Генерал Божидар Делић (1956–2022) – In memoriam

У тренутку када се ломило да ли ће човек и даље стајати с образом, да ли ће свет и даље имати земљу и небо, да ли ће зло и добро и даље остати тамо где одувек бејаху, Божидар Делић је рекао: Нема назад – иза је Србија! Ово је нешто што је свакако већ постало водиља сваког правог српског официра после 1999. „Србија“ то није само земља и народ које и сада, по ко зна који пут, треба бранити, већ је то вечно име за борбу за правду које је столећима крепило да се и у овој, као и у свакој прошлој и будућој борби за опстанак истрајава – до победе. То су, без сумње знали, тиме живели и с тиме умирали сви у вечности „бесмртног пука“ постројени српски војници свих векова – оружници, хајдуци, „фрајкоровци“, устаници, ускоци, оклопници, ослободиоци-осветници… сви они који су се, и пре и после Косова поља, лаћали желез убојнога – за опстанак српског имена и племена.  Сви су они виртуално стали у строј ратног пуковника Делића, јер он је, слично мајору Гавриловићу, изрекао непролазну истину свих нараштаја српских образобранитеља. 

Тим изричајем, који је већ „уклесан“ у само духовним оком видљивим Пантеон српске и словенске војничке славе и људске врлине, није издана наредба потчињенима, по којима је најмоћнији непријатељ из (не)људског рода у тим тренуцима изливао све ватре пакла земаљскога. Делић је само завапио, подсетио, опоменуо, заклео српског војника оним што је сваки од њих већ знао – да не смеју назад, да, напокон, не смеју изаћи на очи српској нејачи, ако не зауставе поплаву здружених новоагарјана, намерних да доистребе мученичко племе српско. Тај заветни налог није, дакле, проистицао из његових овлашћења, већ је потекао из душе, која није била душа само једног човека, већ целога српскога народа, која је у његовој речи пронашла свој израз.

Беспрекорно смирен и усредсређен, када је требало прецизно одвагати и донети праву официрску одлуку, Делић је био безмало истинско врело осећајности, но притом, када је год то требало, усмеравано – не и обуздавано, официрском дисциплином и целоживотним, не само професионалним, него и личносним подвигом части – најважнијим „оруђем“ и најсветијом сврхом човековом. Зато је вероватно, међу свим силним „војним лицима“ школованим у старом систему идеолошке војске, рука Провиђења пронашла баш њега, рођеног војника, и ставила га благовремено на чело 549. призренске бригаде. И није погрешило, као што то обично не чини.

Делић, прекаљен у ратовима у бившој Хрватској и Босни и Херцеговини, показао је да је пре свега човек и ратник његошевског, пустињаком ловћенским надахњиваног кова. У себи је – и својим животописом, борећи се дуж широких српских међа, али и својим пореклом, објединио метохијски завичај, херцеговачку постојбину и црногорски корен својих предакā. И тако је од унука солунског добровољца, насељеног код пограничне Ђаковице, у дечаштву напајаног речју непролазне епске давнине, израстао истински витез, попут оних који су заветодавнога Видовдана јездили судбинским пољем. Обликован је и образован по узвишеном узору целовите врлине горских титана, тако парадигматски, монументално, а опет изразито једноставно изливених да буду лако препознатљиви и прозирни и саборцима и непријатељима. Зато је овај витез постао једно од најизразитијих оличења и апотеоза тог узора које познаје ово доба малочашћа.

Генерал Божидар Делић је био један од оснивача Покрета за одбрану Косова и Метохије, он који који га је свим својим знањем, свеколиким силама, умом и душом бранио – и много пре 24. марта 1999, заправо целога својега века – све до посљедњег откуцаја срца. Част је било стајати поред Генерала, у миру и рату, понос је било бити војник и саборац команданта Божидара. Нема назад, иза нас је српство, а испред врлином прекаљеног српског војина, божедарног, сабљом обдареног праведника – вечност.

Београд, 24. август 2022.

Извор:
ОКРЕТ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ