Т. Џ. Коулз: Како је Британија потпалила украјинску ратну машину и призвала директан сукоб с Русијом

категорија Мишљења / дана 18/09/2022 у 16:01 часова /

liz-tras

Комбинација охолости, непопустљивости и милитаризма која просто исијава из званичних енглеских докумената објашњава како је постављена позорница за лудачку конфронтацију нуклеарних сила

Британија је одиграла кључну улогу у покрету НАТО трупа ка истоку и њиховом распоређивању и увежбавању на самим границама Русије. Са ратом који је у току, Велика Британија шаље милионе у оружју, специјалцима и добровољцима, све са циљем да осигура његову даљу ескалацију.

У покушајима да што боље ескивира своје унутрашње противнике, британски премијер Борис Џонсон — који ће и сам ускоро бити смењен — посветио је много времена и труда својим безглавим одласцима у Украјину. Украјински председник Володимир Зеленски је за лакрдијашког британског премијера рекао да је један од најближих савезника Украјине. Ако и када Џонсон напусти своју премијерску канцеларију, виђен је да га прогласе за украјинског изасланика у Великој Британији.

Однос двојца Џонсон-Зеленски у оштрој је супротности с искуством Зеленског са француским председником Емануелом Макроном, који је Европску Унију (ЕУ) и САД упозорио да руског председника Путина „не понижавају“, већ да уместо тога до решења сукоба покушају доћи дипломатским, а не војним средствима.

Но, Џонсонова имитација черчиловске одлучности када је Украјина у питању корене има у Англоамеричком савезу, а под пресудним утицајем британског чланства у НАТО савезу под вођством САД. Његове плаховите иступе у великој мери диктира и улога Британије у глобалном поретку током читавог периода после II светског рата, а то је да служи интересима Сједињених Америчких Држава. Од 2015. до ове године Уједињено краљевство обучило је и увежбало преко 22.000 украјинских војних лица као део Иницијативе за поморску обуку (Maritime Training Initiative) и Операције Орбитал (Operation Orbital).

Уједињено Краљевство покушава да прогура Украјину у НАТО

У својој књизи Тајни ратови Британије (Britain’s Secret Wars) документовао сам како је Уједињено Краљевство годинама обучавало украјинску војску, чак пуно пре државног удара 2014, чак и у периодима у којим је војска Украјине била под командом Русији наклоњених влада и председника.

„Уверени смо да Украјина као Европска држава треба да има право да се под данас важећим споразумима придружи Европској унији кад буде задовољила критеријуме за такав пријем.“ Те речи је 2011. изговорио Ли Тарнер (Leigh Turner), британски амбасадор у Украјини и стални представник УК у Уједињеним Нацијама у Бечу. Тарнер је рекао и ово: „У ствари сам неколико дужих раздобља своје каријере провео унутар Централне и Источне Европе и око њих, почев од 1980. кад сам као државни службеник радио при штабу британске Северне армијске групе (Northern Army Group) стациониране у немачком граду Рајндалену.“

Тарнер наставља: „Стално смо се нервозно шалили да ће ако у Европи дође до непријатељстава управо та база бити прва на нишану совјетског тактичког нуклеарног оружја.“ Ништа вас неће натерати да се бавите политиком као пар добрих вицева о могућој апокалипси. Тарнер је рекао и да би УК требало да настави да се усредсређује на Украјину као могуће оружје против Русије: „Украјина би требало да представља огроман пример за углед за читав регион. И заиста, не може се оспорити да би успешна Украјина могла да постане држава која ће да преокрене (swing-state) читав простор бившег Совјетског Савеза.“

„У обрнутом случају, ако Украјина не успе, сви неизабрани или недемократски лидери у региону имаће оправдање за тврдње да ‚западни‘ начини управљања ту немају шта да траже.“ Тарнер и његове колеге су се надали да ће успети да и Јануковича погурају у прозападном правцу. „Пре него што је Јанукович изабран за председника, сматрало се да је био ‚проруски‘. Но то је превише упрошћено схватање,“ објаснио је Тарнер пре него што је почео с приказом економских „реформи“ које су у току.

Ради убрзања тог процеса, Тарнер је сматрао да би Енглеска требало да преузме улогу капије за улазак Украјине у НАТО: да устоличи Украјину као НАТО прокси-државу, али тако да је ипак оставе без свих повољности које чланство нуди и без гаранција о колективној заштити које би јој као пуноправној НАТО чланици следовало. Додао је и ово: „УК може да учини пуно тога на наставку блиске сарадње с Украјином и помагања њеној војсци да се реформише и што боље оспособи за интеграцију у НАТО и сарадњу с НАТО снагама.“

Британски предлози су укључивали и постављање специјалног Одбрамбеног саветника (Defense Adviser) који би обезбедио језичку обуку и интеграцију морнарице. У својим каснијим изјавама, такође из 2011, Тарнер запажа да је 17 наставника и студената британске Војне академије (UK Royal College of Defence Studies) посетило Украјину, док је 20 чланова украјинског Универзитета народне одбране (National Defense University) дошло у Британију. Британски падобранци су обучавали своје украјинске колеге у оквиру такозваног „Партнерства за мир“.

Но, према тврдњама Џона Камфнера (John Kampfner), то није било довољно. „Кад је Русија извршила инвазију на Донбас и анектирала делове Украјине 2014, УК се задовољило тиме да га Француска и Немачка одгурају у запећак својим напорима да испреговарају споразум између Москве и Кијева у оквиру Нормандијског формата, који je на крају и сам пропао,“ написао је овај новинар и писац, прoпопустивши да каже зашто је споразум пропао. Камфнер је у међувремену постао Извршни директор програма „Уједињено краљевство у свету“ (UK in the World Programme), што је пројекат труста мозгова Краљевског института за међународне послове (Royal Institute for International Affairs) који настоји да формулише неоколонијалне доктрине Британије.

Записници са саслушања у оквиру истраге Доњег дома британског парламента (House of Commons) показују да су у то време Француска и Немачка, водеће силе у Европи, биле против слања војне опреме Украјини. То је било у супротности са позицијом САД док је председник био Барак Обама. Британија је подржавала становиште САД, док је са својим европским суседима постигла компромис да тамо шаље само тзв. неубојиту опрему.

„Добитне комбинације (win-win) и за НАТО“

Британија je 2015. покренула Операцију Орбитал за обучавање украјинских снага. Од 2017. до 2020. су различите гране власти, од Министарства спољних послова до Оделења за међународни развој (Department for International Development) које су касније и обједињене, потрошиле 30 милиона фунти пореских обвезника на тзв. „Фонд за сукобе, стабилност и безбедност“ (Conflict, Stability and Security Fund – CSSF). Осим самом Орбиталу, средства из овог фонда су се преливала и ка ОЕБС-овој Специјалној мисији за надзор у Украјини.

Записници са саслушања у оквиру истраге Доњег Дома кажу и то да су наредне године Украјина и Британија потписале Меморандум о разумевању о наставку обуке, војних вежби и извоза оружја. „Током 2018. је тим за обуку и увежбавање састављен од војних лица из Краљевске морнарице и Краљевских маринаца распоређен да обезбеди обуку украјинској морнарици.” Према извештајима енглеске војске, у другој половини 2020. је сто војника Трећег стрељачког и Четвртог шкотског пука краљевског батаљона (3^rdRifles and 4^th Battalion Royal Regiment of Scotland (4 Scots)) „стигло у Украјину ради обуке украјинских снага.“

Током 2021. УК се обавезало да ће дати 1,7 милијарди фунти за финансирањеподршке програму унапређењa украјинске морнарице (Naval Capabilities Enhancement Programme). Јуна исте године је приватни извођач војно-грађевинских радова Бабкок(Babcock) потписао трипартитни меморандум о разумевању са УК и владом Украјине ради обнове војних лука по Украјини. „Бабкок ће имати подршку компанија широко заступљених у УК, међу којима су MBDA, Thales, и Royal Haskoning DHV.“

Августа 2021. часопис Војник (Soldier) објавио је да су британске снаге „изводиле војне вежбе са својим украјинским колегама као део мултинационалног пакета у који су се укључиле и колеге из Канаде, САД и Шведске.“ Борбену групу јачине 400 људи углавном су чинили припадници Четвртог шкотског пука распоређени у Украјини „са циљем да развијају међусобне односе, заједничко планирање и батаљoнске и тактичке операције.“ Извештај прецизира и да су практиковане вежбе уз коришћењем живе муниције са украјинском 54. Механизованом бригадом, „којa je више пута боравила у немирном рејону Донбаса“.

Коментаришући вежбу „Козачки чекић“ (Cossack Mace), потпуковник Алистер Хемпенстал (Alasdair Hempenstall) из Четвртог шкотског пука рекао је о својим војницима: „Научили су како Украјинци дејствују са војног становишта, и искусили њихову културу и наслеђе.“

Британски часопис Британска војна ревија (British Army Review) у издању од јула 2021. о томе каже и ово: „Украјина и Естонија су се доста развиле захваљујући подршци (британских) Операција ORBITAL и CABRIT,“ јединица УК распоређених у Естонији као део „истуреног НАТО присуства“ (Forward Presence). „А онда је то и за НАТО била двоструко добитна ситуација, јер су се и Украјина и Естонија глатко уклопиле.“

Потпуковник у пензији Глен Грант је британски војни саветник за Украјину распоређен у Ригу (Летонија). Дипломац је различитих институција, међу којима је и Краљевска војна академија Сендхерст (Роyал Military Academy Sandhurst). Као ветеран рата у Северној Ирској (што ће рећи специјалиста за противпобуњеничко деловање) и оперативац војнообавештајне службе из операција током 1990-тих у Босни и Ираку, Грант је до сада већ био саветник већине војски у источноевропским, балтичким и балканским регионима.

Осврнимо се на његову прошлост која га је квалификовала за ово место: током 2010-тих је амерички УСАИД, Агенција за међународни развој – њен огранак при Стејт Дeпартменту за приватизацију и астротурфинг – помогао украјинском тзв. Демократском савезу, једној од многих мањих групација које су покушавале да погурају прозападне „реформе“, али врло активној на протестима на Евромајдану који су на крају ескалирали у државни удар 2013-14. Један од нарочито продорних лидера овог савеза је политичар и саветник Виктор Андрусив, који је потом преузео руковођење и Украјинским институтом за будућност (УИФ), којем су оснивачи били ликови попут бившег војног официра и бизнисмена, Анатолија Амелина, оснивача Алтани капитала, једне од навећих украјинских инвестиционих компанија.

Други оснивач УИФ био је Тарас Березовец, дипломац британског Краљевског сколеџа за одбрамбене студије (Royal College of Defence Studies) који је после постао шеф у УИФ-овом сектору за Националну безбедност и одбрану. Покојни Олексиј Скрипник био је потпредседник Сталне делегације у Парламентарној скупштини НАТО, онај који је током Трaмповог мандата успешно „лобирао код САД да Украјину снабдеју софистицираним анти-тенковским пројектилима Џавелин.“

И потпуковник Грант је радио као експерт за одбрану и безбедност при УИФ, „где је подржавао скупштински Одбор за одбрану“ и командовао војнеим добровољцима и армијским официрима. Грант је и старији придружени предавач на Институту за државништво (Institute for Statecraft – IfS), злогласној истуреној војнообавештајној организацији успостављеној 2005, са седиштем регистрованим у фабричкој згради оронулог изгледа у Фајфу, Шкотска. На другим местима је документовано да је структуру ИфС-а поставила организација под именом „Иницијатива Интегритет“ (The Integrity Initiative), финансирана од стране енглеског Министарства спољних послова, која иначе организује тајне „скупине” новинара, научника и осталих антируских инфлуенсера.

Раније током 2022. је од Британаца предвођени „Савезнички корпус за брзо реаговање“ (Allied Rapid Reaction Corps – ARRC) довршио своју годину дана дугу смену током које је предводио штаб борбених јединица НАТО (combat corps headquarters). Тимови задужени за обуку касније су били размештени у Естонији и Украјини. ARRC је такође партнер и са Мултинационалним корпусом Југоисток под вођством Румуније.

Овог марта британско Министарство одбране објавило је да је Британија у Пољској распоредила свој противваздушни одбрамбени систем средњег домета Небеска сабља(Sky Sabre, енгл), који се састоји од радара и камиона натоварених пројектилима, и посаду од 100 људи. Овим оружјем рукују војници из 16. пука Краљевске артиљерије (16^thRegiment Royal Artillery). Остатак особља овог пука остао је у касарни Бејкер (Baker Barracks), на Трновитом острву (Thorney Island) у Ламаншу, спреман да се по потреби распореди у Пољској. Старстрик (Starstreak), описиван као противваздушно оружје са пројектилима велике брзине, у међувремену је послат у Украјину.

„Дипломатија је једини начин“ изјављује британски министар одбране, истовремено обећавајући даљу ескалацију у Украјини

Септембра 2021. особље Министарства одбране састало се с Националном гардом Украјине (НГУ), крилом украјинске војске које је послужило као кишобран за окупљање озлоглашених батаљона неонацистичких активиста и бројних чисто криминалних елемената. Потпуковник Енди Кокс (Andy Cox), помоћник командира Операције Орбиталје изјавио: „Започећемо са радом на укључивању представника НГУ у активности обуке и увежбавања које већ увелико спроводе британски инструктори у појединим јединицама Оружаних снага Украјине.“ Проглашена за војну тајну у УК, ова информација је без устручавања објављена на интернет сајту НГУ, што је – подразумева се – изазвало моменталне демантије од страна енглеског Министарства одбране.

Фебруара 2022. „Краљевска велшка борбена група“ (the Royal Welsh Battlegroup) је из своје базе у Немачкој отпутовала у Естонију као део операције „Гвоздени плимни талас“ (Iron Surge), у коју је био укључен и конвој борбених возила „Борбене пешадије“ (Warrior infantry) и основних борбених тенкова Челенџер 2 (Challenger 2). Друге у то укључене јединице су биле борбени тим Прве авиoбригаде (1^st Aviation Brigade Combat Team) Ваздушних снага (Army Air Corps). Будаласти Министар одбране Велике Британије Бен Волас (daffy Defence Secretary Ben Wallace), који је касније насео на спрдачину (обратите пажњу нарочито око 12. минута овог видеа у којем се министар чешка по глави! – прим.прев) у којој је разоткрио строго чувану државну тајну, a тада је рекао: „Раме уз раме с НАТО савезницима распоређујемо своје јединице и опрему на копну, мору и у ваздуху с циљем да подупремо европску одбрану као одговор на гомилање руских војних снага на граници са Украјином.“ Додао је: „Деескалација и дипломатија остају једини излаз из ове ситуације,“ истовремено настављајући ескалацију ситуације и потирање напоре других да се ипак испреговара некакво мирољубиво решење.

Такође у фебруару, објављено је да је тим ветерана енглеских специјалних јединица САС(Special Air Service) који су се борили у Авганистану и Ираку примио новац преко неименоване приватне компаније и неименоване европске државе. Међу њима су официри специјалисти, подофицири и снајперисти за које се прича да су наводно убијали руске осматраче (spotters). Ветерани су стручњаци за руковање пројектилима Џавелин и Стингер, што наводи на то да су они ти који обучавају Украјинце за руковање. Уз то, Обједињена групација специјалних снага САД (Joint Special Operations Group) и САСнаводно имају спреман и план за евакуацију високо рангираних политичара међу којима је и Зеленски.

Месец дана касније четворица британских војника на своју руку су отишли (went AWOL – Absent Without Leave) да се прикључе борби против Руса. Уследила је званична забрана путовања у Украјину за сва војна лица. Током априла, УК је било домаћин украјинској делегацији приликом посете Војном полигону у Солзберију. Помоћник министра одбране Украјине, Володимир Хаврило, лично се уверио у способности које су му демонстрирали припадници Треће дивизије и Краљевских маринаца (3^rd Division and Royal Marines) “ и у домете опреме и могућности за даљу војну подршку, укључујући ракетне системе и заштитна мобилна возила.“

Џејмс Хипи (James Heappey), државни подсекретар Парламента за одбрану потврдио једа се 120 оклопних возила производи и шаље за Украјину, а да ће обука украјинских снага за њихово правилно коришћење бити организована у Енглеској. Енглески специјалци стигли су у Оболон код Кијева ради обуке украјинског 112. батаљона за руковање противтенковским пројектилима NLAW. Према наводима, касније истог месеца је двадесетак САС специјалаца за саботаже стигло у Лавов у западној Украјини. Мирор је известио да је једна чета САС војника, раније размештена у Пољској, обучавала Украјинце вештинама саботаже.

До маја је Британија у Украјину већ послала 4.000 противтенковских пројектилиа NLAW, необјављен број Џавелин пројектила, 3.000 комплета оклопних штитника за тело, 2.000 шлемова и 4.000 (претпостављамо пари) чизама. На хиљаде граната, противпешадијских мина Клејмор (Claymore), тешких митраљеза, супербрзих снајперских пушака, противтенковског оружја калибра 66 mm и друге опреме послато је преко земаља НАТО.

Крајем тог месеца британски порески обвезници одрешили су кесу (forked out) за запањујућих 2,8 милијарди фунти намењених Украјини за тзв. „програме помоћи“ и војну опрему, у шта је ушло и 6.500 комада противтенковских пројектила.

Током јуна резервисти британског Четвртог батаљона Мерсијанског пука (4^th Battalion, Mercian Regiment), извршили су обуку бригаде Литванске армије „Гвоздени Вук“ (Iron Wolf Brigade). У маневре са 3.500 војника укључиле су се јединице из 14 различитих земаља, међу којима и Украјина. Први ваздухопловни пук (1^st Regiment Army Air Corps) им је обезбедио 4 хеликоптера Вајлдкет. Државни подсекретар за одбрану Хипи том приликом је изјавио: „Уједињено краљевство планира да распореди још 1.050 британских војника да обављају задатке обуке и увежбавања Оружаних снага Украјине. Процeне су да ће од те групе њих 900 бити одговорно за аспекте непосредне обуке овог програма.“

Министарка иностраних послова УК Лиз Трас позива британске грађане да узму учешће у борбама у Украјини

Октобра 2015. часопис Форин Полиси (Foreign Policy – Инострана политика, нап. прев) пише: „Када су сепаратисти започели рат у источној Украјини, на стотине руских и белоруских грађана и осталих странаца притекло је у одбрану Украјине. Сада су препуштени сами себи.” Убрзајмо слику до садашњег тренутка, па ћете видети како британска влада и делови медија сасвим отворено охрабрују добровољце да убијају и да буду убијани у Украјини, иако се велики број младих отуда већ вратио, па јавно упозорава друге да су тамо коришћени углавном за „самоубилачке задатке.”

У априлу, на питање Би-Би-Си-ја о добровољном учешћу британских држављана у Украјини, Министарка иностраних послова Лиз Трас, највероватнији наследник Џонсона на месту премијера, одговорила је: „Ја то подржавам, а подразумева се да је то нешто о чему људи морају да донесу сопствену одлуку.“ Према писању новина управо тај њен коментар изазвао је Русију да своје нуклеарно наоружање стави у стање повишене приправности.

Шеф Штаба одбране (Defence Staff), адмирал Сер Тони Радакин (Tony Radakin), одмах јој се супротставио: „Врло смо јасно нагласили да је то незаконито, те да нимало неће помоћи ни британској војсци ни британском становништву.” Џонсонов портпарол је на то рекао ово: „Тренутно не саветујемо одласке у Украјину.“

Извештаји говоре да се до овог јуна 20.000 добровољаца већ борило у Украјини, од чега су њих 3.000 били Британци. До осамдесет одсто њих прошло је крoз Грузијску легију под украјинском командом, где се претпоставља да се за сваког добровољца обавља и провера. „Више сметате него што помажете,” рекао је ветеран Мартин Данвуди, који је тамо стигао да би однео хуманитарну помоћ, а завршио делећи савете неискусним добровољцима.

Бивши војник Метју Робинсон у Украјину је стигао преко Јаворива прешавши оближњу пољску границу у оквиру једног од транспорта које је обезбедила Интернационална Легија. База у којој је смештен погођена је пројектилом 9. марта, којом приликом је погинуло 35 људи међу којима су била и три бивша оперативца британских Специјалних снага. Робинсон је ту обучавао добровољце и вршио њихову проверу. Бивши краљевски маринац Скот Сибли је приликом тог напада погинуо, а добровољац Ендру Хил је после заробљен и парадирао пред камерама руске телевизије. Ејден Аслин и некадашњи војник енглеске војске (ex-Royal Anglian soldier) Шон Пинер заробљени су и осуђени на смрт. После борби против ИСИС-а на страни Курда, наводни саветник конзервативаца и трговачки помоћник, „буздованџија Гифорд“ – то му је било ратно име („Macer Gifford” – nom de guerre) – дошао је да би ратовао и у Украјини.

Бивши инжењерац Краљевске морнарице „Кертис“, који је с осталим страним борцима прошао кроз базу у Јавориву, објашњава: „У свему апсолутно није било никакве структуре, ничега.“ Учествовао је у борбама у Ирпину, близу Кијева. „Већина бивших војника, било да су дошли из копнене војске, морнарице или чак и из авијације – било је неколико и таквих момака – били су у пристојним годинама, старији од 30, али је међу нама било и сасвим младих момака који никадa нису служили ни у каквој званичној војсци, који нису прошли никакву војну обуку, нити су имали икакво борбено искуство, као некa врстa људи који одговарају на позив типа ‚Дужност зове‘ (Call of Duty-type of people).“ Кертис процењује да је више од 20 Британаца већ погинуло у Украјини: „Користили смо радио уређаје набављене у самопослузи, потпуно неодговарајуће за ратовање, Руси су могли чути све, што смо више пута истицали претпостављенима.”

Антон Виборњи (Vybornyi), британски држављанин и бизнисмен, овде је усликан у Корчови (Korczowa) у Пољској, на граници с Украјином, поред свог комбија пуног војне опреме. „Овде имамо и оклопне штитнике за тело“ које су одмах обукли његови другови, Алексеј Калмиков и Андриус Даргис. Виборњи је успео да прикупи 25.000 фунти као помоћ за добровољце.

Закључак: Истина је забележена у документима

Као и обично, документи Владе и Војске откривају да су ствари сасвим супротне од изјава политичара и њихових медијских мегафона о догађајима који су претходили и водили ка избијању рата између Русије и Украјине.

Записници о истрази британског Доњег дома Парламента (House of Commons research briefing) садржe и временски ток догађања у који је за фебруар 2019. уписана измена устава Украјине амандманом којим се омогућава покретање поступка око захтева за пријем у чланство НАТО савеза. Јуна 2020. Украјини је додељен статус „НАТО партнера повишених могућности“ (NATO Enhanced Opportunity Partner). Током септембра је председник Зеленски усвојио Стратегију националне безбедности у којој постоји одредба о могућем уласку у НАТО.

Априла 2021. Русија је најавила распоређивање трупа и војне вежбе уз границу. Не испуштајте из вида ни овде хронологију тих догађања. Касније истог месеца Русија је „вратила своје трупе у касарне“. Октобра исте године, украјинска војска је употребила дрон у источној Украјини чиме је „разљутила Русију“. После поновног масовног распоређивања трупа уз границу, Русија је у децембру 2021. захтевала безбедносне гаранције да Украјина неће постати члан НАТО. Путин је потом нацрте таквих предлога упутио Савету безбедности Уједињених Нација на разматрање. Извештај Доњег дома не помиње одговоре – или њихово одсуство – Британије или Америке на те предлоге. Јануара ове године председник САД Бајден као да је призвао инвазију Русије коментаришући предстојеће догађаје као „могући упад“, а не као инвазију, што је Путину послужило као наговештај да САД неће оштро реаговати.

У другом извештају о истраживању Библиотеке Доњег дома (House of Commons Library) тврди се: „Русија од НАТО тражи дугорочне безбедносне гаранције да Украјина неће бити примљена у чланство и да његова војна инфраструктура неће бити распоређена у Украјини.“ Документ бележи и да је НАТО ескалирао ситуацију око Украјине: „НАТО савезници почели су јачање одбране источне Европе распоређивањем додатних бродова и борбених авиона у том региону.“ Споразум из Минска од 2014. и 2015. остао је „највећим делом обострано неспроведен.”

Комбинација охолости, непопустљивости и милитаризма која просто исијава из званичних британских докумената помаже нам да објаснимо како је постављена позорница за лудачку конфронтацију нуклеарних сила.

Т. Џ. Коулз (Извор)

Т. Џ. Коулз (TJ Coles) је директор и постдокторант истраживач на Институту Спознаје Универзитета у Плимуту (Plymouth University’s Cognition Institute). На истом Универзитету је и директор Института за истраживање мира (Plymouth Institute for Peace Research). Аутор је неколико књига од којих је последње издата „Ми ћемо да вам кажемо шта ћете да мислите: Википедија, пропаганда и стварање либералног консензуса“ (We’ll Tell You What to Think: Wikipedia, Propaganda and the Making of Liberal Consensus), а међу којима су и „Гласови за мир“ (Voices for Peace) (са Ноамом Чомским и другима) и „Ватра и бес: Како су САД изоловале Северну Кореју, опколиле Кину и ризикују избијање нуклеарног рата у Азији“ (Fire and Fury: How the SAD Isolates North Korea, Encircles China and Risks Nuclear War in Asia), обе у издању Клервју букса (Clairview Books)