ЖИВОТ ФЕТУСА – ПРАВО ИЛИ БОЖИЈИ ДАР

Живимо у добу у којем смо константно бомбардовани „људским правима“. Од уставно загарантованих права у које полако улазе разноразна идеолошки заснована права, до права на полно опредељење, мењање пола детета, права на добар живот, права да нам нико не руши фантазије итд. Поставља се питање: Шта је заправо право и како појам „права“ перципирамо ми хришћани, а како перципирају секуларисти?

Секуларна филозофска школа се углавном слаже да су права друштвени конструкт и да нам нису дата као инстрисична. Право на нешто као друштвено-политичка и филозофска конструкција налаже сагласност о потреби за сличним друштвеним конструкцијама, а све у циљу опште добробити људског друштва.

Шта је онда право?

Предлажем дефиницију права коју нам је понудио Џозеф Раз (Joseph Raz, 1986, 166):

X има право akko[1] X  може да има право

X може да има право ако је добробит X довољан разлог да Y има дужност према X

X има право akko је добробит  X довољан разлог да Y има дужност према X

Пример:

Радник у фабрици чоколаде има право на паузу akko је потреба за одмором довољан разлог за послодавца да испуни своју дужност према раднику.

Потреба за одмором је довољан разлог за послодавца да испуни своју дужност према раднику јер (нпр.) недостатак одмора онемогућава радника да ради.

Послодавац има дужност да омогући раднику право на паузу.

Радник има право на паузу.

На сличан начин се конструише аргументација за додељивање разних других права. Спорне су ту многе ствари, тежина дужности, тежина оправдања за потребу права али нећемо детаљно о томе. Циљ је био да стекнете увид у начин на који размишљају они који се правима баве.

А шта за нас хришћане? Да ли су нама права загарантована Богом? Да ли се помињу икаква права које добијамо крштењем? Да ли зачећем?

Ми хришћани уопште не говоримо и не размишљамо о категоријама права. Иако се користимо грађанским правима за остваривање циљева у свакодневном животу, ми правима не дајемо никакву суштинску вредност већ свет око себе и људе око себе посматрамо кроз своју хришћанску савест која нас упозорава на грех. На пример ако неко отуђи нешто од нас, ми ћемо се пред судом и законом евентуално позвати на нека своја грађанска права али нећемо се потресати или узнемиравати ако нам права нису омогућена јер не сматрамо да полажемо право на права. Наш живот и све што поседујемо или не поседујемо дар је од Бога и ми смо увек Његови дужници.

„Тада му приступи Петар и рече: Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Рече му Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам. Зато је Царство небеско слично човјеку цару, који хтједе да се прорачуна са слугама својим. И кад се поче рачунати, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. И будући да он немаше чиме вратити, заповиједи господар његов да продаду њега и жену његову и дјецу и све што имаше, и да се наплати, Но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: Господару, причекај ме, и све ћу ти вратити. А господар се сажали на онога слугу, и пусти га и дуг му опрости. А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара који му бијаше дужан сто динара, и ухвати га и стаде давити говорећи: Дај ми што си дужан! Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: Причекај ме, и све ћу ти вратити. А он не хтједе, него га одведе и баци у тамницу док не врати дуг. Видјевши пак другари његови тај догађај, ожалостише се веома, и отишавши, објаснише господару својему све што се догодило. Тада га позва господар његов, и рече му: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао. Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова. (Мт 18, 21−35.)“

И још свакодневно пре јела молимо се Богу уз молитву „Оче наш“ изговарајући следеће речи: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ Може се рећи да суштински ми хришћани уместо права имамо „само“ Божију милост. Савест нам налаже да пре потраживања било чега размислимо да ли смо некоме дужни и да у том расуђивању видимо да смо Богу за све дужни. А да је Он творац и дародавац свега исповедамо и Символом Вере: „Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.“

Зашто сам говорила о правима и кога се она тичу видећете у наставку текста када будемо говорили о најосетиљивјој и најстрашнијој теми – абортус.

О проблематици абортуса можемо говорити из секуларне и хришћанске перспективе. Што се прве тиче, прво ћемо погледати шта је све потребно за фетус да поседује да би му преписати нека основна људска права. Израелски филозоф Јозеф Раз сматра да су основни услови за могућност поседовања права бити особа (људско биће) или бити вештачка особа (као на пример корпорација). Јасно је да дете у стомаку мајке није корпорација, с тога морамо да покажемо да је људско биће.

Уколико јесте људско биће морамо да покажемо које то услове људскости испуњава. Уколико није људско биће, морамо да покажемо којој врсти бића припада, с обзиром да је неоспорно да говоримо о живом бићу (поседује све одлике живог организма као нпр. метаболизам, раст, кретање, размена енергије итд.).

Постоји консензус међу секуларном научном заједницом да су људи врста примата која се од осталих примата и животиња разликују према одређеним карактеристикама (изглед, двоножно кретање, интелигенција итд.). Оно што детерминише кључне разлике између људи и осталих животиња су специфични гени које човек поседује. Свака људска јединка добија свој специфични ДНК комплет при самом зачећу. Овај комплет гена детерминише човеков будући раст и развој. Стадијум људског ембриона почиње (природним или вештачким) спајањем мушке и женске полне ћелије при чему долази до комбинације генетског материјала и започињу процеси развића и митотичке деобе.^[2] Овај стадијум траје до неких осам недеља, а након тога наступа стадијум фетуса.  Тако, знамо да фетус поседује људски ДНК и знамо да припада људској врсти. Шта нас онда спречава да фетус називамо људским бићем? Постоје одређена мишљења да бити биолошки људско биће није довољан разлог за имати људска права; тј. да људска права захтевају особност. Бити људско биће, наводно, није исто што и бити особа. Овакво мишљење је крајње контроверзно и повлачи за собом неке озбиљне последице као нпр. преиспитивање људскости особа са тежим менталним обољењима, бебама, особама у коми итд.

Сматрам да је поседовање људског ДНК који детерминише раст и развој искључиво човека и нема потенцијал да детерминише раст и развој другог живог бића, довољан услов за бити људско биће, и да је терет на онима који тврде да није људско биће да докажу о ком бићу је реч.

Уколико фетус јесте људско биће онда оно испуњава основни услов за поседовање права, тј. има право на право. Хајде да га провучемо сада кроз Разову дефиницију права:

Фетус има право на живот akko фетус може да има право на живот.

(X има право akko X  може да има право )

Фетус може да има право на живот уколико је живот као добробит фетуса довољан разлог да мајка/доктор имају дужност према фетусу.

(X може да има право ако је добробит X довољан разлог да Y има дужност према X)

Фетус има право на живот akko је добробит фетуса довољан разлог да мајка/доктор имају дужност према фетусу.

(X има право akko је добробит  X довољан разлог да Y има дужност према X)

Може се формулисати и овако:

• Фетус испуњава услове за поседовање права – бити човек.
• Право на живот представља ултимативу добробит фетуса као људског бића.

• Фетус има право на живот.
• Последично, људи имају дужност да омогуће да се то право не угрози.

Како је ситуација представљена у овом тексту, делује да је све прилично јасно. Поставља се питање, зашто је онда чин намерног абортуса легализован? Да ли то значи да се на дневном нивоу широм света легално убија хиљаде и хиљаде деце? Наравно ствар није баш толико једноставна. Главни аргумент који људи заступају да бране чин абортуса јесте став да жена има право на своју телесну аутономију. Овом темом ћемо се позабавити у засебном чланку.

Црквеном човеку је довољна сама спознаја да је свако дете дар од Бога да формулише свој став према чедоморству. Не требају му никаква људска права. Међутим, с обзиром на то да живимо у смутна времена и да је савест људима испрана није на одмет да поновимо и шта Црква има да каже на ту тему:

Псалмопевац Давид описује развој плода у утроби мајке као стваралачки чин Божји: „Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје. Ниједна се кост моја није сакрила од тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској… Заметак мој видеше очи твоје” (Пс. 139,13 и 15 – 16). О томе сведочи и праведни Јов у речима којима се обраћа Богу: „Твоје су ме руке створиле и начиниле, и ти ме одасвуд потиреш. Сети се да си ме од земље начинио, и опет ћеш ме у прах претворити… Ниси ли ме као млеко слио и усирио ме као сир?… Навукао си на мене кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме. Животом и милошћу даривао си ме; и старање твоје чувало је дух мој… Зашто си ме извадио из утробе? О, да умрех! Да ме ни око не виде!” (Јов 10,8 -12 и 18). „Пре него што те саздах у утроби, знах те; и пре него што ти изиђе из утробе, посветих те”, рекао је Господ пророку Јеремији (1,5–6).

Ако ни ово није довољно навешћемо и неколико канона Свете Саборне и Апостолске Цркве:

Правило 91. Трулског сабора јасно прописује следеће: „Оне особе које дају лекове за побачај, и оне које узимају плодоубиствене отрове, подвргавамо епитимији убице“[3]. О овоме говори и 21. канон Анкирског сабора: „21. правило: Женама које су затруднеле у прељубочињењу, па убијају дете у својој утроби, или се баве справљањем нечега што изазива убијање детета док је у утроби мајке, пређашњом наредбом је одлучено да буду непричешћене све до краја живота. Тако нека се и поступа. Из снисходљивости, ми смо (такође) одредили да такве жене проведу време десетогодшњег покајања, по установљеним степенима.“ Свети Василије Велики каже: „Казни за убиство подлежу оне особе које смишљено уморе заметак у утроби.“

Дакле, кристално је јасно да Свети оци наше Цркве сматрају да је дете у утроби мајке живо биће и да је прекид његовог живота убиство. Заиста, то није по њиховом расуђивању дато јер људи тога времена нису имали ултразвук и детаљно познавали процес зачећа. Али имали су Светога Духа, чија је истина недвосмислено казана Светим Саборима.

Приложен текст не оставља пуно могућности за секуларисте, а и вернике реформисте. Да би се убиство оправдало као морално исправан чин, морамо да докажемо да фетус није човек од зачећа до рођења или да Свети Оци нису Светим Духом писали Саборске или да су цар Давид, праведни Јов и Господ Исус Христос били у заблуди свога времена.

Ко се упусти у ову авантуру, не бих му била у кожи.

А у међувремену понављајмо истину да је абортус заправо чедоморство и рушимо ђавоље мреже који су ту само ради наше пропасти.

У потпису,

Страница За Живот

https://www.instagram.com/za__zivot/

[1]Ако и само ако.

[2] “A human embryo is a discrete entity that has arisen from either:the first mitotic division when fertilization of a human oocyte by a human sperm is complete orany other process that initiates organized development of a biological entity with a human nuclear genome or altered human nuclear genome that has the potential to develop up to, or beyond, the stage at which the primitive streak appears,and has not yet reached 8 weeks of development since the first mitotic division.” J.K. Findlay, M.L. Gear, P.J. Illingworth, S.M. Junk, G. Kay, A.H. Mackerras, A. Pope, H.S. Rothenfluh, L. Wilton, Human embryo: a biological definition, Human Reproduction, Volume 22, Issue 4, April 2007, Pages 905–911, https://doi.org/10.1093/humrep/del467

[3]ЈЕВТИЋ, А., СвештениканониЦркве, Београд-Врњци, 2000., стр. 192