Једно од највећих чуда Светога старца Порфирија

„Било је два поподне, на тргу светих Козме и Дамјана у Атини. Кад сам се зауставила својим таксијем на семафору, пришао је један мушкарац и замолио ме: – У Мениду, молим вас! – Опростите, заиста не могу, касним – одговорила сам му.

И заиста, нисам стизала, јер ми је до три сата било потребно пристићи у рејон луке Пиреј. Онај човек је отишао и почео чекати други такси. Ипак, нешто у мени ми је тихо говорило – треба да прихватиш тог човека у ауто. Тада му дадох знак да седне у такси. Ушавши у аутомобил он је са мог ветробранског стакла скинуо фотографију светог старца Порфирија, пољубио је и ускликнуо:

– Ово је немогуће!

Руке су ми у том тренутку биле заузете јер сам заокретала ка Мениди. Иако сам моментално пожелела да од њега узмем ту фотографију, видећи са каквом је побожношћу он гледао у њу, застидела сам се својих мисли.

– Знали сте светог Порфирија? – запитао ме је.
– Не. Читала сам о њему у једној књизи и веома сам га заволела.
– Желите ли да вам испричам како сам се ја упознао са њим?
– Наравно! – одговорих му радосно.

Тада послушајте. Моја супруга се пре неколико година озбиљно разболела – нашли су јој рак. Лекари су јој дали само три месеца живота. У исто време мој син је завршавао лицеј и казао нам је да се дечаци из његовог разреда спремају да посете Свету Гору. Дали смо му дозволу и момчићи су отишли на Атонску Гору. Међутим, мојој супрузи је постало много горе. Њен доктор који је лечио рекао је да је то последња фаза болести и да је крај веома близу. Са великом узнемиреношћу упитао сам лекара: „Шта је могуће да се уради да би јој се бар још мало продужио живот?“ – „Урадићемо још једну операцију и Бог нека нам је у помоћи“ – закључио је доктор. Ипак, моја супруга се противила операцији инсистирајући на томе да је прво потребно сачекати повратак сина са Свете Горе.

Наш син се вратио са Атонске Горе веома радостан, срећан и одушевљен, да смо га први пут у животу видели тако добро расположеног. Почео нам је причати како је тамо прелепо; како су их монаси срдачно и гостољубиво примили; како су сви они тамо осетили унутрашњи мир и спокојство. Говорио је да је тамо заиста осетио близину Божју и да је све време пребивао у тако великој радости да је чак заборавио на то да му је мајка смртно болесна. Њене болести сетио се тек када се пред њима појавио свети старац Порфирије.

– Опростите, пре колико година је то било? – прекинула сам га за тренутак.
– Пре две године.
– А … не тако давно. И, шта је било даље?

Скривајући се од јаког сунца, момци су седели под крошњом једног дрвета. Разговарали су и смејали се када су изненада угледали неког монаха који им се приближава. Устали су, узели благослов од њега, а старац је почео да разговара са њима, називајући свакога по имену. Као што претпостављате, момци су били у потпуној недоумици: откуда је он знао њихова имена и стање у њиховим породицама?

Син нам је тада испричао о сусрету са старцем Порфиријем и о чуду у које је било тешко поверовати. Мом сину старац је рекао: „Kажи својој мами, да не иде на операцију. У њој нема рака“ – „Шта!? Па ви њу знате?“ – „ Да, ја њу знам. Ја све вас знам“ – „Опростите, а ко сте ви заправо“, питаху га дечаци. – „Ја сам старац Порфирије“ – рекао је и удаљио се.

У повратку, момци су ушли у једну апотеку да купе нешто против последица морске болести јер се у путу брод веома љуљао. Ушавши у апотеку, угледали су фотографију старца Порфирија и рекли: „Ено старца Порфирија кога смо видели на Светој Гори“. Чим је апотекарка чула те речи, она је за тренутак занемела, али је ускоро запитала: „Опростите момци, ви сте на Светој Гори видели тог старца?“ – „ Да. Тачно њега. Ми се управо враћамо са Атонске Горе.“ – „Сигурни сте?“ – „Наравно. Ми смо са њим и разговарали. И сами смо били задивљени откуда он зна наша имена и шта се догађа у породици сваког од нас. Када смо га упитали ко је он, одговорио је да је он старац Порфирије.“ – „Ја вам, наравно, верујем да сте га ви видели, међутим … Немојте се чудити овоме што ћу вам рећи … Ствар је у томе што је старац Порфирије скончао пре пет година.“

Деца су била буквално у шоку од оног што су чула! „Па то је немогуће“ – одговорила су – „Ми смо са њим разговарали!“

Супруга и ја смо били уверени да су школарци видели неког другог, сличног старцу, кога су такође звали Порфирије. Због тога што су сви монаси скоро једнако одевени; у црну расу и имају браду, те на први поглед често бива да су слични један другоме. „Шта? Ви ми не верујете?! У реду. Бог са вама!“ – одговорио нам је син. „Уосталом, мама, знаш ли шта ми је рекао старац Порфирије? Он је казао да ти не болујеш ни од чега и да је непотребно радити операцију.“

Кроз два дана дошли смо у болницу. Следећег јутра била је заказана операција. Ево шта је настало у том тренутку када је већ требало почети операцију. Седео сам веома узнемирен у ходнику болнице. И шта ја видим?! Отварају се врата операционе сале и одатле излази моја супруга. Потрчах ка њој и запитах: „Шта се догодило? У чему је ствар?“ – „Операција није потребна, са мном је све у реду“ – одговорила је моја жена. Одмах за њом из операционе сале изашао је доктор. Рекох му: „Шта се догодило?“ – „Не знам, али она не жели да се оперише“. „Жено, шта ти је, да ли си ти сишла с ума?“ – поново сам запитао своју супругу.

Уложио сам максимум напора да је уверим у неопходност операције али је она остајала при своме: „Понављам ти, осећам се добро. Хајде, урадимо поново испитивања. Ево, видите, здрава сам, осећам то. Ви ми не верујете? Хајдете да се испитам поново да бих вас све убедила“. И заиста, урађена су поновна испитивања и следећег дана налази су били готови.

У том тренутку нашег разговора у таксију, док сам га возила ка Мениди, човек је дубоко уздахнуо.

– И шта су показала нова испитивања?

Шта су показала?! Показала су да она уопште није болесна. Лекари су упоређивали старе и нове налазе и „силазили са ума“ покушавајући да објасне како је то уопште могуће. „То је немогуће! Можда смо помешали анализе! Потребно је опет све поново урадити“ – говорили су лекари, збуњени новим резултатима.

У међувремену у болницу је дошао и мој син видевши сву ту сцену и лекаре у недоумици, па ми је рекао: „Тата, зашто не верујеш у оно што ми је рекао старац Порфирије на Светој Гори?“

Чувши то, ка њему је дотрчао један од лекара: „Шта си рекао? Старац Порфирије? Шта је он теби говорио?“

– Рекао је да је са мојом мамом све у реду и да је непотребно предузети операцију“ – одговорио је мој син.

Тада је тај лекар извадио фотографију старца Порфирија и запитао: „Момче, да ли си ти њега видео на Светој Гори?“ – „Да. Управо њега.!“ – одговорио му је наш син. – „Ево шта: Анализе су исправне. Ваша жена је здрава. Можете ићи кући. Одмах данас! Спремајте се!“

Дакле, мојој супрузи су лекари давали највише три месеца живота. И ево, од тада је прошло већ две године, и са њом је молитвама светог старца Порфирија све у реду. Она се сад осећа чак и боље него пре откривања рака. Ето зашто смо ми тако заволели старца Порфирија. Посетили смо и његов манастир много пута и када нас снађу невоље, он нас помаже.

Та прича овог човека о једном новом чуду вољеног светог старца Порфирија даровала ми је огромну радост. И када је мој путник излазио из таксија рекла сам му: – Хвала вам!

Извор:
ХРОНОГРАФ