Службене тајне Сребренице

Скривање борбених губитака колоне 28. дивизије Армије БиХ после пада Сребренице.

Једна од кључних, најнепоштенијих – и најциничнијих – тактика сребреничког лобија је свесно и намерно додавање жртвама стрељања погинулих из пробоја наоружане колоне 28. дивизије у данима непосредно после пада Сребренице 11. јула 1995. Фалсификаторима одговара чињеница да се та два догађаја – пробој и масовна погибија припадника колоне и стрељање заробљеника – временски подударају. Зато, уз безрезервну сарадњу Хашког трибунала и медија, они брижљиво скривају појединости везане за колону и њену судбину. Наш сарадник из САД, Анди Вилкоксон, израдио je мапу где је приказан географски распоред гробница у односу на трасу пробоја колоне и борбених дејстава која је успут имала са ВРС. Јасно је да сахрана погинулих из колоне представља неупоредиво бољу хипотезу да објасни постојање тих гробница од тврдње Тужилаштва, које за ову сврху користи лажног сведока-сарадника Момира Николића, да су то „секундарне гробнице“ у које су измештени посмртни остаци жртава стрељања да би се сакрио злочин. Као увек до сада, ми верујемо у моћ расуђивања обавештене јавности и зато препуштамо читаоцима да извуку коначне закључке

Најдубља тајна Сребренице је идентитет стварних наручиоца злочина. Одмах иза ње су огромни легитимни борбени губици 28. Дивизије Армије БиХ у пробоју из Сребреница до Тузле у јулу 1995. Обелодањивања потпуне истине о овим табу темама срушило би службену причу. Тајанственост наредбодаваца мотивисана је скривањем од кривичне и моралне одговорности. Разлог за прикривање легитимних губитака је оперативне природе. Пошто нема довољно стрељаних тела да попуне квоту од 8.000 жртава, једино практично решење је дискретно и неопажено приказивање погинулих као да су били погубљени.

Форензичке екипе Тужилаштва Хашког трибунала повукле су се са подручја Сребренице крајем 2001. године не откопавши очекиваних 8.000, него укупно 1.919 упарених бутних костију. Трибунал се суочио са непријатном рупом у доказној грађи и био је принуђен да потражи решење. Оптужени безбедњак Братуначке бригаде Момир Николић 2003. године пристао је на нагодбу и услужно је издекламовао причу која је у том тренутку Тужилаштву као поручена одговарала. Николић је тврдио да су гробнице, где су у јулу 1995. покопане жртве стрељања, на јесен исте године биле прекопане и да је највећи део посмртних остатака у њима премештен у такозване „секундарне“ (па чак и неке „терцијарне“) гробнице разбацане по ширем подручју Сребренице. Да би поткрепили Николићеву причу, истражитељи Тужилаштва су „убедили“ неколико оператера ровокопача признају да су учествовали у операцији измештања. Истражитељи су их упозорили да би се и они могли наћи на оптуженичкој клупи за потпомагање у геноциду уколико не буду кооперативни. Мршави резултати форензичара Тужилаштва између 1996. И 2001. претили су да озбиљно уруше кредибилитет сребреничког наратива, али уз помоћ сведока-сарадника Момира Николића загонетка непронађених жртава стрељања најзад се решавала.

Институт за нестала лица Босне и Херцеговине и Међународна комисија за нестала лица из Тузле, такође позната као ICMP, бацили су се на посао да документују Николићеве тврдње. Обе организације се чврсто држе званичне линије. Институт је под контролом Амора Машевића, чиновника-ветерана сарајевске владе Алије Изетбеговића још из времена рата. ICMP је основан 1996. године на иницијативу председника САД, а његовог директора поставља Стејт департман. По лондонском дневнику *Фајненшел тајмс од 11. децембра 2007. године, 93 одсто особља ICMP чине службеници бошњачке националности.

Резултат оперативне симбиозе ове две „неутралне“ екипе био је да се тежиште даљњих ексхумација помери са већ обрађених места везаних за стрељање на друге просторе са богатим налазиштима људских посмртних остатака. То је била траса колоне 12.000 до 15.000 припадника 28. дивизије и цивила који су се, после пада Сребренице у јулу 1995, под оружјем пробијали преко 60 км српске територије према Тузли. Нико није обавестио јавност да је подручје, где су ове екипе радиле, било поприште огорчених борби између наоружане војске из „демилитаризоване“ Сребренице и јединица Војске Републике Српске. Нити су помињани огромни људски губици на обе стране.

Борбена дејства и масовне губитке током пробоја детаљно су описали преживели припадници муслиманске колоне у изјавама које су дали након што су, у другој половини јула 1995, приспели у Тузлу.

Њихови искази приказани су у књизи „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“, која се може скинути са интернета укуцавањем назива у претраживач Google. Тамо се такође наводи и 19 места на простору између Сребренице и Тузле где су се, према сведочанствима преживелих муслимана-очевидаца, одиграли борбени судари између колоне и ВРС.

Аутор мапе: сарадник Историјског пројекта Сребреница Andy Wilcoxson

Приложена мапа показује како је пробој колоне текао на терену. Већина наводних „секундарних“ гробница налази се на само километар или два од линије пробоја. Очигледна је географска блискост између трасе пробоја и оближњих масовних гробница. Та места укопа лажно су представљена као секундарне гробнице да би се посмртни остаци који се у њима налазе могли додати жртвама стрељања. Поред тврдњи сведока сарадника Момира Николића, који је свој исказ подешавао у договору са Тужилаштвом за узврат за блажу казну, материјалних доказа о наводном прекопавању примарних гробница и измештању њиховог садржаја – нема. Нема ни једног сателитског снимка активности која је наводно трајала неколико дана, користила тешку опрему и велики број возила и где је учествовало више десетина људи. На мапи се такође види да се гробнице које су стварно везане за места стрељања налазе тамо где би се очекивало, у непосредној близини стратишта, на поприличном растојању од простора којим се кретала колона. Сви подаци унесени у мапу преузети су из доказног материјала који је Тужилаштво користило у разним сребреничким предметима пред МКТБЈ.

Визуелни преглед стања на терену сугерише да већина произвољно проглашених „секундарних“ масовних гробница заправо није служила за скривање лешева довезених из прекопаних „примарних“ гробница – како Момир Николић тврди у свом лажном сведочењу – већ, напротив, да су и то примарне гробнице, али вероватно формиране приликом асанације бојишта. Асанација је потпуно легална радња и међународно ратно право налаже ту операцију после борбених дејстава.

Масовна злоупотреба и лажно представљање посмртних остатака ексхумираних на подручјима борбених дејстава један је од највећих моралних скандала и кључна компонента сребреничке обмане. У процедуру укопа у Меморијалном центру у Поточарима нико нема увид под изговором да је то верски обред из којег су сви немуслимани искључени. Делови људских тела из гробница које немају везе са стрељањем служе као извор сировине за масовне сахране које се обављају у јулу сваке године.

Затвореност процеса неубедљиво се правда верским разлозима. Али када је у питању криминалистичка обрада примењују се професионални а не религиозни стандарди, уз сво дужно поштовање према верским обичајима. При томе, исламско законодавство налаже да се тело не може сахрањивати по верском обреду ако није најмање три-четвртине целовито. Да ли се то правило поштује у Поточарима или се у већини табута налази само по неколико костију? Тачан одговор на ово питање највероватније нећемо сазнати никад. Приоритет у Поточарима није примена адета изведених из учења посланика Мухамеда (с. а. в. с.) већ спровођење политичке операције под називом – „Сребреница“.

Лешинарска жетва људских удова дуж путање кретања колоне 28. дивизије омогућава још једну импресивну сребреничку опсену. У недоступној лабораторији ICMP у Тузли ти остаци се наводно „идентификују“ да би се персонализовале жртве геноцида. Међутим, јавност до сада није видела ништа осим цифре од око 6.000 тобож идентификованих жртава, без поименичног списка. Уз подршку Хашког трибунала, лабораторија се позива на право покојника и сродника на приватност и зато одбија да одбрани достави узорке без којих је немогуће проверити резултате наводних идентификација. (Чудна недоследност: на каменој плочи у Поточарима још 2005. године уклесано је више од 8.300 имена наводних жртава, али то се не сматра повредом приватности.) ДНК упаривање евентуално би могло да идентификује покојника, али не утврђује чињенице које су за криминалистичку обраду Сребренице најважније: начин, место и време смрти. Ту информацију пружају само обдукциони извештаји. Међутим, сарајевски Институт за нестала лица и ICMP се њима не баве. Непоткрепљене тврдње тих установа пропраћене су форензички безвредним потврдама о смрти. Међутим, у случају Сребренице, главно спорно питање није укупан број мртвих него начин смрти: колико је погинуло, а колико је било стрељано.

Нико до сада није одговарао зато што је пуцао у наоружану колону 28. дивизије зато јер то није кривично дело. За разлику, стрељање ратних заробљеника – јесте. Раздвајање ове две групе било би врло информативно, али прети да сруши службену лаж епохе.

У изјавама очевидаца из колоне (на овој интернет презентацији www.srebrenica-project.com) говори се о хиљадама погинулих. Те процене непосредних посматрача потврђују и други извори са терена и особе које су биле на одговорним политичким и обавештајним функцијама. На пример, у дневном „Извештају о стању“ Посматрачке мисије УН од 17. јула 1995, наводи се да је у пробоју страдало око 3.000 припадника колоне. На суђењу генералу Крстићу, генерал АРБиХ Енвер Хаџихасановић изјавио је да је у пробоју страдало 2.628 припадника 28. дивизије. О цивилима се није изјашњавао, али са њима цифра би вероватно била већа. По процени Карла Билта у његовој књизи *Peace Journey: The struggle for peace in Bosnia*, с. 66, у борбама које је водила муслиманска колона страдало је око 4.000 њених припадника. У норвешком документарном филму „Сребреница: издани град“ амерички обавештајац Џон Шиндлер, који се у време догађаја налазио у Босни, каже да је током пробоја сребреничке колоне у борбама „погинуло око 5.000 људи“, док је стрељаних заробљеника било „око 2.000“. Ово упућује на закључак да је муслиманска страна претрпела огромне легитимне губитке док се стрељање заробљеника одвијало на другим местима истог подручја.

Хашки трибунал минимизује број погинулих, а број стрељаних повећава. У пресуди генералу Крстићу веће практично прелази преко овог важног питања; да би се створио утисак да је број погинулих занемарљиво мали, они се спомињу узгредно и без упуштања у појединости. Тек недавно, у првостепеној пресуди у предмету Толимир, статистички однос између погинулих и стрељаних значајније је померен у јуриспруденцији Трибунала. Уместо стандардних 7.000 до 8.000, Веће је број жртава у Сребреници спустило на око 4.900, што имплицитно значи да је морало бити и сразмерно више погинулих међу несталим лицима него што се до сада признавало. Шок и негодовање поборника службене тезе су разумљиви. Од повећања броја погинулих наратив о геноциду нема никакве користи. У недостатку стабилне цифре стварних жртава, геноцидног плана или доказа о посебној намери, неизбежно је да ће и правна квалификација геноцида у Сребреници ускоро бити доведена у питање.

Ако се посмртни остаци са места погибије, где су биле вођене борбене операције, „позајмљују“ да би се количински попунили експонати у галерији геноцида, онда је званична сребреничка прича, која се понавља већ више од деценије и по, банкротирала. Она је зрела за систематску деконструкцију.

С. Кргановић/И.П. Сребреница