Летњи православни камп за дечаке у манастиру Св. преподобномученика Харитона Косовског

У периоду од 22. до 28. августа одржан је први православни камп за дечаке у нашој епархији. Ранијих година деца из наше епархије имала су прилику да учествују на православним камповима за дечаке и девојчице у Грчкој у близини манастира Гумениса. Сестра др Снежа Антонијевић је и сама учествовала на тим камповима предводећи девојчице из наше епархије, па се тако код ње изродила идеја да би нешто слично могло да се реализује и код нас. На њену инцијативу ове године одржали смо први пробни камп који би требао да покаже да ли ће се сличне активности у нашој епархији реализовати. Мислим да је одговор на то питање дат на кампу што ће моћи и да се закључи на основу овог текста.

Већина деце је пристигла у понедељак 22. августа, док је мањи број деце пристигао дан пре. Први дан су упозанти са активностима и правилима кампа, али смо ипак неке детаље оставили како би било простора и за изненађења у току кампа. Треба напоменути да је пријатно посматрати родитеље и њихове реакције поводом кампа. Они су исказали велику радост, жалећи што тако нешто није постојало и раније. Заиста је задивљујућа чињенница са коликим су поверењем родитељи остављали своју децу. Речи нису биле потребне, довољни су били погледи препуни искрене захвалности и поверења.  Као да су ти погледи садржали сву муку родитељског позива 21. века. Поред тога то указује на једну дивну чињеницу, да је успостављен чини ми се однос, речима тешко описивог, поверења између нашег изгнаног монаштва и њихових духовних чеда.

Уторак 23. август је био први радни дан на кампу. Дан  је почео учешћем свих „кампера“ на Литургији. После доручка уследио је почетак кампа. Активности су сваки дан почињале певањем наше химне Боже правде. Тај дан је био препун активности. Имали су часове историје код Милана Бојића наставника историје, учили су да поју код професора Милана …, а затим су имали спортске активности код фудбалског тренера Александра Грујића из Уба. Да би на крају као круна тог дана био разговор са духовником кампа о. Иринејем о штетности интернет садржаја, претераног коришћења технологије, али је дотакнута и тема о томе колико је важно имати искрен однос према родитељима и трудити се у послушности према њима.

Заиста сваки дан им је био више него испуњен. Поред активности на кампу, тројица дечака су била задужена за постављање столова, док су сви учествовали у распремању столова после оброка, сређивању соба у којима су спавали, распремању салона у коме се већина часова одржавала. Уз то било је времена и да помогну братији свакодневних послушања као што је слагање дрва, брање плодова у башти, храњење живине итд.

Током читавог кампа пратио нас је благослов владике Ксенофонта, осталих владика и монаштва у виду благословене радости која се осећала свуда. Деца су показивала велико интересовање за све теме које смо обрађивали. Од др Снеже Антонијевић могли су да науче све што их је занимало у вези српског Јерусалима Косова и Метохије. О бројним светињама и њиховом значају, природним лепотама, историји, значају за српски народ наше колевке.. О животима савремених нам мучника светог Харитона и оца Стефана Метохијског. Од власника издавачке куће Добро дете Александра Миљевића могли су науче о значају витешког духа. Учили су колико је важно неговати врлину јунаштва, заштити ближњих и слабијих по примеру наших предака који су животима својим бранили своје породице и огњишта. Од издавача су добили по једну књигу коју немају од издања ове куће. Код професора Милана су учили да поју песме које су извели на малој свечаној академији. Научили су да певају песме Пећка кандила, Песму светом Харитону, химну Боже правде и одређена група најталентованијих су научили да поју и хришћанску химу Тебе Бога хвалим.

Код тренера Александра Грујића научили су да пре сваке спортске активности треба да се захвале Богу јер им је дао здравље да могу да се баве спортом, јер би то многи желели, али не могу. Тако да су се пре загревања сваки пут прекрстили у знак захвалности. После загревања Александар је вешто смишљао занимљиве такмичарске игре са лоптом и без ње којима се градило и јачало њихово заједништво и колективни дух, будући да су у већини игара зависли једни од других. После свих ових активности су играли фудбал. И ту као и свуда деци није недостало креативности, па су једну фудбалску екипу  назвали „Иринеј“, а другу „Никита“, по монасима из манастира. Уз све то имали су прилику и за практичан рад. Учили су столарски занат од чтеца брата Зорана. Под  његовим руковођењем правили су фиоке и полице учећи да препознају и рукују алатом.

Код Милана Бојића су учили историју на другачији начин у односу на школу. Могли су да науче како је Бог благосиљао српску земљу богатим рудницима док су у њој живели светитељи и то како је сво мучеништво кога је препуна српска историја настала као последица непослушности српског народа, тј. одступањем од светосавског пута и Косовског завета. Баш као што се човек нашао у овој долини суза захваљујући Адамовој непослушности Богу. Уз видео садржај могли су бар мало да осете величину страдања српског народа кроз историју, али и неописиву жртву наших предака који су се животима својим борили за слободу нас њихових потомака и то како не умемо да ценимо ни њихову жртву, а ни слободу. Уз то деца су имала радионице на којима је настало неколико дивних песама из искрених дечијих душа посвећених светом Харитону Косовском.

Свакако најважнији и најкориснији део кампа јесте време које су децаа провели заједно са духовником кампа оцем Иринејем, када у имали прилику да добијају поуке о духовном животу и спасењу душе. Све те поуке је прожимала основна идеја да се спасавамо са ближњим и преко њега и да је од животне важности научити користити кроз живот реч „опрости“: Уз то отац Иринеј их је учио Црквенословенсском језику, наглашавајући да је то наш језик молитве на коме не постоји баш ниједна псовка. Оно што је потребно нагласити да су се дневне активности завршавале заједничким читањем Вечерњег молитивеног правила.

Дечаци су имали прилику да уче како се постављају шатори, како се прави ватра на отвореном, како се та ватра обезбеђује (у нашем случају циглом) да не дође до пожара. У предивном амбијенту поред логорске ватре између шатора имали су прилику да пеку печењке и кромпир уз појање песама које су научили на кампу. Један такав амбијент је привукао и комшијску дечицу из села. После дружења чекала их је прва ноћ у помало хладним и влажним шаторима на њихову велику радост.

Један дан је био одређен за пловидбу Дунавом, која је кренула из оближњег Сланкамена. Њиховој радости није било краја када их је отац Иринеј изненадио тако што је купио пецаљке и хватаљке за рибу. То је била лепа прилика да их гост манастира брат Слоба учи да пецају. Пловили смо Дунавом до ушћа реке Тисе у Дунав, уживајући у лепотама наше земље. После тога су имали прилику да уче да пецају, па скроман улов није изостао.

У суботу смо се упутили пут Чачка, на прелепу планину Јелицу са које се град види као на длану. У тој светињи неки од њих по први пут у животу присуствовали монашењу. Пре монашења време су проводили дружећи се са монахињама и са њима певајући. Такође деца из кампа су се сусрела и са владикама Ксенофонтом,  Николајем и Максимом. Хорепископ Николај је издвојио немало време како би напојио живом вером њихове чисте и искрене душе. После монашења дечаци су владикама и присутном народу отпевали две песме. И последњег дана 28. августа млади кампери извели приредбу у крцато пуној манатирској трпезарији. Отпевали су научене и песме и одрецитовали своје ауторске песме на одушевљење присутног народа. После приредбе уследио растанак на коме је било и суза због растанка.

Из овог текста се може закључити одговор да ли овакве активности треба наставити у нашој епархији. Искрено се надам да ће уз Божију помоћ следеће године бити организован камп и за дечаке и за девојчице на већем и озбиљнијем нивоу. Да ће на тим камповима имати места и за децу из наше дијаспоре. А овај камп изнова показао какав дух влада у епархији, по чему је она препознатљива. Баш као што је Богочовек Христос рекао: По томе ће сви познати да сте учениици моји ако будете имали љубав међу собом (Јв. 13. 35). Заиста то је оно што је покренуло владику да да благослов епарахија финасира све што је потребно, то управо покренуло о. Иринеја да омогући смештај, храну и разна изненађења деци, а пре свега очинску топлину и љубав. То је оно што је покренуло све њихове учитеље и наставнике на кампу који су нежалећи времена и труда несебично радили на развоју њихове личности. Посебну радост на овом кампу је дала чињеница да деца од наших епархиота имају усађен у себи страх Божији. Оно што је би било необично сваком просветном раднику је њихова послушност и свест о истој. Заиста деца су се трудила да буду послушна, а из те врлине су происходило све оно позитивно што су научили на кампу. Та чињеница улива наду, да ће у овом тетшком времену имати ко да наследи нашу Цркву, државу и војску.

Нека би дао Бог да се молитвама Пресвете Богородице и свих светих настави у много већем обиму организација оваквих корисних активности.

Милан Бојић

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ