Ајмон МекКини: Ратни плен

Стратегију данас актуелног сукоба скицирали су у Корпорацији Ранд још у мају 2019, под насловом „Пренапрезање Русије и њено избацивање из равнотеже“, настављајући хладноратовски начин размишљања

„Ратним пленом“ се уобичајено сматра оно што се од непријатеља одузме током самог сукоба или после њега. Међутим, у светлу најновијих открића претпоставка да се пљачка у рату обавља само према „непријатељу“ требало би да буде темељно ревидирана. Док је Украјина, претпостављени „савезник“ Империје, већ припремљена за то да је западни финансијски моћници после рата размонтирају и опљачкају, чини се да ни сви њени расположиви ресурси ипак неће бити довољни да задовоље незаситу грамзивост америчке Империје. Недавно процурели документи америчког труста мозгова, Ранд корпорације (Ранд корпорација је ове документе демантовала у саопштењу на својој страници – прим. Стања ствари) јасно оцртавају следећу фазу испланираног разваљивања Европе, где и непријатељи и пријатељи представљају ловину за коју не постоји ловостај, а све да се задовољи неограничена похлепа Кабале.

Корпорација Ранд настала је 1946. као један од низа трустова мозгова којима америчке владе сопствену потребу да саме о нечем размисле „аутсорсују“ (outsourcing – издвајање твог посла да га неко други уз накнаду обави уместо тебе – прим. прев.). Познатим их је учинило цурење „Пентагонских папира“ за време рата у Вијетнаму, а њихова улога у планирању, операцијама и продужавању тог геноцидног сукоба није оставила пуно сумњи о томе чијим су интересима и тада служили. Њихови најважнији оснивачи били су првенствено Пентагон, Армија и Ваздухопловство САД. За себе тврде да не раде за интересе било које од владајућих партија, што значи да без обзира на то која је странка тренутно на власти, они остају у служби перманентне владе, тј. дубоке државе.

Стратегију данас актуелног сукоба су у Ранду скицирали још у мају 2019. Њен наслов је „Пренапрезање Русије и њено избацивање из равнотеже“ (Overextending and Unbalancing Russia), а она се наслања и наставља на хладноратовски начин размишљања којим су својевремено успели да Совјетски Савез доведу на руб банкротства, а на крају и до самог распада. Пре свега другог у њој се тврди да „Русију треба напасти тамо где је најрањивија, а то је извоз гаса и нафте, на чему почива читава њена привреда“. А за постизање тог циља „треба искористити комерцијалне и финансијске санкције“, док истовремено треба учинити све како би европске земље натерали да смање увоз руског гаса, и те количине замене америчким ТНГ-ом“ (течни природни гас). У томе, дакле, нема никаквих супротстављених интереса, зар не?

Наставља се тиме да се „обезбеђивањем смртоносне помоћи (lethal aid) Украјини искоришћава руска рањивост и присиљава их се да плате високу цену за рат калибрисан тако да Русији сасвим довољно науди, али да ипак не изазове шири сукоб“. Нема ту ни помена о било каквој „цени по људе“ (human cost) коју би било ко у вези са овим планом требало на крају да плати. За социопатолошку Корпорацију Ранд колатерална штета тек је један од прихватљивих „трошкова пословања“ (cost of doing business). Душевно ограничен поглед на свет какав Ранд промовише ретко у обзир узима и готово извесну закономерност могућих нежељених последица, попут руског уништавања више од 2.000 војних база које је Запад током претходних осам година свог боравка у Украјини изградио. У том плану су у потпуности потцењене руска војна моћ и стратешке способности, па је корпорација на крају била збуњена  и остала разочарана чињеницом да се Русија у том рату није борила на начин какав је Ранд за њу предвидео. Нити су њихови планери предвидели чињеницу да ће већина народа света одбити да се придружи америчким санкцијама, које су уместо да Русији науде њу само уздигле до неслућених висина. Изгледа да је у Вашинтону дозвољено да себе и даље називаш „трустом мозгова“,  чак и пошто се увелико докаже да је све што си раније смислио у ствари наопако предвиђено.

Но, корпорација Ранд  наставља да негује и веће и шире визије. У још једном недавно процурелом извештају из Ранда даје се опис планова САД за профитирању од беде која ће  погодити Европу. Под насловим „Ослабити Немачку, ојачати САД“ (Weakening Germany, Strengthening U.S.) успоставља се претпоставка да је „неопходно потребан прилив ресурса из иностранства да би се економија, а превасходно банкарски сектор (Америке – прим.прев), одржала на садашњем нивоу“. (Напомена Стања ствари: Корпорација Ранд оповргла је аутентичност извештаја.) Даље се наглашава да „једино европске земље, притиснуте обавезама које имају према ЕУ и НАТО, могу то обезбедити без значајнијих војних и политичких трошкова с наше стране“. И поред свих упорно наметаних слика о блиским везама између ЕУ и САД, Американци постају све више забринути око сопствених способности да своје европске „савезнике“ држе под строгом контролом. У одсуству британских утицаја унутар ЕУ после Брегзита, забринули су се да би Европљани, а нарочито Немачка и Француска, могли почети размишљати о независности,  те да би се с временом могли „преобразити у америчког такмаца, како у политичком, тако и у економском смислу“.

„Обуставом снабдевања из Русије могла би бити створена системска криза са поражавајућим последицама по економију Немачке, па онда посредно и на економију читаве Европске уније као целине. Једини начин на који је могуће постићи да се Немачка сама одрекне руских енергената јесте да буде увучена у војни сукоб у Украјини“. То тврди Рандов извештај, па им се мора признати да бар то збиља јесу погодили. И тако сад ратоборна Немачка полако и послушно шепа у правцу свог предстојећег колапса, разваљивања, а на самом крају и пљачке. Та некада поносна земља са динамичним и успешним индустријским сектором сада допушта да је даље предводе будале, издајници и идеолози, од којих ниједан нема кичму да устане, супротстави се и заузме се за истинске интересе немачког народа. Гасовод Северни ток 2 је направљен зато да би служио немачком народу и економији, а немачки политичари не пристају да га отворе да служи сврси због које је направљен само зато што им је Америка рекла да баш тако треба да буде. Немачка без лидера је прва виђена да буде опљачкана и као жртва принета на олтар „америчких интереса“. А с друге стране, и даље нам се чини да ни тако енормно богата Немачка сама неће бити довољна да засити огромни амерички апетит.

Који ће после Немачке бити следећи амерички „савезник“ који ће искусити топлину загрљаја америчког пријатељства? Француска? Холандија? Италија? Било која земља са ресурсима за које би Америка могла да помисли да би јој могли помоћи да подупре своју посрнулу економију вероватно већ и јесте на нишану америчке грамзивости. Америчка финансијска политика већ је обезбедила да све нације за које је она сматрала да су у зони њеног интереса морају да трпе при надолазећој пропасти (coming meltdown). Јапан, Јужна Кореја, чак и  удаљена Аустралија, све те земље имају овакве или  онакве ресурсе, природне или друге врсте, који би се могли очерупати само да се Америка спасе од банкрота, а да се све узето тим земљама плати по багателној цени. На крају крајева, овако добра криза не би смела да се баци, па се не сме догодити да ова шанса пропадне, поготово кад се зна да је криза управо због тога и била изазвана.

Пре много година Хенри Кисинџер је рекао: „Америка нема ни сталне непријатеље, ни сталне пријатеље, има само сталне интересе“, а ти интереси о којима је надобудни Кисинџер тако говорио дефинитивно нису интереси америчког народа, и самог већ увелико опљачканог до голе коже. То су корпоративни и финансијски интереси, исти они због којих се и воде и водили су се сви амерички ратови и интервенције. Та „јединствена и незаменљива нација“ („indispensable nation”) за коју је свака друга нација заменљива као потрошна роба, сматра да је све што угледају ту само зато да би она имала шта да присвоји.

Америка је потценила Путинову Русију, а због тога ће Европа као целина морати да истрпи поражавајуће последице. Али они су потценили и саме Европљане. Ако мисле да су сви Европљани исти као и њихови шепави и тупави представници из европске политичке класе, чека их велико изненађење. Године слабости и политичке апатије бациле су народе ЕУ у стање обамрлости и тупости које је корумпираним владајућим класама послушника и идиота омогућило да се домогну политичке моћи. Ефекте сукоба у Украјини сада већ осећају и на властитој кожи, што производи бес, који ће расти како температура буде падала. Некад питоми Европљани данас су љути, веома љути, а Ранд корпорација и њене газде и заслужују да ускоро схвате да и поред свих њихових покушаја Европа још увек није слабашна земља трећег света потпуно неспособна да им се супротстави и одупре.

Др Ајмон МекКини је познати синолог ирског порекла, са преко 40 година искуства пословања с кинеским предузећима изван Кине. Оснивач је (1985) и  извршни директор CBN (China Business Network) глобала, компаније која је учествовала у више од 300 кинеских пројеката у иностранству. Пише за престижне публикације какве су Фајненшел тајмс, Економист и Далекоисточна економска ревија (The Far Eastern Economic Review). Живи у Кини више од 12 година, у граду Ћингдао.

С енглеског посрбио и белешку о писцу приредио: Стеван Бабић

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ