Кецмановић: Тешко болесни Младић у затворској болници у Хагу, а здрави Махмуљин на „лијечењу“ у Турској

ГДЈЕ ЈЕ СРБИМА БИЛА ПАМЕТ ДА СВОЈЕ ОПТУЖЕНЕ ШАЉУ НА ЛИЈЕЧЕЊЕ У РУСИЈИ?

• Правоснажно осуђени генерал тзв. Армије БиХ Сакиб Махмуљан – умјесто на издржавање дугогодишње затворске казне – тајно је пребачен „на лијечење у Турску“ и то – под окриљем бошњачке власти
• Нема никога да није запамтио језиве фотосе који свједоче о одсјецању глава заробљеним Србима на Возући. Ништа упоредиво није забиљежено ни у Сребреници ни у Кератерму, нити било је гдје друго током рата у БиХ. Злочин су извршили муџахедини, исламски интербригадисти у саставу Трећег корпуса АБиХ под командом Сакиба Махмуљана и њему надређеног начелника генералштаба Расима Делића
• Махмуљану је кривица доказана и пресуђена, али је Суд у БиХ саучествовао у његовом илегалном пребацивању „на лијечење у Турску“. Затим је касно информисан да се Сакиб није јавио на издржавање казне, при чему се исти суд није обратио Турској са захтјевом за екстрадицију бјегунца од правде. Још није покренута ни истрага ко су персонално организатори, а бар на саслушање би морала бити позвана и Бисера Турковић…
• Није забиљежено ни да је Шефик Џаферовић искористио прилику да Ердогана замоли да помогне у екстрадицији ратног злочинца Махмуљана. А покаже ли Турска, случајно, спремност да га изручи, он ће већ бити негдје даље на путу Зеленом трансверзалом илити исламским пацовским каналима ка Ирану, Пакистану или Саудији под новим именом Абу Махмуљ ел Сакибани или сл.

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, за новинску агенцију Срна

ДОК је Брђанин враћен на самрти, а Младић тешко болестан лежи у затворској болници у Хагу, правоснажно осуђени за ратне злочине против Срба – генерал тзв. Армије БиХ Сакиб Махмуљан – умјесто на издржавање дугогодишње затворске казне, тајно је пребачен „на лијечење у Турску“, и то под окриљем бошњачке власти.

„Сакиб утекао у Стамбол!“

Прва асоцијација на име овог муслиманског генерала јесте грозоморна фотографија из Возуће 1993. Четрдесетак људских тијела, жицом везаних руку и ногу, леже склупчана на земљи. Једна се, обезглављена још копрцају у крви, друга се немоћно трзају док чекају на ред за одсијецање главе.

Жртве су српски заробљеници, а главосјече – припадници АБиХ.

Нема никога да није запамтио језиве фотосе који свједоче о свирепом злочину током грађанског рата на национално-вјерској основи.

Ништа упоредиво није забиљежено ни у Сребреници ни у Кератерму, нити било је гдје друго током рата у БиХ.

Злочин су извршили муџахедини, исламски интербригадисти у саставу Трећег корпуса АБиХ, а под командом Сакиба Махмуљана и њему надређеног начелника генералштаба генерала Расима Делића.

Међународни аранжман о њиховом увозу могао је да уговори једино Алија Изетбеговић. Али, у то вријеме ништа није могло да се уради без једине суперсиле, па ни да муџахедини стигну у помоћ муслиманима у Босни и да их прихвати баш генерал Сакиб.

Када је током рата муслиманска интернационала (Конгрес Конференције исламских земаља) запријетила да ће једнострано пробити ембарго УН на дотур оружја у БиХ, САД су је заскочиле и преко Техерана и Загреба потајно пребациле контингент наоружаних муџахедина у средњу БиХ. Била је то она иста теоририсичка братија коју је ЦИА формирала у Авганистану као Ал каиду, а онда када се њихове вође одметну, ликвидирала лидере (Бин Ладен, Завахири, Ел Багдади …) и главнину џихад ратника пребацивала на нова ратишта широм планете (Авганистан, Ирак, Босна, Сирија, Либија), као своју легију странаца.

Муџахедини својим бројем и наоружањем нису могли да преокрену однос снага на ратишту, па чак ни да спријече ратни пораз тзв. АБиХ. Међутим, њихова суровост и вјерски фанатизам су за Алију имали функцију да домаћим „лајт“ муслиманима покажу како се води џихад, односно како се беспоштедно бори за ислам.

Рат је био оптималан контекст за реализацију његовог императива реисламизације муслимана. Владајућу партију СДА ионако су водили фундаменталисти из робијшке халке, у војне јединице су постављени имами као политички комесари, војници су гинули као шехиди, што ће рећи у славу алаха, а на за одбрану домовине. И све то у оквиру „мултиетничке АБиХ“, а уведене су и муслиманске јединице, попут иранских пасдарана.

Досљедно тој симбиози власти, партије, армије и џамије, Сакиб Махмуљан је, иако је по чину било и старијих од њега, био једини генерал у најужем руководству СДА предодређен да прихвати муџахедине у свој корпус.

Но, нису то радили само муџахедини. Фанатизовали су и бројне муслиманске младиће у Трећем корпусу, а праксу ритуалног одсијецања глава невјерницима сабљама, далеко од Возуће, упражњавали су и Цацини командири над јамом Казани. Један од њих је то касније без зазора детаљно описао на страницама Слободне Босне, са све именима жртва и колега зликоваца.

Изетбеговић их је као официре резервног састава војске и полиције свечано примао и одликовао, о чему постоји више пута у сарајевској штампи публикована фотодокументација. Најзад, Радио Хајат је усред рата у поноћне сате у контакт-емисији позвао слушаоце да предложе шта би требало урадити са Србима који су остали у Сарајеву кад већ не могу да дохакају онима на брдима око града.

Највећу подршку добио је предлог да „сваки Муслиман убије по једног Србина који му је најближи, под руком, у згради или улици“.

Када су деценију раније исламски терористи пред камерама у Ираку гиљотинирали америчке, британске, француске и др. новинаре, хуманитарце и љекаре као западне шпијуне, читав свијет се дигао на ноге. Када су, међутим, исте злочине масовније чинили над Србима, онда су то били спорадични, инцидентни случајеви који су се отели контроли, а не систематско истребљивање непријатеља, какво су наводно чинили Срби.

Досљедно томе, пошто се Хашки трибунал позабавио Србима оптуженим за ратне злочине и понеким Хрватом, муслиманске/бошњачке случајеве препустио је сарајевском правосуђу. Тада је већ коментарисано „као да су лисицу задужили да чува кокоши“, а тако је, ево, и било.

Насеру Орићу у вишекратно поновљеним процесима „није доказано“ да је ноћу спаљивао српска села и убијао цивиле око Сребренице, а дању се повлачио у заштићену зону, упркос писаним свједочанствима муслиманских руководилаца енклаве. Махмуљану је пак кривица доказана и пресуђена, али је Суд у БиХ саучествовао у његовом илегалном пребацивању „на лијечење у Турску“. Затим је касно информисан да се генерал Сакиб није јавио на издржавање казне, при чему се исти суд није обратио Турској са захтјевом за екстрадицију бјегунца од правде.

Још није покренута ни истрага ко су персонално организатори, а бар на саслушање би морала бити позвана и Бисера Турковић, која је вриштала од гњева чим се ратни саборац и сувјерник у дервишкој текији Сакиб нашао на оптуженичкој клупи.

Није забиљежено да јој је у бројним билатералним и мултилатералним контактима ико замјерио што оспорава налоге Хашког трибунала. Ваљда зато што је формално заједничка министрица спољних послова БиХ у

свакој прилици ревносно ружила Русију и Путина.

Такође није забиљежено ни да је Шефик Џаферовић ономад искористио прилику да Ердогана замоли да помогне у екстрадицији ратног злочинца Махмуљана. А и како би када је утврђено да је као главни цивилни регионални безбједњак у ратној Зеници примао вреће са одсјеченим српским главама које у муџахедини доносили као доказ о свом доприносу ослобађању Босне од ћафира.

Елем, везе актуелног бошњачког политичког естаблишмента са ратним злочинима су исувише дубоке и сложене, а вјероватно и да сувише зна о америчким везама са муџахединима, да би било реално да се Сакиб Махмуљан врати у Сарајево и одлежи пресуђених осам година у затвору.

Покаже ли Турска, случајно, спремност да га изручи, он ће већ бити негдје даље на путу Зеленом трансверзалом илити исламским пацовским каналима ка Ирану, Пакистану или Саудији под новим именом Абу Махмуљ ел Сакибани или сл.

Као милитантни исламиста, са искуством из босанског џихада, он ће им тамо добро доћи а, како планира, са њима ће се и вратити.

Ово „како планира“ није нагађање.

Као што су муџахедине довели у Босну, тако су рекли и када да оду, а на дирљивом опроштајном сијелу генерали Делић и Махмуљан рекли су им „до виђења“. „Ово је прва рунда, а не знамо када ће доћи друга. Због тога је ваша помоћ и помоћ исламског свијета за овај народ који се налази на граници ислама и хришћанства и даље неопходна док ислам не побиједи на овом свијету“.

Гдје је Србима била памет да своје оптужене пошаљу на лијечење у Русију?

Извор:
СВЕ О СРПСКОЈ