ЖИТИЈЕ СТАРЦА НИКОЛАЈА ГУРЈАНОВА (1909.-11/24.8.2002.)

Данас је име старца Николаја Гурјанова познато хиљадама људи у Русији и у иностранству. Он је један од највољенијии најпоштованијих духовних наставника Руске Православне Цркве ХХ века, који ју је подржавао у времену јавних гоњења на Православље. Али, некада је све било другачије: баћушка је припадао покољењу исповедника, који су због вере и преданости Богу претрпели притисак власти, затворе, логоре и изгнанство. А после ослобађања је многе године провео потпуно непознат, у раду и молитви на удаљеном рибарском острву. Отац Николај није оставио обимно духовно наслеђе, радове о аскетизму или богословљу али његове кратке речи и просте поуке подједнако дотичу срца „и простих људи“ и „мудраца“. За многе и многе, он је постао човек, од кога је почео њихов пут ка Богу…

Старац Николај Гурјанов

Једнога дана крајем маја, према неким подацима 1909, а по другим 1910.године, у селу Чудски Заходи Гдовског ујезда (Ујезд је био административна подела Великог Војводства Москве, Руског царства) Санктпетербуршке губерније, у побожној трговачкој породици родио се дечак, назван на крштењу Николај у част једног од најпоштованијих светаца у Русији – светитеља Николаја Мирликијског Чудотворца. Био је трећи син у породици, и као да се ни по чему није разликовао од старије браће, а ипак за њега је био припремљен посебан пут.

Проћи ће године и он ће се наћи у низу чудом преживелих свештеника током 20-тих и 30-тих година. Схиархимандрит Захарија из Тројице-Сергијеве Лавре и схиархиепископ Антоније (Абашидзе) из Кијево-Печерског манастира, московски старац – свети праведни Алексиј Мечов и архимандрит Серафим (Тјапочкин), преподобни мученик Амфилохије Почајевски и недавно упокојени архимандрит Јован (Крестјанкин) – неки су од најпознатијих.

Сви су они припадали исповедницима и били су удостојени Богом високих духовних дарова. Њихова прозорљивост – способност да предвиде догађаје будућег живота, а понекад и знање о прошлости људи и њиховим грешкама, дар исцељења и истеривања нечистих духова – привлачили су ка њима вернике са свих страна Русије.

„Између вере и благостања“

Сачувала су се сведочанства о томе да се у младости Николај Гурјанов одликовао веома јаким карактером, и био је потребан напор да научи да влада собом. Управо се на њему једанпут зауставио очев поглед, који се неочекивано обратио његовој мајци са речима: „Јекатеринушка, не знам како ће они (старија деца), али овај ће те надживети“. Отац Николаја Гурјанова је умро млад, сва браћа су погинула током Великог Отаџбинског рата. Пред њим се налазио пут свештенства и брига не само о остарелој мајци, већ и о десетинама духовне деце, и о стотинама ходочасника, који су му долазили издалека.

Лични избор Николаја између вере и релативног мира, који је стаљинов државни систем обећавао онима који су били спремни да поштују утврђене норме, десио се још пре почетка масовних репресија – када је био студент Лењинградског Педагошког института. 1929.студент Гурјанов је био истеран са прве године јер је дозволио себи да се побуни против затварања једног од храмова. Пут ка вишем образовању за њега је, на тај начин, био затворен, без обзира што је успешно завршио 1928. Гатчински педагошки техникум. Вративши се у родне крајеве, Николај је служио као појац у цркви, предавао је математику, физику и биологију у школи. 1930. је ухапшен. Затвор у „Крестима“, слање у логор код Кијева, а затим изгнанство на Ситиквар су били основне тачке његовог исповедничког пута.

Затворски услови су били ужасни. У Заполарју се Николај нашао међу онима који су копали железничку пругу. После неколико година баћушка се сећао ноћи када је морао да неколико часова стоји у леденој води заједно са другим затвореницима. Та ноћ страдања је изгледала бесконачна. Њега је одржавала Исусова молитва. Ујутру су чувари који су дошли установили да је он био једини који је преживео.

Због болести ногу, повређених у затвору, Николај Алексејевич није био мобилисан током ратних година. После заточеништва предавао је у школама Тосненског рејона, а после окупације Гдовског рејона, био је премештен у Прибалтик. Током рата, у његовом животу се одиграо догађај који је одредио сву његову даљу судбину. Припремљен претрпљеним искушењима за „тесан пут“ слуге Цркве, 2/15. фебруара 1942.године у Риги, на празник Сретења Господњег, примио је свештенички чин. Прво време је служио у храмовима и манастирима Прибалтика, а 1958. према откровењу једног од стараца, који му је рекао место његовог будућег служења, замолио је за премештај на усамљено рибарско острво Талабск (познатије по називу рибарског колхоза Залита). Овде је отац Николај провео четрдесет година живота и пастирског служења.

Бог и душа

Дошавши овде као потпуно непознат свештеник, који је изазивао неповерење код неверујућег становништва, после неколико година је задобио искрено и дубоко поштовање риболоваца. Сместивши се заједно са мајком у најмањој кућици на периферији села, служио је сам, својим снагама је поправљао цркву, поправљао кров, пекао просфоре, а у слободно време, не чекајући молбу за помоћ, појављивао би се на прагу оних кућа, којима је помоћ била најпотребнија. Породице рибара су дуго биле без домаћина. Незлобиви и кротки баћушка је радио послове по домаћинству, чувао децу, помагао старима и немоћнима. Многи су се касније са благодарношћу сећали његове бриге за породице у којима је домаћин пио. Отац Николај је могао, на пример, да одузме флашу од затетураног мушкарца и одмах ту да је разбије: његову тиху реч су покорно примали људи, који су се чинили безнадежнима.

Током првих година било је и тешко. Повремено би се јавило униније: годинама је служио у пустом храму. Долазила би му и мисао да оде са те тешке земље. Једном, кад је већ спаковао ствари, њега је зауставио дечији глас – малено дете, осетивши његову тугу, га је изненада убедљиво молило да не иде. Баћушка је прихватио дечије речи, као пројаву воље Божије и подсећање да му је речено да служи ту, дато му преко старца. Пролазило је време – отац Николај је трпељиво настављао да носи свој крст. После неколико десетина година, Талабск, који је у тренутку његовог доласка био пусто острвце, је сада био прекривен вртовима и жбуновима, које је баћушка садио и брижно се старао о њима, вукући стотине кофа воде са језера. Озелењивање острва је био његов нарочити подвиг. Са копна и са својих ходочасничких путовања је доносио пелцере, од којих је направљен познат „врт сећања“, који га је подсећао на места његовог затварања. Скоро да није спавао: дању је служио и радио, а ноћу би се молио.

На крају је ова „сува земља“ почела да даје плодове. Однос рибара ка баћушки је променила следећа епизода: кад је једна сељанка под притиском власти написала тужбу против оца Николаја, која му је претила новим затварањем, рибари су сви једнодушно порекли – нико од оних који су се вратили са рибарења није потврдио њене речи. Од тада је народ пошао у цркву.

Тада, 60-тих година, током појачаних напада на храмове, оцу Николају су дошли представници локалне власти, разговарали веома грубо с њим и обећали да ће се следећи дан вратити по њега. Баћушка је сву ноћ стајао на молитви, а ујутру се над језером подигла страшна бура, која није престајала три дана. Табалск је постао недоступан. После тога, пошто се бура умирила, оца Николаја су заборавили и више га нису дирали.

Старчество

Седамдесетих година су оцу Николају почели да долазе људи са свих страна – почели су да га поштују као старца. Нису само црквени људи ишли код њега, већ и пале душе, осећајући топлоту његовог срца. Некада од свих заборављен, сад понекад није имао ни минут да се одмори од посетилаца, и стран светској слави само би тихо говорио: „Ах, кад бисте тако у цркву трчали, као што трчите за мном!“. Његови духовни дарови нису могли да буду непримећени: непознате људе је звао по имену, откривао им је заборављене грехове, упозоравао на могуће опасности, учио их, помагао им да промене живот, да га саграде на хришћанским основама, измољавао је тешко болесне.

Сачувала су се сведочанства о томе да се по молитвама баћушке њему откривала судбина људи, који су нестали без трага. 90-тих година, познати по целој земљи Псково-Печерски старац, архимандрит Јован Крестјанкин је сведочио о оцу Николају, да је он „једини, прави, прозорљиви старац на територији бившег СССР“. Он је знао Божију промисао о човеку, многе је усмеравао да иду по најкраћем путу који води ка спасењу.

Баћушки је било страно угађање људима. Није примао све. Неке је и разобличавао са речима: „Зашто си овде дошла?“ Код њега су се бојали да иду чак и поштовани свештеници. Отац Николај их је разобличавао. Познат је био случај када су код њега дошла два госта у скупим оделима, имајући веома наглашен изглед. Окадио их је речима:

«Сижу я на боцке,

А под боцкой мышка.

Мой миленок — комсомолец,

А я коммунистка…»

(„Седим на бурету, под буретом миш. Мој мили је комсомолац, а ја комунистка“)

Старац је мирно наставио службу. Понекад би доста болно ударао посетитеље по образу или челу: на тај начин је терао нечисте духове које му је било дато да види својим очима. Али када је он „шамарао“ на њега се нико није љутио, јер се у свему осећала љубав. Баћушка је учио људе да прате себе, своје помисли, да проверавају себе: да ли си у вери? На питање, како да се живи, одговарао би: „Живи као да ћеш буквално сутра умрети“.

Како, у каквом облику му се откривало оно што је сакривено, то је тајна Божија, али су бивали на пример овакви случајеви. Монахиња К. која је дошла код њега издалека, са Урала, ишла је ка старцу сва дрхтећи – после добијене трауме мучиле су је главобоље, толико јаке, да се бојала да ће скренути с ума. Шта ће рећи баћушка? Како да се припремим? Да ли ћу још дуго живети? А старац ју је погледао продорно, нежно је ухватио за рамена и рекао: „Још ћеш дуго носити хаљину, дуго…“ Због једноставности реченог није одмах разумела смисао, већ се као дете, одазвала на благост и бодрење. А већ кад јој је о.Николај помазао чело уљем и благословио је на пут, на повратку је схватила поруку: „Рано је да се растајеш са телом. Поживећеш још“.

Чудни су били и његови благослови. Догађало се да у једва познатим сапутницима види будућег мужа и жену, или у „духовном детету“ будућу монахињу. Једном је старцу дошла жена, која је кроз разна искушења и недаће била Богом приведена у храм, неким чудом је подигнута болесна са кревета. И све, што је она тада знала о животу у Христу, било је из неколико књига, међу којима се нашла и књига о подвижницима Кавказа. У души је имала „рај“ од сазнања о милости Божијој према њој, и тачног знања куда, у ком правцу треба да иде – ка Господу. У Цркви је пронађен „изгубљени новчић“.

Дошла је са сузама у очима, и реч „монаштво“ јој је било тешко и да изговори због своје недостојности. Али баћушка јој је рекао: „Иди на Кавказ, поживи на планинама, види како је“. Стајала је као да је добила сунце у руке. Старчеве келејнице су јој говориле: „Пољуби келију! Баћушка за све ове године није дао ни једном такав благослов! Не да благослов монасима да иду тамо!“ И до последњег дана, до свог одласка из овог временог живота, већ у монашкој мантији, она се сећала како је све испало – Бог је и новац послао, и сапутнике, и вођу. И такву молитву, као тамо, у планинама, како је говорила, више никад није доживела. Њено православно „детињство“ – радост, када Господ оснажује, подржава на сваком кораку, за њу је било повезано са о.Николајем Гурјановим и његовим благословом.

Просте поуке старца о томе да морамо да радимо, да избегавамо нерад, пристрасност ка вину, да треба да волимо ближње, и по заповести – да будемо свима као слуга, долазиле су чак до срца људи, који су се изгубили у тешким и суровим животним околностима. Молитве и акатисте, које је баћушка певушио танким, слабачким гласом, су се проширили у записима, сећања духовне деце о њему, његове фотографије нас и данас подсећају на сјајног свештеника, који је понео крст свога служења до самог краја.

Већ тешко болестан, он је одлучно одбио да напусти место свог служења и да пређе у мирно окружење у један од манастира, због хиљаде људи који су долазили код њега. Једна од најпознатијих његових поука је једна од последњих: „Верујући човек мора са љубављу да се односи ка свему што га окружује. Са љубављу!“

„Господ ће даровати Русији Цара само после дубоког свенародног покајања“, говорио је старац.

Старац је устанак против поштовања Цара називао „бесовским нападима“. Кад је чуо да се чак и у црквеним круговима и часописима („Благодатни огањ“) појавио израз „царебожје“ – та реч, којом бичују оне који воле и поштују Цара и Царску власт, баћушка Николај се узнемирио и рекао: „Види, види! Њима са тако гордим мислима – ни Бог ни Цар им нису потребни! То је врагу мука да слуша и о Богу, и о Цару, он и ради на томе да се протера и Господ и све Царско… То се већ догађало за време црвене револуције… Како греше они који говоре „царебожије“. То личи на оно како су се борили против икона иконоборци… Видите, и сад све Царско хоће да сруше. Ако напишеш „Царски“ – они то униште!“

Благодатни старац Николај је непрестано говорио „Ако не буде Цара, неће бити ни Русије! Русија мора да постане свесна, да без Бога ни преко прага не може, а без Цара је као без Оца“.

…Старац Николај је говорио у светлу учења Цркве Христове људима који су питали, смућени неправославним радњама црквених делатника, о поштовању као светих Царских Мученика и Григорија Распућина: „Богу захваљујте и реците: опрости им, Господе!“ – рекао је баћушка. „Овде, у поштовању тих Светих, нема никаквог греха и никакве јереси, то су они, не размисливши, рекли тако, мучећи се због приближавања времена поновног појављивања Цара и своје недостојности. И не постоји никакав раскол! Не постоји раскол због Светаца, никада га није ни било, нити ће га бити! То је све пуста, врагом донета непријатност. Треба да благо објашњавамо да ми волимо и ценимо те Христове подвижнике, и такво поштовање од стране Цркве је дозвољено и чак се и одобрава, чак ћемо награду од Господа за то примити. Ми верујемо у њихову светост, и Црква дозвољава да им се и акатисти певају, и службе, и иконе да се осликавају, јер је у томе изражена духовна љубав ка угодницима Божијим.

Да управља народом може свако. Али да умре за народ може само Цар. – Свети Јован Златоусти

Тако је одувек било у Православљу… Та истина се чува и у Светом Писму… Видите, шта је написано на икони у Гранитној палати Московског Кремља, над главом Цара Ивана (Грозног): „Благоверни и Христољубиви, Богом Венчани Велики Цар и Велики Кнез Јован Васиљевич, све Велике Русије, многих држава Цар и Самодржац“… То је Црква о Њему тако писала… А ко неће, нека им се не моли, али нека их не вређају, и да их сачува Бог! – нека не хуле: то је велики грех. А ми ћемо се молити да нас Господ све уједини у разуму. А ви не страхујете, нека вас пљују, бију, вређају, не одступајте од Истине, трудите се. Само све радите по Јеванђељу, са трпљењем, чувајте јеванђељску истину. Треба да о свему пишемо и говоримо, само са љубављу“.

(Старац Николај-Царски Архијереј.стр.89-91).

„Треба ДА ЖАЛИМО оне који су против Бога… Схватите, њих чека само пакао… Ако човек у својој души не задобије Бога – сав његов земаљски живот губи смисао“.

Завештање старца Николаја (Гурјанова)

Старац Николај је знао дан свог одласка и у тајности се спремао за њега, подстичући и надахњујући нас на молитвени труд. У јесен прошле године, у новембру, благословио је да се хитно иконопишу гробљанска врата, како их је после назвао Царска Врата. „Кроз ова врата ћемо ми сви проћи“, говорио је Старац, „Нико неће проћи мимо њих. А каква ће бити духовна радост и весеље, кад те дочека цела Царска породица, мученик Григорије; проћи ћеш испод покрова Царице небеске и Анђеоских сила“…

Често су нас питали, какво је завештање оставио старац Николај Цркви, Русији, какви су његови завети нама, који још живимо на земљи? Блажени Старац, усред духовне пропасти двадесетог века, показивао је у свом животу и раду оно што се и тражило од пастира Христовог: проповедао је Истину, одбацујући све видове подвала. Наш је дуг да православно замислимо то, што је заповедао велики духоносни отац човеку, који се налазио пред лицем апостасије, када се жива реч скоро није ни чула, када замиру извори вода… Према Божанственом Јеванђељу: „Ако они заћуте, камење ће проговорити“ (Лк.19.40). Реч живога Старца остварила се у правом смислу те речи на камену – у духовном завештању баћушке Николаја, која се налазила на фрескама на гробљанским вратима.

Из љубави ка животворној истини Православља и ради пастве, која му је поверена Христом, он је сматрао да је његов пастирски дуг да опомене да је напредак Отаџбине, учвршћивање православне вере и спасење душе, могуће само при потпуном покајању целе Цркве, Руског народа и свих народа и нација, које је сместила у своје срце препуно љубави и трпљења Русија – покајање за свргавање Самодржавне Власти Богом Венчаног на Царство Цара: и при потпуном поимању греха одрицања од вековних црквених традиција.

Старац Николај је са сузама молио Господа да опрости Русији грех цареубиства и проповедао је искрено, дубоко, молитвено поштовање свете Царске породице и молитвеника и представника за Русију пред Богом – светог Старца-великомученика Григорија Распућина. Лични ковчег Старца стајао је код гробљанских врата дуго времена, да би сви могли да прочитају и схвате његово свето завештање поред иконе светог Цара Великомученика Николаја, кога је толико поштовао, волео и славио баћушка сав свој земаљски живот.

Последњих дана Старац је често говорио: „Молите сви светог мученика Николаја да не буде рата. Цар ће све уредити и спасти, он воли и жали Русију“.

„Мене су у детињству звали монах“, рекао је једном Старац. А ја сам био рад томе, јер сам заиста монах. Нисам знао ни за кога, осим за Господа, и нисам ни тражио. Јер је то награда од Господа – монаштво, то је призив Божији: таква је небеска радост служити Небескоме Жениху. „Се Жених грядет в полунощи, и блажен муж егоже обрящет бдяща…“ Ја сам имао своју келију, тако смо је и звали: не соба, већ келија. Иконе су биле свуда, молитвеници, духовне књиге. Огромни Царски портрети у правој величини.

Једном, кад су већ црвени дивљали, кроз прозор је улетела граната и пала код Царских портрета, али није експлодирала: ето како су Царски мученици мене од детињства чували; а ја сам Их толико волео! Чак би ми срце престајало са радом, кад бих само помислио на Њих! Осамнесте године сам дотрчао кући – плачем и вичем: „Мама! Убили су Цара!“ Она се уплашила: „Шта ти је, ћути, Коља!“ А ја нисам престајао: „Казниће их Господ, грешнике, што су Цара убили, све ће казнити“. Мени је већ тада Господ показао ту казну Божију, коју ће добити Русија због Цара: ратове, распад, глад и бешчашће. „Цар због нас плаче“, говорио сам, „а ми ни не размишљамо о Њему. А он је Угодник Божији“ (Тада је старац имао девет година)“.

Из књиге „Небески Анђео. Светло сећање на Старца Николаја (Гурјанова), 2002. С. 8, 12, 26.

ПОУКЕ СТАРЦА НИКОЛАЈА ГУРЈАНОВА

1.            Наш живот је благословен… Дар Божији… Ми имамо у себи благо – душу. Ако је сачувамо у овом привременом свету, где смо дошли као странци – наследићемо Вечни Живот.

2.            Тражи чистоту. Не слушај лоше и пакосно о било коме… Не заустављај се на лошој помисли… Чувај се неправде… Никада се не бој да говориш истину, само уз молитву, и пре свега, тражи благослов од Господа.

3.            Треба живети не само за себе… Трудите се да се молите за све… Никога не одбацујте и не вређајте.

4. Наше мисли и речи имају велику силу на свет који нас окружује. Молите се са сузама за све – болесне, слабе, грешне, за оне за које нема ко да се моли.

5. Не будите сувише строги. Претерана строгост је опасна. Она зауставља душу само на спољашњем подвигу, немајући дубину. Будите благи, не јурите за спољашњим правилима. Мислено разговарајте са Господом и са светима. Трудите се да не држите предавања, већ да благо говорите једно другом, исправљате се. Будите једноставни и искрени. Јер свет је Божији… Погледајте око себе, сва твар благодари Господу. И ви тако живите – у миру са Богом.

6. Послушање… Оно почиње у раном детињству. Од послушања родитељима. То су нам прве лекције од Господа.

7. Знај да су сви људи слаби и да бивају неправедни. Учите се да праштате, да се не вређате. Боље да се удаљите од оних који вам наносе зло – не може вас нико на силу волети. Не тражи пријатеље међу људима. Тражи их на Небу – међу светима. Они те никада неће оставити нити издати.

8. Веруј у Господа, без сваке сумње. Сам Господ живи у нашем срцу и не треба Га тражити негде… далеко.

Ово је суштина проповеди свеца, који је имао дар прозорљивости и виђења Бога и од обиља благодати је само понављао: „Увек сам са Господом… Видим Га и осећам увек… Верујте у Господа, ван сваке сумње, само ће вас православна вера спасти у овим страшним временима“. И још једна веома важна ствар: баћушка је живео према Јеванђељу, имајући савршену веру у Христову Благу Вест. Николај Гурјанов је био чувар чистоте православља као унутрашње светлости у души народа, говорио је, да је Јеванђеље небеска радост, која објављује човеку да је зло заувек побеђено Спаситељем света, и ми сви имамо чврсту наду да ћемо наследити Царство небеско. Последњи завет оца Николаја целому човечанству је био: “Христос Воскресе! Не губите Васкршњу Радост!“

У овим речима се налази сво баћушкино житије и његово високо богословље. Чувши их у Глинској пустињи, схиархимандрит Симеон је изговорио: „Тако је могао да каже само велики подвижник, који је пронашао Пут“. А Старац Кирил (Павлов) је додао: „У наша последња времена, старац Николај Гурјанов је светилник, налик Серафиму Саровском“. Због тога Бог чини мноштво чудеса преко старца Николаја. Једно од скорашњих чудеса је девојчица, која се налазила у дубокој коми, без свести током две недеље, без сваке земаљске наде на оздрављење, потпуно се исцелила пошто су на њу положили епитрахиљ и крст овог праведника.

Отац Николај је био свети старац. Свет у земаљском животу… Црква назива свецем човека који је задобио плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, веру, кротост, уздржање – све то је светлело у души баћушке.

БУДИТЕ УВЕК РАДОСНИ!

Старац Николај Гурјанов у сећањима савременика

11./24. августа поштујемо сећање на великог старца-протојереја Николаја Гурјанова (1909–2002). Више од 40 година старац је служио у храму светитеља Николаја Чудотворца на острву Талабск (Залит) Псковске епархије. Будући и сам велики старац, архимандрит Јован (Крестјанкин) је говорио о протојереју Николају Гурјанову, да је он „заиста једини прозорљиви старац на територији бившег СССР“.

Старац николај Гурјанов је учио:

„Човек је рођен да би беседио са Богом“.

„Будите увек радосни и у најтежим данима вашег живота не заборавите да захваљујете Богу: благодарном срцу ништа није потребно“

„Не огорчујте се због непријатности које имате: оне су пратиоци живота у нашим оздрављењима“.

„Верујући човек се мора са великом љубављу односити ка свему што га окружује. Са великом љубављу!“

„Човек је рођен да би беседио са Богом“.

„Треба да жалимо невернике и да се увек молимо: „Господе, избави их од тог вражијег помрачења“.

„Ми смо сви сада у гостима, а потом ћемо сви поћи кући. Али, драги моји, тешко ће нам бити код куће ако смо у гостима нешто лоше урадили“.

„Живи као да ћеш буквално сутра умрети“.

„Идите и чините добро. Свака љубав покрива мноштво грехова“.

Старац у сећањима савременика

Игуманија Пјухтицког манастира Варвара (Трофимова) се сећала следећег о старцу Николају (Гурјанову): „Код оца Николаја, као свог духовног оца, ишла сам са матушком Георгијом (сада игуманија јерусалимске обитељи на Јелеонској гори) на острво сваке године. Обично смо путовале преко Псково-Печорског манастира. Веома волим ту древну обитељ и посебно баћушку оца Јована (Крестјанкина). Он и отац Николај су били врло налик један на другога: и скоро су били вршњаци, и скоро да су говорили једно те исто. Разлика је била само у томе што је отац Јован говорио директно, а отац Николај је у разговору помало глумио јуродивог, често је давао одговор преко духовне песме. Бежећи од људске славе, некада је ишао са беретком, у маминон џемперу, у каљачама. То су моји омиљени старци!

Простота и љубав ка људима, животињама, биљкама, ка свему што је створио Бог, издвајали су га од других… Кад је отац Николај дошао на острво, око његове кућице је било пусто место, преко пута гробље са поломљеном оградом и ни једног дрвета. А он је тако желео да све украси! И он је из Кијева, Почајева, Виљнуса, Пјухтице сакупљао биљке, корење жбуња и цвећа и садио их на острву. Баћушка се са љубављу старао о биљкама. Тада тамо још није било водоводних цеви, и он је воду носио са језера, по 100-200 ведара. Све је сам заливао: и жбуње, и цвеће, и будућа стабла. Поред куће, баћушка је посадио хризантеме, далије, гладиоле. Сада видимо плодове његовог рада; свуда се зелене тује, јеле, ариши. А где је зеленило, тамо су и птице. Колико њих је испунило својим гласовима некада пусто острво! За њих, за птице Божије, отац Николај је направио „трпезарију под отвореним небом“. Чистом својој душом, баћушка је био близак ка свему што је створила десница Божија.

Отац Николај је био у целибату. Код нас у Виљнусу њега су сви знали и помињали у записима као свештеника Николаја. Ја сам игуманију Нину (Баташеву; у схими Варвару) питала о томе, и ево шта ми је испричала. Отац Николај је говорио да ће, ако буде угодно Господу, он примити монашки постриг. Матушка Нина је чак чувала одежду коју су сестре сашиле за постриг оца Николаја. За време рата, кад су женски манастир јако бомбардовали, матушки игуманији је све изгорело, као и та одежда. Отац Николај је мислио да за монаштво не постоји Божија воља и није примио постриг“.

Баћушка је волео сву твар. Увек је пажљиво посматрао да ни цвет, ни дрвце не буде повређено.

Протојереј Јован Миронов, кога је са старцем Николајем повезивало полувековно духовно пријатељство, говорио је: „Двориште скромног баћушкиног дома-келије је буквално био као илустрација за прву главу Књиге Постања: платани, чемпреси и друго дрвеће, мноштво голубова на гранама и крову који седе мирно, као кокошка на јајима. Ту су и врапци и остале мале птице. А одмах поред кокошака мирно шетају мачке и пас. И све њих се баћушка трудио да припитоми, угости. Баћушка је 28 година имао мачку Липупку, која је била као човек. Једном је гаврана неко погодио каменом, баћушка га је нашао, излечио и он је постао његов љубимац. Свако јутро је потом сретао баћушку, грактао, ударао крилима – тако се поздрављао. И све около, и стабла, и цвеће – све на острву је живело захваљујући баћушкином старању. Пчеле, муве, бубе – о свему се он бринуо. Ни комарца чак није желео да увреди. Баћушка је волео сву твар. Увек је пажљиво посматрао да ни цвет, ни дрвенце не буде повређено.

Владика Павле (Пономарјов; сада митрополит Мински и Заславски, Патријаршијски егзарх све Белорусије; 1988-1992. намесник Псковско-Печорског манастира) је испричао овакву причу: „Код нас је у Печору допутовала матушка Георгија (Шукина). Раније је имала разговор са свјатејшим Патријархом о њеном могућем слању у Јерусалим. И било јој је потребно да се посаветује са духовником –оцем Николајем, познатим старцем на острву Залит. Али није могла никако да доспе на острво: пароброди нису ишли, лед се још увек није образовао… А економ ме пита: „Онда благословите хелихоптером?“… Позвали су аеродром… испало је да је могуће. За 40 минута хелихоптер је већ био у манастиру. Долетели смо тамо – нигде није било места да слетимо. Тек што је пао добар снег. Приземљили смо се негде у башти. Видимо да отац Николај иде. И матушке трче, нешто шапућу. Испало је да су се после службе и трпезе сви разишли по келијама и изненада је отац Николај почео све да зове. „Излазите“, виче, „матушке, долазе нам гости: матушка игуманија јерусалимска, отац-намесник са браћом из манастира“. Оне му говоре: „Баћушка, јеси ли полудео? Ко нам долази? Пароброди не иду. Лези, одмори“. И одједном – хелихоптер, бука. А тада не само што није било мобилних телефона, већ ни везе са острвом није било. Отац Николај је назвао матушку игуманијом јерусалимском, иако о њеној будућности нико ништа није знао…“

Протојереј Олег Теор је причао о старцу: „Баћушку сам оценио већ при првом сусрету и увек сам га веома поштовао. Мене је чудила његова прозорљивост. Предвидео је много и ако је било потребно, говорио је то што се касније остваривало. На пример, имали смо овакав случај. Отац Николај се увек сећао смрти, своје припреме за њу, често је говорио о тој теми и рекао је у чему да га сахране. Једном је рекао једној својој духовној ћерци да ће бити на његовој сахрани. Друга, која се звала Антонина, је одмах рекла: „И ја ћу бити, баћушка. Обавезно ћу доћи“. А он јој је увијено рекао: „Не, бићеш код куће“. И испало је да је та Антонина умрла. А она, којој је било обећано да ће присуствовати на сахрани, заиста је тамо и била. И мени је баћушка говорио да ћу га ја сахранити. Тако је и било.

Ја и сада осећам његову молитвену подршку. Догађа се да, кад га помињем, добијам помоћ. Отац Николај је имао и дар исцељења. Његова молитва је била веома јака. Једна његова духовна ћерка се тешко разболела, доктори су нашли рак. Она се осећала веома слабо, лице јој је било бледо, прозирно. Радила је на тешком месту, са штетним по њено здравље, хемијским средствима. Доктори су јој саветовали да пређе на друго радно место. Али отац Николај није давао благослов. Болесница је послушала. Прошло је већ много година, а она се, по молитвама баћушке, поправила и још увек живи. Кад сам се ја тешко разболео, отац Николај ме је такође убедљиво уверио да ће ме Господ исцелити. И заиста, исцелио сам се.

Отац Николај се трудио да усади у своју децу сећање на смрт.

Отац Николај се трудио да усади у своју децу сећање на смрт. Говорио је да би се људи, када би људи знали шта им је припремљено, понашали другачије. Често је, да би уразумио и убедио људе, показивао гостима икону Страшног суда, објашњавајући је и помињујући им плату за грех. Учио је веома убедљиво, јеванђељским речима и примерима. Показивао је на приказе, где и за какав грех човек мора да се мучи. То је многе отрезнило и приморало да се замисле и да се увек сећају смртног часа“.

Архимандрит Амвросије (Јурасов): „Са мном су била још два човека. Једног је старац лагано ударио по образу, а затим је рекао: „Баћушка, благослови“.

– „Па, ја нисам баћушка!“

-„Ниси баћушка? Јел?“. Прошле су године. Сада је тај човек игуман. Девојци, која је дошла са нама, изнео је нотни папир. Она се зачудила: због чега? Она је сликарка. Не пева. Не зна ноте. А сада је хоровођа у манастиру“.

Протојереј Георгије Ушаков је ово поделио са нама: „Често сам видео да су се, чак и кад је говорио са човеком, код њега у паузама међу реченицама покретале усне. Мислим да је био непрестани молитвеник. Одатле је долазила његова прозорљивост, и отвореност ка горњем свету. Током молитве Господ му је откривао душу човека и Своју вољу о њему“

Протојереј Владимир Степанов је причао: „Ја сам тада живео у Пскову и служио сам као ђакон у Тројицком саборном храму. Одмах поред храма налазио се звоник, у којем је 1970-те живела монахиња Архелеја. Једном сам ушао да обиђем матушку. Почели смо да причамо о оцу Николају. Она ми је испричала да јој је било веома тешко, и она се молитвено обраћала баћушки: „Оче Николаје! Помози ми! Оче Николаје! Помози ми!“… И тако неколико пута. Следеће јутро баћушка долази у Псков, одлази код матушке Архелаје и са прага јој говори: „Зашто ме молиш: оче Николаје, помози ми, оче Николаје, помози ми…“

Господ је наградио баћушку живом вером и непрестаном молитвом. Често је било приметно да он врши Исусову молитву. Снагу његове молитве сам осетио на себи, и то не само једном. Један од примера: имао сам озбиљан проблем, и једне зиме сам пешке дошао преко језера код старца. Он ме је саслушао, онда је устао и рекао: „Хајде да се помолимо“. Баћушка је клекао на колена у својој малој кухињи, ја за њим. Неколико минута молитве. Устајемо. Отац Николај ме благосиља и ја јасно у души осећам да мој проблем више не постоји. Слава Богу!“

Свештеник Алексеј Лихачов се сећао: „Мени је баћушка деловао мало наиван: све ме је наговарао да свакодневно читам јутарње и вечерње молитве. А ја сам био тако усрдан студент да ми је чудно било не само да молитве не прочитам – већ сам стално читао и Псалтир. „Зар он не зна да ја и без икаквог наговарања то радим?“ Касније, на духовној академији сам се нашао у кругу младих студената, познаваоца и присталица грчке традиције, који су, исмевајући наше руско благочешће, иронисали: „Без читања тог правила се никако не можемо спасти“.Тако ме је баћушка унапред оснажио, да се не предам. И још, десет година касније, ја сам толико био заокупљен изградњом храма, као и породичним проблемима и свакодневним пословима, да понекад заспим и не распремивши се. Али речи оца Николаја и данас ми звуче као прекор.

Требало је разумети баћушкин језик. Он је другима откривао тако дубоке ствари, и то у свега неколико речи, да их је морао увијати у облик ликова или символа, који су се постепено пројашњавали, после одређеног времена, и добијали нови духовни смисао и обрте судбине. Једна послушница, која је дошла заједно са мном на острво, почела је да прича баћушки о проблемима у манастиру. Он јој је нежно додирнуо врат :“Носиш ли крстић?“ Она је показала крстић на грудима. „Онда га и носи“. (После годину дана код ње су открили душевно растројство).

А девојци Ваљи, која га је питала да ли може да се бави јахањем и плесом, отац Николај је благо и са осмехом рекао: „А дај да ти и боје додам“- и узео је седу влас са своје косе и као да је пренео на њу. Она се смејала. А он јој је наговестио несрећу од које ће оседети“.

Доктор Владимир Алексејевич Непомњаших је причао о старцу: „Споља је изгледало као да га не занима ништа земаљско. Осећало се да је између нас, грешника, и старца огромно растојање. Многима, који су прилазили по благослов, баћушка није одговарао на питања, већ је ћутећи крстообразно јелејем помазивао чело. При том су људи осећали како им нестаје потреба да постављају питања. Ипак, са онима који су заиста имали потребу, отац Николај је разговарао, одговарајући им на питања и чак позивајући људе код себе у кућу. Он није одговарао на сва питања, већ је бирао… нема сумње да је старац знао вољу Божију и откривао ју је у оној мери, у којој је сматрао да је потребно“.

Отац Николај ме је благословио великим крстом и рекао: „Нећеш више ни пити, ни пушити до краја свог живота“. Тако је и било.

Андреј Лукин се сећао: „Од своје младости сам имао страст ка алкохолу, и у 26. години сам схватио да без њега нећу моћи. Почео сам да тражим излаз, пробао сам да се закодирам – није помогло, било је још горе… Почео сам да дајем завете. Обећао сам пред Богом, пред крстом и Јеванђељем, у присуству свештеника да ћу се уздржати од алкохола, прво пола године, онда на годину и по. То је трајало шест година, али несрећа је била у томе, што чим је дошао крај рока зевета, буквално тога дана, почињао бих поново да пијем, пошто би ме страст обузела и нисам могао да се борим са њом. И 1999. године, у августу, дошао сам на острво Залит код оца Николаја Гурјанова. Пришао сам му и рекао: „Баћушка, благословите ме да не пијем три године и да не пушим годину (да се заветујем)“. Отац Николај ме је благословио великим крстом и рекао: „Нећеш више ни пити, ни пушити, до краја свог живота“. Од тада је прошло седам година и за сво то време нисам имао чак ни помисао (Богу хвала) да пијем, или пушим. А пушио сам више од 20 година.

А две године пре тог чудесног догађаја, моја жена је заједно са старијом ћерком ишла код оца Николаја са питањем да ли треба да напустим мирски посао и да радим само у цркви. Баћушка, не знајући како се зовем, рекао је жени: „Ниски поклон Андреју, и молим за ваше молитве“. Какво је баћушка имао смирење – како је назвао мене, алкохоличара… А жени је одговорио: „Не треба да напушта мирски посао, већ нека мало проба да ради као хоровођа“. Тако је и било: „пробао сам да радим“, после пола године, и мање, морао сам да напустим посао хоровође. Још је жена питала за ћерку: да ли даље да учи, пошто јој оцене и нису биле високе, на што је старац рекао: „Учи, учи, и учи. Тројка и четворка су такође добре оцене“. Ћерка је завршила школу, средњу специјалну школу, сада учи на факултету, четврта је година. При упису за основни предмет је добила петицу, а за остале предмете четворку. А у школи је имала тројке!“.

Олга Кормухина, позната певачица, је ово поделила са нама: „Треба да кажем да сам тада имала два озбиљна проблема: пушење (никако нисам могла да оставим пушење, иако сам заиста то хтела) и још су ми се свиђали укусни алкохоли напици. Могу да кажем да сам „била луда“ за скупим ликерима, румом, винима и нисам могла против тога… Долазимо ми до кућице и видимо: људи су се око старца окупили по групицама; ми смо им се придружили. А он трчи између људи и пита: „Пијеш, пушиш? Пијеш, пушиш? Пијеш, пушиш?“ А мене није питао. А ја хоћу да кажем, али не могу. Осећам да ми је ђаво затворио уста. Просто природно то осећам. Вене су ми на врату набрекле, не могу ни реч да изговорим. Али осећам да ако сад не кажем, готово је са мном. Крај! Напела сам се из последње снаге и помолила се: “Господе! Помози ми!“ И одмах сам повикала: „Баћушка! Ја пијем и пушим! И мрзим себе због тога!“. А он као да је само то чекао, дотрчао је до мене, прекрстио ми уста и рекао: „Готово је. Више нећеш“. И заиста, то је било 19. јула 1997. године, и од тада не пијем ни алкохол, нити пушим цигарете.

Један професор математике, Рус, дошао је са својим енглеским пријатељем, такође професором математике, потпуним неверником. Тај Рус се јако молио да и он постане верник. А Енглез је имао помисао: “Ако ми овај старац покаже чудо, тада ћу поверовати“. Дошли су, баћушка их је дочекао, увео у келију и одмах га упитао: “А какво чудо, сине, да ти покажем?“ Дошао је до прекидача, и почео да га пали и гаси: „Има светла, нема светла. Има светла, нема светла. Хахаха“. Насмејали су се и отац Николај их је послао кући. „Идите, децо, с Богом, док је мирно“. Енглез се такође смејао. Као, ма каква чуда!? Он је учен човек. Вратили су се са острва на копно, а тамо маса народа, милиција, радници неке цеви вуку. „Шта се то догодило?“- „Па већ три дана на острвима нема струје“. И наш научник је одмах окренуо обратно чамац“.

Ана Ивановна Трусова се сећала: „Дошла сам на острво заједно са мојим нећаком. Он је штитио једног човека, на кога су напали хилигани. Као резултат тога, бо је неправедно окривљен. Инспектор је хтео да га осуди по два члана. Пошли смо код старца Николаја да молимо за његове свете молитве. Баћушка није уопште питао зашто, због чега, само сам одједном видела како су се измениле његове очи – такве очи нисам никада у животу видела код некога. Удаљио се од нас, није био међу нама. Ја сам буквално задрхтала због таквог баћушкиног погледа. Не знам колико дуго се он тако молио. Пет минута или више, после тога је дубоко уздахнуо и рекао: „Неће га осудити. Биће пуштен“. Тако да је за неколико минута старац измолио човека“.

„Баћушка, по оваквом мразу!… Зашто?“, уплашиле су се монахиње. „Зову ме“, тихо је рекао старац.

Људмила Ивановна, црквени фотограф, сетила се једног случаја: „Спремао се једном отац Николај касно увече по јакој мећави некуда да иде. „Баћушка, по оваквом мразу!…Зашто?, уплашиле су се монахиње. „Зову ме“, тихо је рекао старац. И без обзира на наговарање жена, отишао је у ноћну тмину. Ветар је дувао као љута звер, мећава није престајала. Баћушка се дуго није враћао. Да трче, да га траже – где? Остало им је да се моле, ослањајући се на вољу Божију. Баћушка се није вратио сам. Довео је и промрзлог мушкарца. Он се изгубио у мећави, почео је да губи снагу, чак је и о смрти размишљао. Од страха се молио угоднику Божијем Николају Чудотворцу, иако је сматрао себе неверником. Отац Николај га је чуо“.

Игуман Роман (Загребијев) је испричао да је он са другом дошао код старца на острво. Друг, који није имао искуства са старцима, се уплашио и ништа није питао баћушку. И када су се спремили да оду, отац Николај је сам зауставио младића: “Реци ми, зар се тако ради? Кући си написао на папир питања, ставио си га у џеп и нерешивши ни једно питање одлазиш! Зар може тако? Сада ћеш да седнеш у Ракету и отпливаћеш, а питања су у џепу. Вади их одмах. Јер ћеш иначе отпливати до Пскова, руку ћеш случајно ставити у џеп, и срце ће те заболети. Да би оно било мирно, треба да одговоримо на питања. Да ли си разумео?!“ „Пао је на колена мој сапутник, сузе су му кренуле из очију, молећи опроштај и трпљење за решавање написаних питања“.

Јемилијан Лашин се сећао: „Човек са којим сам ишао на острво Залита, недавно је изашао из затвора. Рано је изгубио мајку, а маћеха се лоше понашала према њему и његовој сестри, и обоје су почели да краду, и то се настављало док га нису ухапсили. Био је у затвору два или три пута и када је изашао, већ је био болестан од туберкулозе. Није имао ни посао ни новац, ни документа, ни стан, а у болницу није могао да оде. Онда је одлучио да пође код оца Николаја. То је било у септембру, крајем месеца који је тешко време за туберкулозу. Сећам се да је тога дана код баћушке било много различитог народа… А мој „штићеник“ је стајао ван дворишта код великог камена и није смео (или већ није имао снаге) да уђе. Баћушка је једва погледао на њега и одмах га позвао по имену, сам је изашао из дворишта и дуго, дуго је о нечему разговарао са тим човеком. А онда га је три пута благословио и рекао гласно: „Све ће бити у реду“. Да ли је треба да кажем да су га одмах по нашем повратку послали у најбољу клинику, као да су одједном заборавили на све препреке и изјаве, које су ти исти људи пре само неколико дана налазили. У тој клиници је лежао више од пола године, потпуно се излечивши од страшне болести. За то време је добио и папире, и стално су се на неки чудан начин налазила средства за лекове, који су скупо коштали“

Алексеј Белов, познати музичар, је испричао: „Били смо сведоци оваквог случаја. Једном се на острву подигла страшна бура и одједном је утихла. А када смо дошли до келије баћушке, његова келејница је рекла да је био торнадо, баћушка је изашао, прекрстио и све је утихло. А затим смо сазнали да је једног дечака спасао од смрти. Тај дечак је отишао да пеца са великим чамцем, и током торнада је могао да погине, да се разбије на чамцу.

Баћушка је уопште спашавао људе од смрти много пута. Тако је било и са нашом ћерком. Као беба је веома тешко подносила високу температуру, појавили су се грчеви. И једном су грчеви били тако јаки, да је прогутала језик и почела је да губи пулс, да постаје плава. Тада сам повикао: „Оче Николаје, помози!“ И језик се вратио на место, почела је равномерно да дише.

Монаси са којима смо се срели на Светој Гори имали су фотографије старца. Сви су га веома поштовали. Кад смо били на вечерњој служби у Хиландару, српском манастиру, исповедао ме је духовник. Одлучио сам да му поклоним фотографију оца Николаја, пошто сам понео са собом цео штос, да би их делио људима. Он је узео фотографију, погледао је и рекао: „Отац Николај!“ Касније сам сазнао да су духовници неких светогорских манастира, у том смислу и отац Тихон из Хиландара, долазили на острво код баћушке Николаја. За мене је то било чудо. Јер је Света Гора центар сакупљеног монашког искуства више од хиљаду година. Можемо да кажемо да је то „институт стараца“, одве је одгојено много стараца, у том смислу и савремених. И са Свете Горе монаси су ишли на неко далеко острво у Русији да би видели свеца“.

Јеромонах (сада игуман) Нестор (Кумиш), духовно чедо старца: „Моје ђаконство је такође предказао. Пре уписивања богословије ја сам, као и обично дошао на острво, јер сам већ тада стално тамо ишао, нисам могао без тога. Попричао сам са старцем, све што је било потребно, решио сам. Кад смо се поздрављали рекао ми је: „Ускоро ћеш постати ђакон“. „Када?“- питао сам. „Следећег лета“ – одговорио је старац. Са тим сам и отишао. У души сам имао дилему: „Какво ђаконство када још увек нисам уписао ни богословију? Можда се баћушка нашалио?“ Али све је било по његовим речима. Мене су, као особу која је завршила факултет, уписали одмах у други разред богословије. После завршетка друге године, понудили су ми да пређем на четврти, прескачући трећи. Не давши никакав одговор, отишао сам ван града код рођака до септембра следеће школске године. Почетком јула изненада су ме позвали из епархијске управе са требовањем да се одмах јавим у град због полагања испита и исповедања пре хиротоније.

За успешан напредак растаурације у храму, у коме сам служио, спонзор, који је дао новац за његову изградњу, поклонио ми је ауто. „Одмах га продај“, категорично је захтевао од мене старац, после завршетка рестаурације… У току вожње, зауставио се мотор аута и постало је немогуће управљати њиме. После два – три ужасна минута, нашао сам се са сва преврнута четири точка увис. По милости Божијој све се добро завршило, и ја сам се преплашио. Од тада сам одлучио да не кршим реч и да се не инатим са старчевом речју.

Имао сам један грех, који ми је донео доста недаћа и брига. Периодично сам патио од мрачне раздражености и беса. Тешко је хришћанину да живи са тим, јер ништа толико не трује својим постојањем људе око себе и ништа толико не понижава достојанство човека, као губитак самоконтроле. И сама борба са овом веома честом особином није ни мало лака. Једном после доласка на острво, обратио сам се старцу са прилично глупим питањем, нелишеног те притајене хвалисавости. Питао сам оца Николаја, шта би требало посебно да урадим да бих угодио Богу. Не гледајући ме, старац је одговорио: „Не правите сцене“. О, како су ме заболеле те речи! Одскочио сам од баћушке, као да су на мене просули врелу воду. Његове речи су постигле свој циљ и дубоко су раниле моје самољубље. Шта да радим? За наше излечење понекад нису потребне слатке пилуле, већ горки лекови, и отац Николај их је одлучно употребљавао тамо где је требало. Касније, по мом мишљењу, али не и без његове молитве – пронашао сам главни узрок болести која ме је мучила и ослободио сам је се“.

Протојереј Валеријан Кречетов је ово испричао: „Баћушка је све време понављао: „Све је добро, да, добро је. Какви смо ми срећници што смо у Цркви, што се причешћујемо…“ Старца су питали за Русију, а он је одговарао: „Русија није умирала. Ох, како је добро код нас. Слава Теби, Господе. Господ нас неће оставити“.

Свештеник Алексеј Лихачов се сећао последњих дана живота старца и последњег сусрета са њим: „Ја сам код мени најдражег човека. Опет, као и први пут, седим му код ногу. Само је баћушка… био сасвим другачији. Смањио се, као некада Господ. Био је као детенце. Пољубио ми је руку: ти си, као, свештеник, а ја сам већ нико. Када сам му као поклон давао скромне светиње, баћушка је као дете питао: „А шта је то? Крстић?“ И плакао је са умиљењем. Донео сам му вату, умочену у миро са иконе Цара-Мученика. Три пута је питао каква је то вата. Замолио сам га да прекрсти књигу са његовим стиховима. „Овде? Овде?“ – питао је, све док нисам показао прстом. Као послушање баћушка се око пет минута трудио да ми својом слабом руком направи крст, рука му је дрхтала… Ја сам такође почео да плачем. Свега тога душевног, које сам знао и које сам чекао више није било. Није постојало ЗАУВЕК. Јасно се осетило да оно што је људско код баћушке нестаје. Споља је о томе говорила неприродно бледило лица: није било ни капи крви! Његова плот се држала само Духом ради нас, због његове љубави и милости Божије. Само је на сва питања старац одговорио. Одговарао је, затворених очију, молећи се – и само сам у тим секундама поново препознавао „свог баћушку“. Чак је и његов тон постајао чврст и својствен њему“.

Протојереј Борис Николајев се сећао: „Кад је баћушка лежао у сандуку, десна рука му је толико била топла и жива, да ми се у главу усадила мисао, да га живог не сахранимо. Ради се о томе што је отац Николај био близак горњем свету. Праведници у посебним тренуцима, посебно после Причешћа Светим Христовим Тајнама, престају да осећају разлику између горњег света и видљивог света, могу понекад да оду у други свет. Отац Валеријан је често последњих година причешћивао баћушку и неколико пута је приметио да је старац буквално умирао. Дисање се заустављало, али је пулс настављао са радом. После неког времена отац Николај је излазио из своје келије ка уплашеном оцу Валеријану, келејницама и са осмехом их питао: „А шта радите ту?“

„Не плачите! Сад се отац Николај за нас моли код Престола Небеског.“

Јереј (сада протојереј) Алексеј Николин се присећао сахране старца: „Било је 40 свештеника који су служили, двоје владика: архиепископ Псковски и Великолукски Јевсевије и Никон, епископ Јекатеринбуршки у пензији… Прво се опраштало свештенство а онда су пошли мирјани. Дошли су монаси Псково-Печерског манастира, архимандрит Тихон (Шевкунов)… је дошао са својим хором. Хор Сретењског манастира је певао на опелу… Кад се завршило опело, понели су сандук у круг око храма са каноном „Морским таласом“ и однели га на гробље“.

Архимандрит Јован (Крестјанкин) је тешио ожалошћене: „Не плачите! Сад се отац Николај за нас моли код Престола Небеског“.

Молитвама светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас!

Припремила Олга Рожњева

Извор:
ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА