РУСИЈА СЕ САМООСЛОБОДИЛА

Пише: Олег Степанов

У знак сећања на Д. А. Дугину

Уочене структурне промене светског поретка у коме смо живели након завршетка Другог светског рата нису изненадне, нису случајне и нису почеле пре пар дана. Њихов предзнак био је крај биполарне конфронтације. Међутим, пре тридесет година нису сви придавали важност овоме. Само неколико их је приметило. Штавише, неки од њих су илузорно веровали у крај историје, недостатак алтернативе либерално-демократском моделу друштвеног развоја и успостављање јединственог центра глобалног управљања. Они не само да су веровали, већ су желели да и сви други прихвате ову слику света после њих.

Сада смо сви сведоци супротног. Свет, како је својевремено предвидео истакнути национални државник Јевгениј Примаков, заиста улази у еру истинске мултиполарности. У њему нема места диктатима једне земље или уске групе држава. Не постоји један, нити два центра моћи. Па чак ни пет великих сила – сталних чланица Савета безбедности УН. И још много тога. Укључујући државе у развоју у успону, њихова удружења и нове врсте организација попут ЕАЕУ и БРИКС-а.

Смисао нове формације је да учесници у међународним односима колективно одређују даљи ток историје, нашу заједничку савременост и будућност. Само таква комплементарна комбинација напора могла би имати стабилизирајућу улогу у светском поретку, одржавати безбедност на планети и отворити пут за пријатељску и обострано корисну сарадњу у име просперитета читавог човечанства.

Предвиђајући то, Русија се, у зору трансформационих процеса, залагала за унапред обезбеђење бесконфликтног, хармоничног глобалног преформатирања. Наравно, уз очување међународног правног система који је у средишту УН-а. На основу Повеље УН као стандарда међудржавне комуникације. А такође и о налогодавацкој улози Савета безбедности као балансера судбоносних одлука. Истовремено, не поричући потребу да се она реформише, неопходно је да дух времена буде плуралистичкији.

Овај конструктиван став делила је огромна већина играча у међународном животу, укључујући наше кинеске и индијске пријатеље, и бројне партнере на афричком континенту, у Латинској Америци и Азији. Већина, али не сви.

Државе колективног Запада, у дубини душе и свести остајући убеђена упоришта некадашњег колонијализма и империјализма, чезнуле су за нечим другим. Нису успели да одрже светски поредак у оном облику у којем је био после завршетка Хладног рата. Неолиберална идеологија је наишла на одбацивање од стране незападних центара политичког и економског утицаја. А постојеће институције и правни режими нису били у стању да одговоре хегемонистичким циљевима и задацима Запада. А када је постало очигледно да униполарност пресушује и да је њена смрт неизбежна, они су почели да галаме.

Почели су да истражују – тајно, а потом све јасније (али прилично уочљиво за далековиде аналитичаре) – начине да модификују своју међународну улогу у ери настајућег транзита светског поретка. И са све истим вековним циљем. Остварите – меко, где је могуће, и тешко, где не иде – апсолутну светску хегемонију. Да настави да извлачи једностране користи од остатка света. За које је требало наћи могућности да се све уреди на начин који је себи користан.

Речју, од прве деценије 21. века у оптицај је уведен концептуални концепт „поретка заснованог на правилима“ – прво од стране интелектуалне, а потом и политичке класе Запада. Након догађаја из 2014. године, упућивање на њега постало је саставни део западне спољнополитичке реторике и докумената стратешког планирања. А коришћени су пре свега за обележавање граница свог света. Али не само. У исто време, заправо, Запад је почео да предузима циљане свеобухватне напоре да енергично, на ивици агресивности, формира и промовише норме по којима је желео да живи остатак света.

Схватајући да ће жеља за наметањем новог поретка заснованог на новим правилима наићи на жесток отпор оних који на свет гледају другачије, односно кроз призму традиционалних међународноправних норми и принципа и мултилатералних колективних структура управљања створених после Другог светског рата. , у својој одлучности западне елите су биле спремне да иду напред. Да помету и згњече свакога и свакога ко омета или се противи кретању њиховог булдожера. Запад није био спреман на велике компромисе. Осим на мале размене, а онда, ако то не би штетило општем току.

Рад на демонтажи захтевао је савладавање, а у неким случајевима и уништавање препрека које су стајале на путу.

Запад је почео методично да се ослобађа наслеђа некадашњег поретка. Забрљати.

Добровољно напустити послератне норме међудржавне комуникације. Замагљивање међународних правних режима. Покушај подривања ауторитета универзалних институција. У ствари, почела је велика ревизија система који је усредсређен на УН. Била је намерно разбијена.

Запад није могао да прогура повољне одлуке кроз Савет безбедности УН, па је почео да износи иницијативе које подривају принципе рада Савета. Интервенисао у оружаним сукобима без мандата Савета безбедности УН или у одсуству позива легитимне владе. Он је тумачио принципе територијалног интегритета држава и права народа на самоопредељење, у зависности од политичке ситуације. Универзално признати међународни правни оквир за решавање конфликата заменио је тајно развијеним рецептима.

Био је то координирани курс који су водиле финансијске институције, ризница Бретон Вудса и постхладноратовских система (Давос, Минхенска безбедносна конференција, академска заједница, истраживачки центри, Г7, мрежни савези и друге „коалиције истомишљеника“ , чији је број данас већ премашио за неколико десетина – на сваку тему).

Отуда покушаји приватизације Светске организације и других међудржавних структура разводњавањем њиховог мандата, укључујући многе заинтересоване стране са сумњивом репутацијом у процесу доношења одлука. Повлачење из низа важних међународних споразума, прилагођавање постојећих докумената, обдаривање институција функцијама које су за њих неуобичајене. Све са јединим циљем да не будемо везани обавезама из прошлости и да себи обезбедимо водеће место пратећи резултате глобалног транзита светског поретка у будућност.

Лавина је почела да се котрља светом, који је желео да настави да живи по устаљеним и свима разумљивим правилима УН. Чак и током Хладног рата, спречили су човечанство да склизне у глобални рат. Штавише, у овом транзиту Запад је одмах издвојио конкуренте-противнике. Одлучено је да се укључе они чији потенцијал није био привучен директној конфронтацији (обичне земље света у развоју). А други, попут Индије, да покушају да придобију на своју страну, да скрену са свог историјског курса ка несврстаности, еквидистанци и објективној жељи за изградњом односа са свим учесницима у међународним односима.

Две нуклеарне силе, сталне чланице Савета безбедности УН, судбина је била другачија. Развили су посебан приступ. Они су, наравно, одмах виђени као они које је требало обуздати. Кина – задавити нежно, а Русија – тешко. Пошто је наша земља увек била генератор јединствене међународне агенде у њеној идеолошкој и филозофској димензији. Увек је полазила од интереса правичне равноправности, својим присуством бранила интересе малих држава. Имала је велике историјске заслуге у ослобађању народа од нацизма, колонијалног угњетавања и других облика потискивања људске личности. Служио је као осигуравач сигурности и мира већини земаља усред општег политичког и моралног хаоса. Расадник традиционализма у светској политици, пре свега по питању заштите циљева и принципа Повеље УН, универзално признатих норми међународног права,

Запад је после Хладног рата сматрао да је победио, а Русија изгубила (веровали смо да у њему нема губитника, пошто је бескрвни завршетак биполарне конфронтације била воља и победа свих). Стога су хтели да се с нама обрачунају као са побеђеним. Политички згазити и Јапан и Немачку, које су после 1945. препустиле свој суверенитет спољној контроли. Биле су силоване, а потом одведене као добровољне помоћнице Запада.

Са Русијом није ишло тако. Није успело да нас кооптирају, да нас интегришу у клуб угњетача, пошто светоназор руског народа то није дозвољавао. Покушаји да се изнутра подрива руско друштво подметањем неолиберализма и променом режима такође су пропали. Владајућа класа Запада није разумела разлоге неспремности да учествује у њиховим пројектима. Питао сам се зашто се противимо њиховим иницијативама. Он је такво некооперативно понашање приписао чисто психолошким факторима (детињи протест, хистерија, импулсивност, емоционална нестабилност, повређени понос, остаци старог начина размишљања и неспремност-неспособност да се прилагоде геополитичкој реалности).

Тврдоглаво су покушавали да нас излече од непостојећих болести – нетачне дијагнозе постављао је сам Запад. Они су методично наметали западноцентричну визију, позивајући их да се помире са њом као неминовношћу, да се навикну на њу и прилагоде. Покушали су да их још више понизе, да им одузму међународну комуникацију и поштовање. Казнити и изоловати. Истовремено су подржавали оне који су сматрани нашим непријатељима.

У ствари, западне елите су заведене мотивима који су покретали Русију последњих деценија и одбијају да препознају корене „необјашњивог” понашања у националном интересу, што, по мишљењу Запада, Русија не може и не би смела да има.

У својим изливима беса, Запад је почео да стеже обруч нестабилности око нас. Проверено на снагу. Распарчао Југославију и бомбардовао Србију. Напали Ирак. Испровоцирао је Грузију на агресију у Јужној Осетији. Поцепао је Либију и покушао да дигне Сирију у ваздух. А онда је дошло до Украјине. Али погоршање наших односа са Западом није дошло одатле. Све су то само симптоми отворене болести, чије је име западњачка униполарност.

Када су схватили да се Руси не предају и, како се то више пута у историји дешавало, поново обнављају своју државу, добијајући посебан глас у међународној арени, одлучили су да делују на најтежи начин. Откажите Русију онакву каква јесте. Почели су да нас представљају као „историјску аномалију“. Негирајте, демонизујте и дехуманизујте. Они су субверзивно покушавали да преправе наше друштво по свом лику. Јер једноставно не прихватају наше ставове, нашу традицију и наш начин живота.

Све више, у западним круговима, Руси су се а приори идентификовали са злом које се мора неутралисати. Дубоко у западној политичкој свести нашег времена, заживела је идеја да је наша држава нелегална, непријатељска и да нема право на постојање. Овако размишља нова генерација западне политичке елите, васпитана на побожном уверењу да су у праву, поткрепљена уверењем да су САД победиле СССР у Хладном рату и да ће стога поново победити.

Деценијама се на Западу формира култура ограничења и санкција нашој земљи. Али ограничења су разлог. Прави разлог је другачији. Међународно право и систем заснован на њему су предуго подривани. Русија им је, као главни гарант, била најнезгоднија препрека на путу. Зато нас сада туку. Потенцијал за сукоб је растао и пробијао се тамо где је био најтањи и најосетљивији – у Украјини.

Нажалост, у историји човечанства тектонске промене никада нису биле мирне.

Али кораком који нисмо могли а да не предузмемо спречили смо теже последице. И иако се специјална операција као одговор на крсташки рат Запада наставља, тренутак истине је већ стигао. Маске су бачене. Рукавице су скинуте. Катарза долази.

За Русију је то ослобођење од илузија. Угледно лице Запада се истопило, откривајући праву природу вукодлака. Западна цивилизација је дегенерисала. Задавила је сопствену културу, погазила себе. Нуди само технику и материјалност. У њему нема духа и живота. То је само гробље историје. Крај историје је постао крај Запада. Васкрсење ће доћи са истока.

Прешли смо тежак пут до ове тачке. Покушај „заокрета преко Атлантика“ пре више од двадесет година био је жеља да се преформатишу наши односи са Западом, да се исправи асиметрија у свету после распада СССР-а. Тренутак се није наставио. Постојао је осећај непотпуности наших акција. Али жеља да се успостави равнотежа је и даље остала.

И сада, коначно, ступамо на прави историјски пут у нашу будућност. Избили смо из колотечине коју је поставио Запад, по којој смо се кретали по инерцији након распада СССР-а. Русија се враћа својим идеолошким коренима. Долази до ренационализације свести, филозофије, историје, културе. Успон патриотизма. Чак и они који су романтично веровали да је симбиоза са Западом могућа, да можемо ући у „велику европску породицу“, чак и они одбацују сво то западњаштво. Русија скида окове заводљивости, заблуде, слабости, рефлексије, декаденције, самослепила. Устани слободно. Буди се.

Први пут у новијој историји имамо прилику да делујемо на начин који је за нас користан и погодан, промовишући сопствену спољнополитичку агенду, оријентисану ка алтернативи западној стандардизованој визији реалности и перспектива развоја.

Нисмо на путу са материјалистичким пљачкашима новца и заводљивим језуитима. Одбацујемо западњачку себичност, ароганцију, нарцизам и идеолошку ускогрудост. Ми не повезујемо путању нашег развоја са обрасцима других људи. Долази до повратка нашој евроазијској суштини и цивилизацијском путу развоја. Русија неће пропасти. Имамо довољно талента, мозга, људи, здравља да преживимо и идемо напред. Земља је наша кичма. Ми смо људи земље, из ње растемо.

Некоме се може учинити да је Русија сама у спољној политици. Али у ствари, за нас је дошао дуго очекивани тренутак стратешке независности. Није Запад тај који нас изолује од света. А Запад излази из нас као болест из тела које пати, или као демони из претходно опседнутог.

Ослобађамо се ове психолошке опсесије

Устајемо са имунитетом, јачи и просвећенији. На светској сцени, ојачаћемо са старим и поузданим пријатељима и наћи нове другове. Где цене суверенитет, оригиналност, традицију, право да сами одређују своју судбину и даљи развој и да их бране. Тако ћемо заједно обновити свет.

Наш задатак је да задовољимо растућу потражњу у свету за правдом, изазвану изобличењем модела који је покушао да се формира након слома биполарности. Русија ће, као независни играч, поново постати локомотива правде, авангарда покрета за глобалне промене и прерасподелу моћи – такозвана „тиха револуција“ у међународним односима.

Наша земља није прва која је преузела такву одговорност. И спремни смо да платимо цену за то, чега смо добро свесни. Нисмо ми грађани, нисмо сељаци збијени око топлог огњишта. Не капитулатори. Наша победа у борби биће доказ нашег новог статуса. Статус самоослобођене Русије.

https://katehon.com/ru/article/rossiya-samoosvobozhdyonnaya