Саопштење Удружења синдиката пензионера Србије

Са пониженим пензионерима председник Србије неће да разговора

• Треба само неко да почне да ради, а то је изгледа главни проблем
• Влада Србије највећи узрочник и актер дискриминације према пензионерима и старим особама

Ближи се 25. август. Тога дана биће тачно три месеца од како је Удружење синдиката пензионера Србије, упутило председнику Србије, Александру Вучићу, захтев да прими нашу делегацију на разговор о актуелним пензионерским темама.

Врло брзо, том захтеву прикључиле су се и друге репрезентативне пензионерске организације, Савез пензионера Србије и Синдикат пензионера Независност. Ове три организације заједно у свом чланству имају преко милион пензионера.

И поред неколико ургенција и допуна захтева, правог одговора са Андрићевог венца, нема. Одговор добијен из Кабинета председника, да се сачека формирање Скупштине, а потом Владе, па министарстава – за пензионере није никакав одговор, зато што време не ради у корист пензионера.

Управо смо данас сведоци  написа у медијима, да се број пензионера у Србији убрзано смањује. Да пензионери умиру много брже и у много већем броју него пре само неколико година. Живот у условима пандемије и у свакодневном стресном окружењу, уз опадање куповне моћи, немогућности да се подмире рачуни и обезбеди нормална снабдевеност храном и лековима, узима данак.

Времена за чекање нема. У питању су људски животи. Животи милион наших суграђана, који са својом пензијом, од 15.000 до 32.000 динара, и уз минималну  потрошачку корпу у износу од 42.000 динара, не могу да живе.

Иста питања постављамо више од десет година, али нико не чује.

Председник Србије, видели смо, прима на разговор све који му се обрате. И таксисте и рударе и малинаре и пољопривреднике и Србе са Косова и Србе из региона, и децу и привреднике и здраве и болесне, спортисте, глумце. Све!

Председник не прима на разговор само пензионере Србије. Зашто?

Биће да су грађани Србије, када оду у пензију скинути са списка живих.  Отписани, и да је срећна околност за Владу и председника, када се њихов број смањује. Што брже и у што већем броју, то боље.

Код пензионера нема ништа непознато. У ПИО Фонду нема ништа непознато. Држава управља ПИО Фондом и то је практично принудна управа. Преузета су средства која су уплаћивали пензионери док су радили, преузета су средства која данас уплаћују запослени. Практично они који никад ништа нису уплаћивали у тај Фонд, данас управљају туђим парама, јер је тако Влада одлучила. Зна се колико су пензионери закинути. Зна се колико су пензионери покрадени од 2014. до 2018. године. Зна се где су и на шта ненаменски трошене паре из Фонда. Зна се шта треба радити да се Фонд брже пуни и да се престане са ненаменским трошењем.

Као  што видимо, све се зна. Треба само неко да седне, да среди папире и анализе и да почне да ради.

То је изгледа главни проблем. Треба неко да почне да ради, а власник ПИО Фонда, Влада Србије, треба да изда налог да се почне са радом, на рехабилитацији и опоравку ПИО Фонда.

Ко зна који би све канали за неоправдано богаћење били пресечени, ако би се у ПИО Фонду почело са радом на финансијском опоравку Фонда.

Ипак, требало би, председник Србије, ако већ неће да прими пензионере на разговор, да се преко медија обрати пензионерима, и саопшти шта је разлог такве дискриминације старијих грађана од стране сопствене  државе.

Скоро је на неким панел дискусијама разматрана дискриминација према старијим особама у Србији. Сви су актери и разлози побројани. Али нигде није наведено да је Влада Србије највећи узрочник и актер дискриминације према пензионерима и старим особама. Она практично одређује како ће и са чиме пензионери живети, а самим тим  и колико ће живети.

Пензионери, засад, ћуте, трпе и чекају. Докле – видећемо.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ