Деклан Хејс: Кад нам лекције о политичком лидерству држе кокаински зависници

И као што свако с тророгим шеширом није Наполеон, тако ни копирање одевања и уштогљеног стила Маргарет Тачер не чини Лиз Трас лидером

То што премијерка Финске изиграва Еву Браун у последњим данима у Хитлеровом бункеру одговор је на питање које сам раније поставио о томе хоће ли она на крају прећи руски Рубикон на Кољском полуострву. А судећи по њеној наводној злоупотреби дрога и склоности да као каква ласвегаска курва „партија“ до зоре с талогом финског друштва, Русију би више требало да брину психозе Сане Марин него њенa способност за лидера у ратним временима. А фелдмаршал Манерхајм на „снежним“ обронцима колумбијског белог она извесно није.

Као што ни Ђозеп Борељ, шеф шефова дипломатије ЕУ, извесно није ни Таљеран ни Метерних. А судећи по речима које је ова пуњена кнедла лично изговорила (this dumpling’s own words), он није ни Сергеј Лавров, руски дуговечни министар иностраних послова и полиглота значајног реномеа. Борељово спорење са Лавровом је у томе што Лавров ужива широко међународно уважавање, па је све што он каже вест, док је Борељ, као и Маринова, ту само да лепо изгледа и да припази да му бели прах увек остане сув.

Реалан проблем овде је, како сам приметио и у Токију, што Русија и Кина, као и САД, Британија, Француска па чак и сићушна Ирска, дају тежину свакој журци на којој се појаве, док Борељова ЕУ то није у стању најпре јер, за разлику од Лавровљеве Русије, ЕУ испод хаубе нема баш ништа, зато што јој баш ти преплаћени и неспособни каријеристи попут Бореља и оне ужасне фон дер Лајенове (awful von der Leyen woman) седе за кормилом. Они су као „двојац без кормилара“, једнако као што су то и Маринова без својих печурака, или Зеленски и Хантер Бајден без скијашких падина колумбијске белине без којих нису нигде приспели (without the Colombian ski slopes to prep them up).Они нису никакви лидери. Они су, како сам то у свом претходном чланку објаснио, тек пуке слушкиње и улизице најгорих Американаца са Белтвеја (Beltway – вашингтонска обилазница – пренесено (увредљиво и искључиво) – политички и друштвени свет престонице Вашингтона – прим.прев).

А у најбољем случају управо таква је и Лиз Трас, будућа британска премијерка, која је пред руским министром Лавровом показала заиста шокантно непознавање украјинске и руске географије, да је то вероватно месецима био извор поруге руских и украјинских ђака и њихових наставника географије. Но, у њену одбрану мора се рећи и то да је она одувек била само обичан ситан политички шићарџија, започевши политичку каријеру као антимонархиста у Либерално-демократској странци (коју је основала сама МИ5) пре но што се увалила у промонархистичку Конзервативну странку. А то је онда по мало чини сличном пашчету коргију, краљичином љубимцу који ће по краљичином тепиху потрчати за сваким ко му да кекс.

И као што свако с тророгим шеширом није Наполеон, тако ни копирање одевања и уштогљеног стила пређашње британске конзервативне премијерке Маргарет Тачер не чини Лиз Трас лидером, поготово не лидером Тачеркиног калибра. И ако постоји политичар који би требало да копира Тачеркин уштогљени стил, онда би то био кловн принц Зеленски (игра речи са Clown-Crown Prince – принц престолонаследник – прим.прев) или какав други кретен из позоришта који би био знатно ваљанији кандидат.

Међутим, није исто бити лидер и изигравати лидера како то чине Трас, Марин, Борељ или Зеленски. Зато што су политички лидери попут Лаврова или Валида ал-Муалема (Walid al-Moallem), недавно преминулог министра иностраних послова Сиријске Арапске Републике, каљени на сасвим другачији начин, годинама, достигавши врхунац у свом послу. А како су и озбиљне дипломате, то за собом остављају уважавање какво они којима су падине колумбијског белог домаћи терен за себе никад не би могли очекивати – баш зато Борељу и остаје само да кука док они раде на склапању мира уместо учесника  журки под „шифром 420“ које нису друго до забран марионета ЦИА-е у Хелсинкију, Бриселу, Вестминстеру и у (с правом тако названој) Белој кући.

Мој галантни херој

Постоји још нешто што сви прави лидери и они који им се клањају морају признати, а то је да дипломате попут Лаврова и Муалема верују и теже нечем вишем од  врећица колумбијског кокаина, шаргарепе којом ЦИА маше пред носевима својих европских магараца. Када сиријски ратници певају о својој оданости Богу, Сирији и Асаду, то не значи да је њихов систем веровања искључив и  једнодимензионалан, него да песмом сажимају све што те величанствене хероје мотивише да се боре, па и да у тој борби гину.

И премда песма Mo Ghile Mear, Мој галантни херој, дирљиво оплакује пораз јуначких бораца Лепог принца Чарлија (Bonny Prince Charlie’s heroic forces) који су се у бици код Калоден Мурa (Culloden Moor – вресом обраслo побрђе) супротставиле Британцима, она има посебну дубину и зато што оплакује брисање с лица земље дотадашње друштвене, културне и војне инфраструктуре шкотских и ирских кланова од стране потоњег британског режима.

Стога, кад год чујемо да Асад мора да оде, или да Путин мора да оде, или Чавез, Кастро или било ко други кога НАТО узме на нишан, није у питању ништа лично против свих тих „лепих принчева чарлија“, већ нови покушај НАТО да с њима с лица земље избрише и сваку друштвену, културну и војну инфраструктуру коју сваки од тих лидера оличава. А да је Лепи принц Чарли заиста био декадентан и размажени париски денди, како га је британска обавештајна служба јавно блатила, онда га брђани (Highlanders), који нису марили за француске парфеме, не би ни прихватили за свога. А све то исто се подразумева и за Русију, Сирију и било које друго место и за било кога другог ко се нађе на мети НАТО.

Џереми Корбин (Jeremy Corbyn) је одличан пример. Иако Корбин за разлику од Лепог принца Чарлија није био „момче за краља рођено“ (lad that’s born to be king), МИ5 се уплашио да би он могао постати премијер, па су и њега, као и Кена Ливингстона (Ken Livingstone), бившег градоначелника Лондона и бројне друге сасвим исправне Британце, уништили медији под контролом МИ5 и Мосадови спавачи у Лабуристичкој странци. И премда су и Корбин, Ливингстон и бројни други имали све разлоге да поверују како им је МИ5 наместио ту игру, служба није имала другог избора до да угуши свакога ко се не би уклопио у „Лолек и Болек“ (tweedledee tweedledum) политички систем Трасове.

Доналд Трамп и Роберт Кенеди млађи су примери какву врсту вођства ЦИА допушта, а какву забрањује. Кад је Трамп, као POTUS45 (President Of The United States, 45. по реду, прим.прев) био у посети Британији и Ирској, МИ5 и њима потчињене канцеларије у Ирској су обезбедиле да протесте против њега не предводе само агенти Службе, него су се нарочито потрудиле да у фокусу протеста буду приоритети МИ5, а не теме попут корупције и малверзација у локалној полицији, што би, будући да су управо то тада биле горуће локалне теме, у нормалним околностима извесно било у центру пажње и протеста против њега.

Кенедијев злочин је што је његова књига, бестселер, раскринкала Ковид-цара Фаучија и око себе искупила скептике супротстављене пројекту Ковид-19 у режији фармацеутске индустрије. Сасвим на линији са догађањима око његовог оца или стрица (који је био POTUS35), које је својевремено такође требало утишати, медији под контролом ЦИА с њим су направили исто што и са Доналдом Трампом – и њега су забранили.

Ешли Беланже једна је од оних који су предводили јуриш на Кенедија и његову „гнусну антиваксерску групу“, успевши да га скрајну, срећом не и потпуно. Прочитавши и Кенедијеву књигу и животопис Беланжеове, сматрам се сасвим позваним да кажем како Беланжеова није довољно квалификована да по кратком поступку одбаци ни њега ни његову књигу. Упечатљив је велики број стручњака и људи од калибра које Кенеди у књизи цитира, и, премда је књига писана у полуновинарском а не научном стилу, сасвим је очигледно да такав труд на прикупљању података који је Кенеди обавио, и сам будући врло компетентан правник, не би требало да критикује нико осим квалификованих појединаца.

А Беланжеова извесно није таква особа. Главни адут јој је завршен једногодишњи мастер курс на МИТ-ју (Massachusets Institut of Technology) који полазнике оспособљава да „пишу као научници” (master’s in science writing). Но, писање научним стилом не чини човека научником, као што га ни тророги шешир не чини Наполеоном.

ЦИА, МИТ, Руперт Мардок и други припремају новинаре (у ширем смислу) да на свој нишан узму сваког попут Кенедија или Корбина, Асада или Путина, ко би био у стању да повеже конце и све поново постави на своје место. И ма колико да ти од ЦИА финансирани блефери ни не служе било чему другом, они су ти који председавају у Белој кући, у бункеру у Хелсинкију и било где другде где брашна из Колумбије има у изобиљу.

Па како да све опет поставимо на место и повратимо контролу (reconquest) под претпоставком да, иако су многе битке изгубљене, све још увек није изгубљено? Проблем ЦИА је што је, не могући више регрутовати најбоље и најпаметније, спала на „Бригаду 420“ са Мариновом, Трасовом, Зеленским, Борељом и Хантером Бајденом, с којима ће тешко моћи одржавати фасаду. Ако хоћете да вас красе озбиљност и достојанство једног Метерниха, Лаврова или Таљерана, мораћете склонити ове болеснике, ако нећете да се трезвени политички лидери из Африке, Азије или Залива смеју у лице тим дрогираним преварантима. А ни блефери попут Беланжеове неће још дуго моћи да оваквим кокаинским зависницима ударају гланц и да их улепшавају.

Све у свему, док гледамо разне бајдене, зеленске и марине како попут коња забадају главу у колумбијско брашно, морамо остати уверени да ће огромно пожртвовање мушкараца и жена бораца Сиријске арапске армије, њихових врлих савезника с истока Европе, наша људскост коју бране успети да им донесу благодати мира које они, њихове породице и заједнице тако силно заслужују. Из гробова мученика нићи ће нови живот, нова нада и обновљено и ојачано лидерство које ће, према бесмртним речима покојног Роберта Кенедија поводом убиства Мартина Лутера Кинга, укротити људско дивљаштво, живот на овом свету учинити благим, и заменити насиље и крвопролиће, уз напор да се међусобно разумемо у саосећању и љубави.

С енглеског посрбио: Стеван Бабић

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ