МАРИЈA СТАЈИЋ – КУЛТУРА ЖИВОТА И КУЛТУРА СМРТИ: Од одлуке америчког суда до Европрајда у Београду

Недоумице поводом пресуде Врховног суда САД о питању забране абортуса, демографски слом Србије, као и протести са циљем да се заустави одржавање европараде у Србији, теме су које за Печат коментарише уредница портала светског конгреса породица

Марија Стајић је коуредник српске странице међународног портала ifamnews.com, члан Управног одбора добротворне организације Центар за живот у Београду и члан Српског научног центра. Марија је мастер професор енглеског језика и књижевности, са скоро две деценије искуства у писменом и усменом превођењу. Аутор је научног рада „Случај Роу против Вејда: друштвене околности које су довеле до легализације абортуса у САД“, којим је ова кључна одлука Врховног суда САД први пут стручно представљена српској јавности. Бави се женским репродуктивним здрављем и први је лиценцирани едукатор у Србији за FEMM методу праћења плодности.

Недавно је Џорџ Сорош изјавио да је за Америку много већа опасност од њеног Врховног суда и републиканаца него од спољашњих непријатеља, попут Русије. То је свакако изјавио поводом пресуде Врховног суда везане за питање абортуса. Ово је изјава која говори о дубинским поделама у америчком друштву. О чему је, у ствари, реч? Какву је пресуду повукао Врховни суд САД, па је настала оваква бура у јавности, чак и на глобалном нивоу?
Повлачење пресуде у случају Роу против Вејда заиста је историјски догађај за америчко правосуђе. Организације које се залажу за пренатално право на живот деценијама су мукотрпно радиле на томе – помагале трудницама, женама и деци – и јасно је да се овако важан догађај не може десити преко ноћи нити сам од себе. Било је потребно пет деценија грађанског активизма, маршева за живот, лобирања, молитвених бдења испред клиника за абортус, предавања, трибина, едукације и обуке нових генерација да би прво дошло до промене у срцу и уму људи, па тек онда и у закону.
Нажалост, главни медији код нас махом извештавају на један те исти начин и репродукују полуинформације и неистине. Прва и најважнија нетачна информација јесте да је право на абортус „укинуто“ – истина је да суд није ништа укинуо већ је заправо показао да то право, према америчком уставу, никада није ни постојало на савезном нивоу и да је пресуда у случају Роу погрешно донета. Такође, управо је овим чином Врховни суд урадио оно што феминисткиње стално заговарају – а то је да желе да одлучују о свом телу. Сада им је суд то и омогућио јер је питање абортуса враћено у надлежност појединачних држава, те сваки грађанин Америке о томе може да одлучује путем својих изабраних представника.
Затим, непрекидно се понавља да ће „милиони жена остати без права на абортус“, а нико не каже да ће милиони жена у демократским државама и даље имати приступ абортусу. При томе у појединим екстремно левичарским државама, као што су Њујорк, Калифорнија и Мериленд, жене имају неограничен приступ абортусу до самог термина порођаја, а да не морају да наведу ниједан одређени разлог (нпр. лоша пренатална дијагноза).
А шта ћемо са тзв. нелегалним абортусима који угрожавају живот жене?
Још једна опасна дезинформација јесте да ће жене масовно умирати услед нелегалних абортуса. За време судског поступка у случају Роу, проабортивна организација НАРАЛ лажирала је податке о смртности жена услед нелегалног абортуса, говорећи да их је 5–6.000 годишње, док их је у стварности било око 160, а уз непријављене случајеве процена је била да број смрти износи око 500. То је признао др Бернард Нејтенсон, један од оснивача НАРАЛ-а, гинеколог-акушер и директор највеће абортивне клинике у то време (у Њујорку). Био је атеиста, и престао је да ради абортусе када је присуствовао абортусу извођеном уз ултразвук, након чега је на основу материјала снимљеног приликом тог абортуса урађен документарни филм Неми крик (1984). Данас имамо упоредне податке и о смртности мајки у земљама у којима је абортус легалан и у онима у којима је незаконит или веома ограничен. Поређења ради, стопа смртности мајки у Србији шест пута је већа него у Пољској, где је од 1993. абортус веома ограничен, а од те године стопа смртности мајки у тој земљи пала је са 17 на 2 (на 100.000 живорођене деце), знатно испод европског просека. Малта (где је абортус сасвим забрањен) такође се може похвалити једном од најнижих стопа смртности у свету. Пре легализације абортуса у Ирској (2018) умирало је пет мајки на 100.000 живорођене деце; с друге стране, у САД ова стопа износи чак 19.
Често чујемо тврдњу (чак и од америчких лекара) да ће жене које желе да абортирају наћи начина да то учине по сваку цену, чак и ако је он забрањен. Шта је истина?
Постоји много сведочанстава из земаља у којима је абортус забрањен или је био забрањен, као што је случај са Ирском, где многе жене тврде да нису абортирале само зато што је то било забрањено, и да су сад захвалне због тог уставног амандмана који је сачувао живот њихове бебе. То потврђују и студије, попут једне недавне из 2021. године, која је показала да је 96% жена које нису могле да абортирају када су то желеле пет година касније срећно због тога што је родило дете, а само 4% жена каже да се кају што нису могле да абортирају. При томе, седам дана након што су жене одбијене за абортус (најчешће зато што је трудноћа прекорачила законску границу од 24 недеље), више од трећине жена више није желело да абортира, што указује на изузетно висок ниво амбивалентности код трудница.
Шта ћемо са такозваним нежељеним трудноћама у Америци, после пресуде Врховног суда?
Проабортери стално говоре да свака ограничења абортуса приморавају жене да носе трудноћу коју не желе, али ова студија је показала да неограничен приступ абортусу заправо гура жене да абортирају чак и кад то можда не желе. Да је заиста тако говоре нам и подаци о броју абортуса пре и након легализације у САД: 1963. године (деценију пре пресуде у случају Роу) у САД је забележено 100.000 нелегалних абортуса годишње; 1973, када је пресуда донета, у САД је извршено 750.000 легалних абортуса, а 10 година касније (1983) обављено је чак 1.500.000 легалних абортуса. Када се женама нуди само абортус као „избор“, оне се много чешће одлучују за то, а када је он ограничен или недоступан, држава је приморана да издваја више средстава за родитељство и бригу о деци – и управо се то сада дешава и у Америци.
Мало жена из студије (4%) које и даље жале што нису могле да абортирају углавном су имале недовољно подршке породице и друштва, те стога и даље сматрају да би било боље да су абортирале. То нам још једном показује да многе жене абортирају не због тога што заиста не желе бебу већ због других околности у животу. Такође, искуство психолога који раде предабортивне консултације потврђује да у тзв. кризној трудноћи најчешће проблем није беба већ нешто друго у животу труднице (школовање, посао, партнерски проблеми, стамбена питања…) и када се пронађе решење за тај проблем, трудница радо задржава бебу и оба живота су спасена. Стога је пресудно да читаво друштво помаже трудницама у таквим ситуацијама како бисмо заједно изградили културу живота, а не смрти.
Коме одговара ширење дезинформација о овој пресуди и абортусу у Америци?
Пре свега организацијама које добијају финансије од међународних промотора абортуса; абортивна индустрија у САД вредна је 3,7 милијарди долара (просечна цена абортуса у САД је 500 долара). Планирано родитељство, највећи пружалац „абортивних услуга“ у САД, тврди да има кључну улогу у питањима репродуктивног здравља и да је абортус само 3% онога што они раде. Ипак, након што су у неким државама на снагу ступиле потпуне забране абортуса, клинике Планираног родитељства у тим државама су затворене. Зашто ако је абортус само 3% услуга које те клинике пружају?
Затим, након повлачења пресуде у случају Роу, 26 корпорација (међу њима и Епл, Мајкрософт, Дизни, Нетфликс…) изјавило је да ће покрити трошкове абортуса и путовања у другу државу запосленима који живе у држави где абортус није дозвољен. Многи су поздравили такву „бригу о женама“, али с друге стране испада да су корпорације спремне да плате женама да не буду мајке јер им се то много више исплати него да жене одлазе на трудничко и породиљско одсуство, затим разна боловања због неге о детету и слично. Верујем да је жена задовољна када хоће да абортира и добије то што жели од послодавца, али кад та иста жена за годину дана буде хтела дете, послодавац ће јој опет понудити накнаду трошкова абортуса, али не и погодности и олакшице због тога што ће постати мајка. Где је онда ту истинска брига о добробити жена и њиховим правима?

Шта кажу либералне феминисткиње? Какав је њихов став?
Важно је поменути и начин на који се либерални кругови у Америци сада буне због ограничења абортуса. Наиме, многе жене изјављују да више неће ступати у односе са случајним мушкарцима које срећу на изласцима јер ако она не може да абортира кад хоће, онда и тај мушкарац не може да проведе ноћ с њом а да се пре тога не обавеже да ће бити уз њу уколико она затрудни, да ће издржавати дете и слично. Другим речима, либералне феминисткиње су управо откриле значај брака, о ком ми непрекидно и причамо. И при томе потврђују још један став који годинама понављамо, а то је да је лак приступ абортусу омогућио стварање тзв. културе необавезног забављања (hookup culture), која подразумева пролазне сексуалне односе, објектификацију људи, тј. свођење друге особе на објекат телесне жеље и искоришћавање ради сопственог задовољства, и самим тим ствара мноштво несрећних, усамљених особа, које су након такве младости ретко кад у стању да имају здрав и функционалан брак.
Србија је прошле године изгубила сто хиљада становника више но што их се родило. Каква је ситуација код нас?
Верујем да је само питање времена када ће овај талас доћи и до нас будући да је позиција заговорника права на живот заснована пре свега на истини, што је поткрепљено и научним подацима јер медицина потврђује да људски живот почиње од зачећа, а технолошки напредак нам је омогућио да стекнемо увид у све фазе развоја нерођеног детета, од првих дана, када је зигот само „лоптица ћелија“ до фазе ембриона и фетуса када беба већ има облик људског бића. Бебе рођене превремено успешно преживљавају, чак и оне рођене пре тзв. границе одрживости бебе ван материце, те имамо случајеве преживелих беба рођених са само пола килограма. Када имате ситуацију да на истом одељењу лекари спасавају живот превремено рођене бебе у 24. недељи, а у другој соби раде абортус беби у том истом узрасту, чиме овај други случај може да се оправда? Ако та беба није људско биће, шта је онда? Ако њен живот није вредан живљења зато што ће можда имати неки телесни недостатак или живети у сиромашној породици, смемо ли да станемо пред одрасле особе с таквим недостацима или онима које су сиромашне и да им кажемо да би било боље да се нису родиле јер ми мислимо да су оне несрећне и да воде „неквалитетан“ живот?
Питање културе живота у суочењу с културом смрти видимо и у наметању онога што је названо „политичким хомосексуализмом“. Причамо о демографском слому Србије, а заговарамо тобожње „европске вредности“ које поричу природну породицу и укидају духовне основе многодетности као пута ка препороду. У Србији само један одсто породица има четворо и више деце. Зар смо толико „напредни“ да нам, уместо празника породице и деце, треба Европрајд?
Заиста је нечувено дозволити одржавање такве манифестације у тренутку када светски научници упозоравају на нову епидемију тзв. мајмунских богиња, и на то да хомосексуалци имају повећан ризик да оболе и пренесу мајмунске богиње. Никада нећемо заборавити медијски прогон православних верника за време ванредног „корона стања“ 2020. године, када су нам бранили да уђемо у цркву и стојимо на литургији, да не помињем прозивање за Свето причешће, а ми сад треба да ћутке гледамо како хомосексуалци из читавог света седам дана неометано бораве у нашем граду, окупљају се и размењују телесне течности док се истовремено грађани Србије опет инструирају да носе маске у затвореном простору. Видели смо сви како изгледају европске параде ЛГБТ особа, и већина грађана Србије не жели да то види на улицама главног града. Сексуалност и полни живот су приватне ствари сваког човека и ми не желимо да на улици будемо присиљени да присуствујемо телесним односима било истополних било разнополних парова. Поврх свега, према програму за ту недељу, планирана је „геј тура“ до Фрушке горе и Новог Сада, с посетом манастиру Крушедол, па се православни верници питају са чијим је то благословом.

Извор:
ПЕЧАТ