Сале Коларевић: Нечујни крик

Човек је по природи социјално биће и сасвим је нормално имати некога покрај себе коме се можеш поверити, по потреби и пожалити, неко ко би те могао разумети и тако ти на известан начин помоћи да лакше носиш свој животни крст. Људи међусобно расправљају које су муке најтеже за подношење, па тако постоје разна и различита поимања животних страдања… И расправљају о томе, упоређују и премеравају.

Међутим, чим има нешто о чијем се интензитету полемише, дискутује и расправља, то значи да је предмет распрае видљив за људе. Јасно да се не може расправљати о нечему што је невидљиво, неосетно или нечујно за (друге) људе. Може, али је крајње незахвално полемисати о нечему што нико није видео, чуо или осетио. Тако и разна страдања, са трпљењем душевног и(ли) телесног бола разних интензитета и дужине, а која се од других људи не могу чулима регистровати, не могу бити предмет озбиљне полемике и премеравања, односно упоређивања. Свакако да постоји нешто што се општеприхваћено може сматрати за највеће страдање и муку, али и од тога је још веће оно страдање које је сакривено од поимања људским чулима. Ипак нису највеће муке конкретно ове или оне, него оне муке које се не могу видети, чути и осетити од других људи, оне за које зна једино страдалник и сами Бог. Јер самим тим што су такве муке невидљиве и нечујне, оне су саме по себи и грозоморније од чујних или видљивих. Стари мудри људи су говорили, лепо је увек имати поред себе неког (блиског, вољеног) с ким би могао да поделиш и радост и муку ; подељена мука је онда двоструко мања а подељена радост је двоструко већа.

А шта ће и како ће они невољници за чије постојање нико не(ће да) зна ….

Има таквих, а једно од најупечатљивијих је страдање нерођеног детета у утроби током абортуса. Могуће и да од овог страдања постоји у људском роду још веће, но ово ћемо узети као модел за језиво страдање људске јединке које нико не може да види, чује или осети. При том је реч о апсолутно недужном бићу, а оваква страдања су присутна у свакодневници. Сваки дан се пролива крв апсолутно недужне дечице у утроби сопствене мајке и, шта мислите, може ли ова крв, која до Неба вапије за осветом!, може ли остати без откупа или икакве надокнаде? По духовној законитости не може.

Статистички се најчешће абортуси раде у „феталном“ узрасту кад мора да се аборцанглом откидају делови бебиног тела, где се глава последња избацује из материце. Ако је беба у одмаклом узрасту, из главе се прво исиса сав садржај да би глава на крају могла да се лакше извади. Овде се не бавимо питањем у ком се узрасту абортус врши, утробно чедоморство је и са првих десет дана и са последњих десет дана боравка у мајчиној утроби. А живу душу и свој ДНК плод добија са оплођењем јајне ћелије.

Детенце осети смртну опасност чим аборцангла продре у материцу. Оно плива по унутрашњости материце настојећи да умакне инструменту за убијање. Почиње да му се откида део по део тела и детенце, схвативши да је осуђено на смрт, отвара јако своја уста. Оно урличе и запомаже! И не само то, оно се батрга у неописивом болу и бори са инструментом за убијање. (Може се видети у приложеном видеу). Али, те његове многоболне урлике нико не чује. За његове болове и муке нико не зна. Његова страдања нико не поима. И најзад , када се извади и дететова глава, све тело у деловима баца се у WC шољу. Без сахране достојна човека.

Киретажа или абортус је најсвирепији облик убиства једног апсолутно невиног створења. По учењу светих Отаца Цркве таква деца се одмах убрајају међу 14.000 Витлејемских младенаца. Будући да некрштена водом и Светим Духом не могу одмах ући у Рај (у предворју су) до Страшног Суда, она сачекају своје родитеље на њиховом привременом Суду да би их упитала: „Мајко! (и/или оче!), зашто ми нисте дозволили да угледам светлост дана?“. Ако се родитељ за свога живота искрено покајао због чина утробног чедоморства, онда ће избећи страшну и вечну муку намењену непокајаним децоубицама.

Дакле, таквим родитељима ће судити њихова никад рођена деца.

Настанак овог ауторског текста искључиво је инспирисан страдањем нерођене деце у материци која немају апсолутно никаква права, за разлику од свих нас одраслих. О њима нема ко да мисли и ко да се стара. Она се чак званично и не зову мајушним човеком са душом живом, већ је то обичан „плод“. Њихово сакаћење и убијање у киретани назива се „чишћење од плода“. Када жена сматра да са назови „својим телом“ може да ради шта хоће….

На неисцрпну тему утробног чедоморства може се писати са небројено различитих аспеката, док ми овде посматрамо ову проблематику са оног најосновнијег аспекта – како је тој дечици свирепо умореној у утроби сопствене мајке?

КАКО ЈЕ И НАРОДУ КОД КОГА ЈЕ АБОРТУС ИЗРАЗИТО МАСОВНА ПОЈАВА?

Дужни смо и о овоме изнети коју реч. На нашу несрећу, питање утробног чедоморства, тј абортуса је још увек најомраженија табу тема код нас. На жалост, ово питање се и даље највише избегава.

Покојни гинеколог и акушер др Стојан Адашевић је у годинама рата и великих србских страдања током 1990-их иступао у јавности са покајничком изјавом да је током своје гинеколошке праксе абортусима побио цео један град Смедерево. Др С. Адашевић је био велики покајник и србски родољуб. Аутор овог текста је пре давних година управо од њега први пут чуо за расуђивање: „Колико су Срби од Другог свеског рата па наовамо сами себи направили Јасеноваца – убијањем нерођене деце – то само Бог зна.“. 

Године 1998. присуствовао сам чувеном предавању др С. Адашевића у великом амфитеатру Богословског факултета СПЦ у Београду, на тему абортуса. Тада нам је по први пут приказан снимак поступка абортуса начињен на ултра-звуку. Филм је хрватски и први такав, назвали су га Безгласни крик . Током пројекције истог, др Адашевић нам је и усмено појашњавао шта се види на снимку. При крају пројекције, једна девојка је нагло изгубила свест и преврнула се на под амфитеатра уз лупњаву дрвених столица о клупу. Сви у амфитеатру смо занемели од призора а девојку су напољу вратили к свести.

Када сам боравио на Косову 2007. године, од монаха из манастира Дубоки Поток код Зубин Потока ми је испричано нешто врло поучно. Негде у Метохији живела је усамљенички једна старица, некадашња просветарка. Православно подвижнички живот у ње вероватно је био узрокован њеним великим животним страдањима кроз која је прошла током Мартовског погрома 2004. а и пре. Старица је у комуникацији са братством манастира изнела своје виђење по ком, тврдила је то стално, можемо повратити наше Косово и Метохију тек онда када Срби обуставе убијање своје нерођене деце, одн. кад се код Срба престане са абортусима.

У односу на древне Оце Цркве који су одређивали строге епитимије за грех утробног чедоморства, рецимо Св.Јован Златоусти би одлучио жену доживотно од Причешћа а да се сме причестити тек када осети скору смрт, данашњи духовници одређују врло благе епитимије за то. Очито се излази у сусрет данашњем палом и духовно раслабљеном човеку. Често се све своди на одлучивање од Причешћа на свега једну годину, током које се одреди пост и понедељком (поред уобичајено посне среде и петка), за свако убијено дете. Уз подразумевано молитвено правило за ову покајну сврху.

Овај скромни чланак је посвећен овим најмањима, о којима нема ко да мисли .

Извор:
БОРБА ЗА ВЕРУ