутију отворили верујући да ће све време ексклузивно одлучивати о његовој примени.

Зато свој билатерални однос према тим издвојеним, или некој држави прикљученим територијама, Србија треба да формулише имајући у виду шире и дубље разумевање проблема. Не треба се према одређеном проблему одређивати искључиво применом принципа неповредивости територијалног интегритета. Тај принцип само је део проблема или део решења, а служи и као повод за примену силе. На концу, примат тог принципа у пракси је лимитиран и пречесто резервисан за немоћне и слабашне политичке субјекте који на њега указују кад постану жртве његове негације од стране јаких играча.

Од територијалне целовитости до самоопредељења

Не треба изгубити из вида да је право на самоопредељење директно супротстављено праву на територијални интегритет, и оно није мање важно. Реч је о силама истог интензитета, а супротног деловања. На жалост, оне у политици не бивају неутралисане као у физици, него једна увек преовлада. Одлучујући импулс може да буде право јачег, али у решавању проблема можемо се одређивати и према историјском наслеђу и историјском легитимитетутериторије и ентитета који су посегнули за назависношћу. Уколико су нечија историјска права објективно неспорна, односно уколико је реч о вештачки створеним државама попут Украјине, Хрватске, Косова, Македоније, неким балтичким инстант државама итд. инсистирање на њиховом територијалном интегритету је нонсенс. Територијални интегритет само кроз историјски легитимитет (култура, етничка целовитост, тапије, повест, итд) треба да има стварну вредност. Зато Србија не би требало да оклева пред прихватањем објективне чињенице да су бивше постсовјетске украјинске области – Русија. То су области које су увек биле Русија, на њима живе Руси од времена царске Русије и она је те области и људе који ту живе родила и неговала. Све су то хиљадугодишње руске земље, као што су српске земље оне на којима одвајкада живе Срби било да је реч о вардарској Србији, јадранској обали, српским крајинама или Рашкој држави и Старој Србији. Привремене, вештачке творевине суштински немају право на територијални интегритет јер су својевремено настале по принципу истинског кршења територијалног интегритета субјекта који је имао пуно покриће за очување целовитости своје територије, а до чега није дошло. Србија, којој је насилно откинута територија, противправно, противисторијски и разбојнички, не би требало да се према територијама држава које су настале сличним путем као и отргнути делови српских земаља односи као према легитимним изворним државама. Те територије су украдена роба и по свим писанима и неписаним правилима и узусима она се мора вратити правом власнику.

Но, наше се и руске прилике драстично разликују: Срби данас немају снаге да све своје територије одбране и припоје матици, а Русима снага за уједињење и окупљање сопственог народа и заокруживање сопствене територије и претиче.

Србији снага измиче и велика је непознаница да ли ће је скупити да се и према овом расточју епохе одреди и изабере праву страну. Она не бира само по вери прадедовској, правди и очевидности. Не бира само ни по својој савести, а ни због емоција. Она мора да изабере страну јер јој Запад прети букагијама. Избор није тежак, али пут јесте. Време благостања, мира и доконости је прошло, ако га је за Србе икада и било.

Извор:
ИЗЕЂУ СНА И ЈАВЕ