Цетињска елегија

Над Ловћеном облак, мрачан и озеб’о,
Спрема искру муње и бијес невере
Па да стрелом гнева раскомада небо
И призове кишу да траг зла опере.

(сјенима Машана и Марка)

Пише: Емило Лабудовић

Град у душу рањен, у сенке се склања
И пред месечином скрива мутне очи,
Не чују се звона, још нема свитања,
С Медовине грка медовина точи.

Умукле су птице, ћуте јабланови,
И Биљарда, нема, спустила је шкуре,
Над њом злодух смрти сјај звездани лови,
Одбројава време до потоње уре.

И све је нестварно, фантазија ума,
Мрачном руком мрачна насликана слика
Обилића пољем коло игра чума
Скривена под маском Едвардовог „Крика“.

Над Ловћеном облак, мрачан и озеб’о,
Спрема искру муње и бијес невере
Па да стрелом гнева раскомада небо
И призове кишу да траг зла опере.

Дечја соба празна; бол на мртвој стражи,
И на столу свеска, тек распакована,
Недовршен састав још одговор тражи:
Како се пише ноћ кад падне усред дана?

Јутру се још не да, крене, па оклева,
Још прикупља скуте и пребира стазе,
Док над Манастиром два анђела бела
Држећ се за руке у вечност одлазе.

Извор:
ИН4С