Драган Гвозденовић – Истина и родољубље немају цијену

Постављање фотографија настрадалих Срба поред пута за Поточаре да би их видјели страни званичници није била никаква провокација него вапај за истином и покушај обесправљених породица жртава да укажу на неправду коју им наноси правосуђе, наводи Драган Гвозденовић, који је одбио да уклања ове фотографије

Приредио: Миро ПЕЈИЋ

БРАТУНАЦ, 19. ЈУЛА – Без имало двоумљења, Драган Гвозденовић из братуначког села Загони одбио је да уклања фотографије убијених и погинулих српских цивила и бораца које су 9. јула биле постављене уз регионални пут Братунац-Поточари, према Сребреници.

Тог дана, чланови породица и Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунцa поставили су фотографије убијених, за чију смрт нико није одговарао већ 30 година.

Али, према налогу дежурног тужиоца Окружног јавног тужилаштва, наложено је да буду уклоњене са јавне површине.

То наређење прослијеђено је фирми „Зворник-путеви“, задуженој за одржавање овог путног правца.

Запосленом раднику предузећа задуженом за ту дионицу пута Драгану Гвозденовићу пословођа је тада наредио да уклања фотографије погинулих Срба, што је овај вриједни и савјесни радник одмах одбио.

Први пут у радном вијеку Драган није желио ни хтио да изврши радни задатак.

„Све се десило невјероватно брзо, за пола сата. Активисти су још постављали фотографије уз пут према Поточарима, а стигло је наређење, које је мени пренесено, да их уклањам. Није ми јасно како је тако брзо и ефикасно спроведена процедура и ко је све на то утицао„, наглашава Гвозденовић за Срну.

Он каже да су међу тим фотографијама биле и слике његове покојне сестре Раде, матуранткиње средње школе која је убијена буквално на кућном прагу у селу Загони, затим оца Радоја, стрица Благоја и још неколико чланова уже и шире породице, као и пријатеља из села које је нападнуто и уништено 5. јула 1992. године.

„И да нису биле ту фотографије моје сестре и оца – исто бих поступио. То су српске жртве, међу којима многе цивилне, за које нико није одговарао за 30 година. Одбио сам задатак по цијену добијања отказа“,истиче Гвозденовић.

БОЛИ НЕПРАВДА

На питање да ли је то учинио из протеста или неког другог разлога, Гвозденовић каже да боли неправда и неистина о рату у БиХ коју свијет и правосуђе БиХ деценијама наносе српском народу.

„Истина, правда и родољубље су важнији од посла. Уклањање фотографија осјећао бих као издају. Мој карактер то не може прихватити, а до неког посла би се некако дошло, али чиста образа“, наводи путар Драган, који је овим чином показао људску величину, принципијелност, одлучност и српски понос.

Гвозденовић истиче да је рекао како неће уклањати фотографије јер сматра да је била добра идеја њихово постављање уз пут којим су пролазиле многе делегације према Поточарима.

Тако се показује да су на овом подручју настрадали и Срби и да постоје хиљаде српских жртава за које нико није одговарао, што треба да буде промијењено.

„За више од 3.200 српских жртава из средњег Подриња, међу којима су половина били цивили, као и моја покојна сестра Рада, нико није одговарао, а за бошњачке жртве судови су осудили већи број Срба на више од 1.000 година затвора. Гдје је ту правда?“, пита Гвозденовић.

Он сматра да постављање фотографија настрадалих Срба поред пута за Поточаре да би их видјели страни званичници није била никаква провокација, како су злонамјерни оцијенили и коментарисали, него вапај за истином и покушај обесправљених породица жртава да укажу на неправду коју наноси правосуђе.

„Однос хашког и правосуђа БиХ према српским жртвама вријеђа нас, чији су чланови породица убијени као цивили код својих кућа, а таквих масовних злочина било је мноштво у селима око Сребренице и Братунца. То су починиле муслиманске јединице из Сребренице и сусједних села. Међу починиоцима многе су препознали ријетки Срби из тих села који су случајно преживјели јер су се успјели негдје сакрити и остати невидљиви“, наводи Гвозденовић.

Он напомиње да још има живих очевидаца спремних да свједоче о почињеним злочинима над Србима у убилачком муслиманском походу, али да правосуђе БиХ опструише покретање поступака против починилаца злочина над Србима чекајући да ти свједоци умру.

„Члановима породица убијених Срба најтеже пада неправда коју наноси правосуђе БиХ, нама и српском народу у цјелини, као и неистина о рату БиХ у којем су страдали припадници сва три народа. У свијету се говори само о муслиманским, односно бошњачким жртвама. То није истина и таква историја је лажна“,поручује овај часни човјек.

Након одбијања наређења да уклања фотографије Драган је назвао шефа у Зворнику и објаснио му да он те не може и неће да уради.

„Упознао сам га да су ту фотографије моје сестре, оца, стричева, дједова, родбине и комшија, али и да нису исто бих реаговао. Разумјели су и није било никаквог притиска ни санкција“, наводи Драган за Срну.

ЗАХВАЛАН ЗА ПОДРШКУ КОЛЕГА, ФАМИЛИЈЕ И НЕПОЗНАТИХ

Гвозденовић истиче да је захвалан за подршку коју је након тог догађаја добио од радних колега, родбине и многих непознатих људи.

Он каже да му се у тренутку, када му је речено да уклања фотографије, пред очима појавио призор и слика из 1992. године – напад на опкољено село, просути мозак убијене сестре, урлање, лупање, пуцњава, врисци и јауци, вика, дозивање и паљење и село у пламену, те унакажена мртва тијела и сахране сродника.

„Тај упад муслиманске војске, која је окружила село 5. јула, ти призори које сам видио и доживио, урезали су ми се у памћење и никад се тих стравичних слика нисам ослободио“, прича Гвозденовић.

Тог дана, осим сестре Раде, погинули су Драганови стричеви Благоје и Драгољуб, дједови Рајко Гвозденовић и Милош Милошевић, као и више комшија и чланова шире фамилије.

Напад на село почео је око 15.00 часова, када су мјештани сакупљали сијено на њивама.

СЕЛО НЕСТАЛО ЗА САТ ВРЕМЕНА

„Село је нападнуто, опљачкано, запаљено и нестало за сат времена, а 15 мјештана је убијено и нико није одговарао. То су били цивили и то је слика и срамота правосуђа БиХ, као и међународних представника који годинама узимају паре да би у БиХ наводно изградили правну државу које још нема ни на помолу“, оцјењује Гвозденовић.

Он истиче да не може да прежали сестру Раду, која није хтјела да оде у Србију када је почео рат и остави браћу и родитеље.

„Била је одличан ђак. Да сам склањао те фотографије осјећао бих се као да сам ја убио своју сестру. Нисам то могао. Након њене погибије, отац Радоје је изгубио вољу за животом. Није се чувао и погинуо је 1995. године“, присјећа се Драган.

Према његовим ријечима, у Загони још нису обновљене све запаљене куће. У село се вратило само неколико старијих предратних мјештана који се годинама узалудно надају правди и да починиоци одговарају за злочине које су направили над цивилима из њиховог, али и других српских села у овом крају.

„Постављање фотографија поред пута за Поточаре 9. јула био је оправдан покушај породица српских жртава да представницима међународне заједнице покажу да, макар у пролазу, виде да постоје српске жртве и да су оне бројне, јер неће да дођу на српска гробља и обиљежавања годишњица страдања Срба. То је наишло на позитивне реакције српске јавности и драго ми је да нисам остао усамљен у овој ситуацији“, каже Гвозденовић.

Извор:
СРПСКА РАМОНДА