СРПСКО РОДОЉУБЉЕ – ШТА ЈЕ ТО?

• Отрежњавање српских националиста и ујединитеља је почело у Марсеју у Француској 09. октобра 1934. атентатом антијугословенских усташко-бугарских терориста на првог и јединог југословенског краља Александра Првог Карађорђевића (Цетиње, 1888 – Марсеј, 1934).

АУТОР: Драган Р. Млађеновић – Шекспир,
НАУКА И КУЛТУРА, ут. 23.08.2022.

Уколико изражава родољубива осећања према своме народу, национализам је пожељан и позитиван. Међутим, врло брзо се тај племенити национализам извргао у своју супротност – шовинизам. Назив је добио по некаквом француском војнику Николи Шовену (франц. Nicolas Chauvin) који је најпре служио у војсци прве  Француске републике,  а затим и у армији  Наполеона Бонапарте. Био је тешко рањен у Наполеоновим ратовима. За ратне заслуге је добио скромну пензију. Након што је Наполеон абдицирао, Шовен је остао фанатични Бонапартиста, упркос непопуларности таквог гледишта у периоду  Бурбонске рестаурације  Француске.  Није сигурно да ли је Никола стварна или само фиктивна личност. Жерар де Пимеж у својој књизи о Шовену тврди да је измишљен.[1]

У европском Средњем веку појмови нације, национализма и шовинизма такорећи не постоје: човечанство се није делило етнички него верски и класно-кастински. Тада још нису постојале поделе на племена, народе и нације, већ на класе и вероисповести, па је тада основна подела била на верујуће и безбожнике. Оваква подела важи и данас у муслиманском свету.

Ипак је у европском Средњем веку било великих личности које су се својим огромним родољубљем истакли као узорни националисти. Таква величанствена личност је крајем 12. и почетком 13. столећа био Свети Сава Српски (око 1175—14. јануар 1236), оснивач и први архиепископ Српске православне цркве (Никеја, 1219). О национализму Светог Саве надахнуто је писао и беседио св. владика Николај Охридски и Жички (Лелић код Ваљева, 1880 – Либертивил-САД, 1956):

„Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, над том првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, том другом њивом Господњом. Сав тај труд његов над народом српским, сву ону ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности ја ћу назвати Савиним национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљујући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу.

Шта означава народна црква? Означава једну самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. Насупрот таквој народној цркви стоји ненародна или интернационална црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним изразом своје вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. (…) Отуда је Савина народна црква јеванђелска и апостолска. Такву народну цркву желео је одувек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву са централном влашћу унутра у својој земљи, са свештенством својим, и са језиком својим народним. А Свети Сава је придобио ту драгоцену тековину пре седам векова (сада осам, прим. Д. М.). Црквени центар за српски народ, дотле далеко у Цариграду, створен је у Жичи; грчке епископе и свештенике заменили су епископи и свештеници Срби; грчки језик уступио је место српском језику.[2]

Француски филолог и стручњак за Библијску историју Ернест Ренан (Joseph Ernest Renan, 1823–92) у свом огледу „Шта је нација“ (Париз, 1882) утврдио је да су то, поред осталог, „заједнице сећања на заједничка страдања“.[3] А ова драма сећања за нас Србе почела је пре више од шест столећа на Косову, најсветијем месту српске повеснице, месту Светосавског Косовског Завета.

„Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећâ била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. `Наша је права на Косову закопана`, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је `лафе` претворила у `ратаре`, оставивши им у души `страшну мисао Обилића`, да тако живе разапети између своје `ратарске`, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.

Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, `Јеремија Косова`, и у исто време и активни, одговорни борац за `скидање клетве` и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч `Косово` поред речи `Бог` најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам“.[4]

Ево одакле ниче трагично осећање племенитог српског национализма као „заједнице сећања на заједничка страдања“. А захваљујући српском коду који је усадило православно Хришћанство и Свети Сава,  узорни српски националиста, ту заиста нема нимало простора за размах шовинизма као извитопереног и наглавачке постављеног национализма. Захваљујући Светом Православљу у души српској нема места за мржњу чак ни према крвницима и касапима српске нејачи, и према свим бившим Србима који су користили и злоупотребљавали све прилике да на најмаштовитије дијаболичне начине сатиру и затру православни српски род коме су њихови преверени преци некада припадали.

По угледу на државу Пијемонт која је у 19. веку ујединила Италију, племенити српски национализам је на крају Великог рата, 01. децембра 1918. ујединио јужне Словене у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца,

Отрежњавање српских националиста и ујединитеља је почело у Марсеју у Француској 09. октобра 1934. атентатом антијугословенских усташко-бугарских терориста на првог и јединог југословенског краља Александра Првог Карађорђевића (Цетиње, 1888 – Марсеј, 1934).

Ни клање „србосјеком“, ни бацања у јаме безданице „србомлатом“, ни страдања епских размера од стране острвљених србождера, која су почела по самом оснивању монструм-државе Ендехазије у травњу (априлу) 1941, није отрезнила српске националисте и утописте да са свим овим вампирима жедним српске крви, по завршетку Другог светског рата, у мају 1945. поново оснују заједничку државу на чији ће „престо“, као доживотни председник и диктатор, засести осведочени комуноусташа и србомрзитељ Ј. Б. Тито (1892–1980), у рату фелдвебел аустријске војске и убица српске нејачи, а у миру прогонитељ и „терминатор“ „српске буржоазије“.[5]

Почетком 90-тих година 20. столећа почело је цепање и растакање Југославије коју су српски националисти створили укидањем и утапањем две српске краљевине у ову фантом-државу за двократну употребу(!) За србождерске шовинисте ово је била још једна добродошла прилика за довршење србоцида.

Син славног југословенског и хрватског вајара и архитекте Ивана Мештровића (Врпоље, 1883 — Саут Бенд, САД, 1962), Мате Мештровић (рођен у Загребу 1930. године), познат је по искреним и „нецензурисаним“ мислима и изјавама. Господин Мате је 1991. године, на почетку тзв. Домовинског рата, изјавио следеће: „Није ми јасно – двеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу схватити.”[6]

Тај феномен је заиста несхватљив.

ЛИТЕРАТУРА:

[1] Gérard de PUYMÈGE, Chauvin, le soldat-laboureur. Contribution à l’étude des nationalismes, Paris, Gallimard, 1993.

[2] Владика Николај, Национализам Светог Саве, сајт Наслеђе отаца.

[3] Е. Ренан, Шта је народ, Београд, 1883, стр. 30-34; у другом српском преводу (Београд,1907) реч „народ“ у наслову замењена је речју „нација“. Више о овом појму може се прочитати у огледу „Национализам“ Милоша Ковића у зборнику Срби 1903-14, Историја идеја, приредио Милош Ковић, Београд, 2015, стр. 234.

[4] Иво Андрић, Предавање одржано на Коларцу у Београду 1934. године.

[5] „Тито“ је кодирано име агента кога је неформална Светска влада убацила у Југославију, а чије право име још увек није познато.

[6] Донко Ракочевић, Мештровић насамарио Србе, Магазин Седмица, 22. јануар 2021.