Договор команде НАТО са хрватским и муслиманским лидерима у Сплиту око извођења нападне операције на Републику Српску Крајину у Републику Српску

категорија Историја / дана 07/08/2022 у 17:04 часова /

ante gotovina-nato

Апстракт: Република Хрватска је од самог почетка кризе на подручју СФР Југославије показивала претензије за проширењем граница до Дрине и тиме оживљавање Независнe Државe Хрватскe. Да би то остварила нова власт је успоставила партнерске односе са многим антијугословенским круговима на Западу, бројном хрватском усташком емиграцијом и муслиманима у Босни и Херцеговини проглашавајући га „хрватским цећем“. Због тога је Хрватска пружила помоћ муслиманима у проглашењу независности БиХ истовремено пружајући помоћ у формирању и обуци паравојних јединица на својој територији уз илегално снабдевање наоружањем преко своје територије.Током већег дела оружних сукоба Хрватска војска вршила је агресију на територију БиХ усмерену против српског народа. И поред неколико потписаннх споразума између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића о сарадњи и пријатељству те организовања садејстава обе стране против Војске РС кренуло се и даље. Сукоби између Хрватског вијећа обране и Армије Републике БиХ нису престајали све док муслиманска страна није дошла у неповољан положај у односу на Србе који су држали под контролом већи део територије Босне и Херцеговине. Влада Републике Босне и Херцеговине схватила је да сње не може одржати сама па је затражила хрватску војну интервенцију. Да би обезбедила прекретницу у развоју опште ситуације на ширем простору, под утицајем и подршком тзв. међународне заједнице у Сплиту је потписана „Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу са напорима међународне заједнице”. У складу са споразумима офанзиве Хрватске војске у БиХ одвијале су се уз садејство Армије Републике БиХ и Хрватског вијећа одбране, као и НАТО снага посебно бомбардовања Српске што је потпуно променило равнотежу снага у рату на простору БиХ доводећи до убрзања мировних преговора који су резултирали Дејтонским мировним споразумом. Све операције здружених снага против Војске Републике Српске Крајине и Републике Српске планиране су, оранизоване и реализаване у сарадњи Хрватске са администрацијом и оружаним снагама Сједињених Америчких Држава са по начелима операције FID (Foreign Internal Defence) – „унутрашња одбрана пријатељске земље“

Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији

АГРЕСИЈА ХРВАТСКЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Од почетка југословенске кризе Хрватска је отворено исказала своје претензије на територију Босне и Херцеговине најављујући инкарнацију Независне Државе Хрватскесве до реке Дрине. Хрватски председник Фрањо Туђман изјавио је тих дана да је Независна Држава Хрватска  „повијесна тежња хрватског народа“, а Далибор Брозовић да се „побијањем“ хрватских застава на Дрини, исцртава источна граница Независне Државе Хрватске.

Већ у лето 1991. године плански се упућују муслимански младићи из БиХ на тромесечне полиицијске курсеве у Хрватску. Многи од њих били су укључени у борбена дејства која су вођена са српским снагама у Хрватској, а касније обучени распоређивани су у полицијске станице широм Босне Хецеговине. У складу са међусобним договором касније су успостављени „Обучни центри“ где је вршена обука припадника Армије Босне и Херцеговине од 1991-1992. годинеи, посебно, „Обучни центри“ у којима су обучавани пилоти Армије Босне и Хецеговине.

У Ријеци, Загребу и Сиску формирају се јединице Армије Босне и Херцеговине које се након кратке обуке и наоружавања упућују у средњу Босну, бихаћку енклаву и Босанску Посавину. Међу њима је била и злогласна „Ханџар дивизија“, формирана у Сиску.

„Америчко оружје које је раније дато авганистанским муџахединима највећим делом из Кабула организовано се пресељава босанским муслиманима“ . Комитет за санкције Уједињених нација саопштио је 2. јуна 1994. године да је у поседу документације да Иран, Турска и Малезија преко Хрватске кријумчаре оружје у бившу Босну и Херцеговину.

Председник СР Југославије, Зоран Лилић, изјавио је 24. јула 1994. године: „Ми имамо и податке према којима је крајем маја 1994. године, преко територије Хрватске, увезено преко 260 тона наоружања и муниције што су финансирале неке муслиманске земље“.

Самопроглашена међународна заједница је од почетка југословенске кризе и током читавог рата у Босни и Хервцеговини имала негативан став према Србима, отворено се стављајући на страну Бошњака и Хрвата.  И поред наметнутих санкција и ембарга на увоз наоружања несметано су снаге босанских муслимана снабдеване наоружањем, муницијом и прехрамбеним артиклима, укључујући чак и коришћење камиона УНХЦР.

Регуларна војска Хрватске је у више наврата извршила агресију на Босну у Херцеговину:

– Војска Хрватске прешла је реку Саву и окупирала општину Брод, а хрватски и муслимански екстремисти су 26. марта 1992. године у српском селу Сијековац извршили масакр над Србима. Хрватско вијеће обране, појачано припадницима редовне Војске Хрватске, потиснуло је српске добровољце и ЈНА јужно од града. До краја маја 1992. године Хрватско вијеће обране и војска Републике Хрватске заузели су Модричу и Дервенту. Заузимањем Модриче прекинута је посљедња путна веза између западних и источних области под контролом Војске Републике Српске, то јест између већег дела Републике Српске и Републике Српске Крајине са Србијом. Прекидом путне везе спречено је организовано снабдевање Бањалучке крајине и великог дела Републике Српске Крајине, што је убрзо довело до противнапада Војске Републике Српске на снаге Хрватског вијећа обране и Хрватске војске што је довело до пробоја коридора.

– Војска Хрватске и паравојне групе домаћих Хрвата су 1. априла 1992. године наступале од Ливна према Купресу и извршили покољ српског становништва у селу Молован.

Напад на простор Купреса 3. априла 1992. године извеле су Оружане снаге Републике Хрватске, Збора народне гарде (ЗНГ), са паравојним формацијама, које је организовало руководство Хрватске демократске заједнице Купреса, Дувна и Ливна, као и паравојне формације Хрватске странке права. У том злочиначком походу учествовале су елитне јединице регуларне хрватске војске: 106. осијечка бригада, 101. загребачка бригада ХВ, Студентска бојна ХВ „Краљ Томислав“ из Загреба, Специјална јединица „Жути мрави“ из Вуковара, Јединица за посебне задатке Министарства унутрашњих послова Хрватске, Бојна „Зрињски“.

Овај напад хрватских снага на околину Купреса 3. априла 1992. године изведен је у време када је Босна  и Херцеговина још увек била саставни део СФР Југославије. Важно је истаћи да почетком априла 1992. године на подручју Купреса није било јединица ЈНА.

– Седам месеци пре потписивања Сплитске декларације Хрватска војска је 29. новембра 1994. године ушла на територију Босне и Херцеговине и напала положаје Другог крајишког корпуса ВРС. Циљ је био овладати доминантним висовима планине Динаре и створити услове за контролу делова Динаре и Ливањског поља. Истовремено је Хрватско вијеће обране, у садејству са Хрватском војском, на правцу Ливно-Гламоч, извршило напад на Гламочку бригаду ВРС.

Ангажоване снаге за ова дејства образоване су у Оперативну групу „Сјевер“ (Зборно место Сплит). Командант је био Анте Готовина, а чиниле су је следеће јединице: 4. гардијска бригада „Пауци“ из Сплита, 7. гардијска бригада „Пуме“ из Вараждина, 5. гардијска бригада „Соколови“ из Винковаца, 40. инжињеријски батаљон из Сплита, 60. домобранска пуковнија Хрватске војске, 6. домобранска пуковнија из Сплита, 114. бригада из Сплита, 1. хрватски гардијски здруг, 14. артиљеријски дивизион из Шибеника, 22. диверзантски одред ХВО, јединица посебне намјене Хрватског вијећа обране и Специјална јединица МУП-а Хрватске Републике Херцег-Босна.

ПРЕТХОДНИЦА СПЛИТСКОЈ ДЕКЛАРАЦИЈИ

Одмах на почетку сукоба у БиХ 21. јула 1992. године председник Хрватске Фрањо Туђман и Републике БиХ Алија Изетбеговић потписали су у Загребу Споразум о пријатељству и сарадњи Хрватске и Босне и Херцеговине. Уговор је потписан месец дана касније од проглашења ратног стања и опште мобилизације од стране Председништва БиХ, а као агресоре навело је Србију и Црну Гору, „бившу ЈНА“ и „екстремни“ део Срба у БиХ. Такав договор хрватске и муслиманске стане омогућио је оружана дејства хрватских снага у пограничним подручјима БиХ.

У складу са развојем ситуације 23. септембра 1992.године у Њујорку је потписан додатак Споразуму о пријатељству између Хрватске и Босне и Херцеговине према којем су предиђене „заједничке војно-обрамбене активности против српског агресора“.

Вашингтонски споразум потписали су премијер промуслиманске владе Босне и Херцеговине Харис Силајџић, министар иностраних послова Хрватске Мате Гранић и председник Хрватске заједнице Херцег Босне Крешимир Зубак у Вашингтону 18. марта 1994. године, на основу чега је територија БиХ под контролом хрватских и муслиманских снага подељена на десет кантона. Споразум је касније међусобно ратификован у Бечу. Важно је истаћи да је Вашингтонски споразум постигнут под покровитељством америчке администрације и њиме је успостављена Муслиманско-хрватска Федерација Босне и Херцеговине. Она је, како су потписници тврдили, успостављена са циљем елиминисања доминације једне етничке групе над другом и заустављања агресије Срба.
Вашингтонским споразумом завршен је муслиманско-хрватски рат и успостављен савез Армије Босне и Херцеговине и Хрватског вијећа обране против Војске Републике Српске. Уз здушну подршку Хрватска је обезбијеђена америчким војним надзором Војног професионалног ресурса МПРИ. Војни професионални ресуср ангажован је због постојања ембарга ОУН на оружје који је и даље био на снази, да би се наводно припремила Хрватска војска за учешће у Партнерству за мир. Ова организација је тренирала официре и особље Хрватске војске, према договору, четрнаест седмица од јануара до априла 1995. године. Такође се спекулисало да је Војни професионани ресурс (МПРИ) Хрватској пружао доктринарне савете, планирао сценарије и уступао сателитске и обавјештајне информације америчке владе. Војни професионални ресурс и хрватски политички званичници одбацили су такве спекулације, што је било очекивано.

У новембру 1994. године САД су једнострано прекинуле ембарго Уједињених нација на увоз оружја који је био на снази за простор земаља бивше Југославије. То је омогућило Хрватској војсци да се снабдије испорукама оружја које је стизало за муслимане кроз Хрватску. Америчко учешће у наоружавању хрватских и муслиманских снага била је нова стратегија председника Била Клинтона од фебруара 1993. године да се САД ангажованије укључе на Балкану. 

СПЛИТСКА ДЕКЛАРАЦИЈА

Претходни споразуми између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића нису подразумевали потпуно војно савезништво и због чега је дошло до скоро двогодишњег међусобног сукоба Бошњака и Хрвата. Без обзира на све Алија Изетбеговић је изјављивао да још није време за војни споразум са Хрватском, јер би то српски народ  „сигурно схватио као отворену претњу“, те да би „било боље оставити још мало простора за деловање међународног фактора“.
Произлази да је Споразум у Сплиту последица развоја догађаја око Бихаћа и Сребренице. Ситуацијa на фронту није се развијала плански по Армију Републике Босне и Херцеговине. Руководство Републике Босне и Херцеговине схватило је да не може држати подручје, па је затражило хрватску војну интервенцију. Апел начелника Штаба Армије Босне и Херцеговине Расима Делића још 29. јуна 1995. године подржао је председник Турске Сулејман Демирел, приликом сусрета на Брионима са председником Хрватске Фрањом Туђманом, следећег дана.

Сплитски споразум или Сплитска декларација, коју су 22. јула 1995. године  у Сплиту потписали Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић, дозволио је распоређивање регуларне Хрватске војске у Босни и Херцеговини и помоћ Армији БиХ. Поред Изетбеговића и Туђмана, споразум су потписали председник Федерације БиХ Крешимир Зубак и председник Владе Федерације БиХ Харис Силајџић, уз посредновање председника Турске Демирела. У споразуму је посебно изражена  потреба за хрватском војном интервенцијом, посебно, у подручју Бихаћа те да се у наредном периоду обезбеди потпуна координација међусобних активности.

 
Изасланство Републике Хрватске предвођено предсједником Републике Хрватске др Фрањом Туђманом, изасланство Републике Босне и Херцеговине и Федерације Босне и Херцеговине предвођено предсједником Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Алијом Изетбеговићем и предсједником Федерације Босне и Херцеговине Крешимиром Зубаком, након разговора у Сплиту, дана 22. српња 1995. године, усвојили су:
 
ДЕКЛАРАЦИЈУ
о оживотворењу Споразума из Вашингтона, заједничкој обрани од српске агресије
и постизању политичког рјешења сукладно напорима међународне заједнице
 
Потврђујући чврсто опредјељење и политичку вољу за јачање сурадње и савезништва хрватског и бошњачког народа у судбоносним тренуцима за опстојност двају народа суочених с појачавањем насиља на окупираним подручјима у Хрватској и Босни и Херцеговини, с неизвјесношћу мировног процеса и с недјелотворношћу међународне заједнице;

Утврђујући да су запосједање и напади на „заштићене зоне“ УН у Босни и Херцеговини и заједничке војне операције босанских и хрватских Срба против „заштићене зоне“ УН у Бихаћу, оружане провокације у другим подручјима Хрватске и Босне и Херцеговине, те одбијање сваког мировног плана са стране босанских и хрватских Срба, дио јединствене и заједничке стратегије наставка агресије и покушаја задржавања окупираних подручја Хрватске и Босне и Херцеговине у циљу стварања „велике Србије“ под водством и уз пуну одговорност политичког и војног врха „СРЈ“ (Србије и Црне Горе);

Утврђујући да наставак агресије и насилних покушаја задржавања окупираних подручја у Босни и Херцеговини и Хрватској, те недостатни резултати мировног процеса, налажу водствима Хрватске и Босне и Херцеговине да темељито и цјеловито размотре стање у регији са становишта очувања националне опстојности хрватског и бошњачког народа и територијалне цјеловитости Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине;

Исказујући неопозиву потпору проведби Споразума из Вашингтона о успостави Федерације, те њеном конфедералном позвезивању с Републиком Хрватском;

Увјерени да је таква снажна, међународно афирмирана, територијално одржива, господарски развијена и демократски уређена Федерација незамјењив државно-политички оквир, повијесни интерес и најсигурнији облик заштите и остваривања једнакоправних националних, политичких и других интереса хрватског и бошњачког народа;

Увјерени такође, да се на основи остварења такве Федерације хрватског и бошњачког народа може уз помоћ међународне заједнице постићи рјешење кризе и поставити темељ новог уравнотеженог регионалног поретка као јамства мира, стабилности, сигурности и развоја;

Позивајући хрватске Србе да преиспитају актуалну милитантну политику и прихвате мирну реинтеграцију у уставни поредак Републике Хрватске, а босанске Србе да прихвате план Контактне скупине; Позивајући „СРЈ“ (Србију и Црну Гору) да одустане од агресије, ради стварања „велике Србије“, престане пружати војну помоћ екстремистима у Книну и на Палама и приступи међусобном признању у међународно признатим границама Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине;

Потврђујући спремност на дјелатни допринос напорима за хитно оживљавање мировног процеса на темељу прихваћања Плана Контактне скупине у Босни и Херцеговини, те мирне реинтеграције привремено окупираних територија Републике Хрватске; 

Истичући посебно да ће свако продужење постојеће неучинковитости УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, те непримјењивање мандата УНЦРО у Хрватској водити одлуци о отказивању продужетка мандата у Хрватској и Босни и Херцеговини; 

Подржавајући одлуку о упућивању Снага за брзо дјеловање и заједнички утврђујући да сва питања њихова доласка, мандата и распоређивања требају бити уређена посебним споразумом сукладним суверенитету и територијалној цјеловитости Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине; 
Истичући заједнички став да одлука о укидању ембарга на оружје треба истодобно бити примјењена на Босну и Херцеговину и на Хрватску;

Увјерени да „СРЈ“ (Србија и Црна Гора) сноси посебну одговорност за наставак кризе и сматрајући да је потребно одржати и оснажити режим санкција Вијећа сигурности УН; 

Одбијајући замисли о обнављању или успостави било какве нове „југославенске“ државне заједнице, сматрајући их упоредном и резервном варијантом великосрпске хегемоније, те подупирући нормализацију у регији на основи суверености, неовисности и цјеловитости;

Потврђујући интерес за хитном проведбом наведених начела Декларације, договорено је: 

1. Проширење и јачање обрамбене сурадње на темељу Споразума о пријатељству и сурадњи између Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине од 21. српња 1992. године.  У том погледу Република и Федерација Босне и Херцеговине упутиле су Републици Хрватској позив да пружи хитну војну и другу помоћ у обрани од агресије, посебице у подручју Бихаћа, што је Република Хрватска прихватила. 
Договорен је и наставак сурадње и стална координација обрамбених дјелатности између Хрватске и Босне и Херцеговине.  Договорена је и сурадња Главног стожера Хрватске војске са Здруженим стожером АРБХ и ХВО ради координације обрамбених дјеловања у области заповиједања, логистике, војноиндустријске производње, комуникацијских сустава, информацијско-аналитичких потреба и другим областима.

2. Оснивање политичко-правне стручне скупине са задаћом да хитно анализира и предложи рјешења за интегрирање функција власти Републике и Федерације БиХ;

3. Упућивање позива за састанак скупине 22 земље чланице „Пријатеља Федерације“ на високој разини ради хитних донација и помоћи у суочавању с хуманитарном и избјегличком катастрофом и разматрања трајне заједничке стратегије обнове и развоја; 
4. Одржавање редовних и сталних политичких конзултација ради остваривања начела и договора ове Декларације, те припремања правних, политичких и других основа за успоставу конфедералних веза с Републиком Хрватском.
 
Декларацију су потписали др. Фрањо Туђман, Предсједник Републике Хрватске, Алија Изетбеговић, Предсједник Предсједништва Републике БиХ, Крешимир Зубак, Предсједник Федерације БиХ и Харис Силајџић, Предсједник Владе БиХ. 

Пуни назив Сплитског споразума, тј. Сплитске декларације је „Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој одбрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу с напорима међународне заједнице”. Потписивању овог споразума поред представника америчке администрације били су присутни амбасадор Сједињених Америчких Држава у Хрватској Питер Галбрајт и амбасадор Немачке као представљајући Европске уније.

Сплитски споразум је прекретница у рату у Босни и Херцеговини, као и важан фактор у рату у Хрватској. Ово је обезбедило распоређивање великог броја јединица Хрватске војске у Босни и Херцеговини и заузимања стратешких позиција у операцији „Љето ’95“, а потом брзог освајања Книна као административног и војног седишта Републике Српске Крајине.

Споразумом је дао могућност проширења територије под контролом Хрватске војске и Хрватског вијећа обране из операције „Зима ’94” напредовањем из Ливањског поља. Такав маневар требао је ослабити притисак на Пети корпус Армије Републике Босне и Херцеговине, и довођење Хрватска војске у бољи положај за директан удар на Книн. У операцији „Љето 95“, којом је командовао потпуковник Хрватске војске Анте Готовина, 28-29. јула заузето је Босанско Грахово и Гламоч. Офанзива је довела Хрватску војску у повољну оперативну позицију, јер је одвојен Книн од Републике Српске и Савезне Републике Југославије, а заузимањем Босанског Грахова и Гламоча прекинут је једини директан пут између њих.

Циљеви хрватских снага били су усклађени са општим циљем који је прокламован на почетку ангажовања Хрватске војске у нападу на Војску Републике Српске а то је – зауставити офанзиву на Бихаћ, онемогућити пад Бихаћа, затим „ослободити“ Гламоч и Грахово и створити  предуслове за „ослобођење“ Книна и осталог подручја у Северној Далмацији и Лици. Напад на Гламоч и Грахово био је део јединствене операције Хрватске војске која је реализована са једним циљем, јединстевеним снагама и под јединственом командом.

Хрватске снаге за остварење ових циљава груписане су у две групе и резерву:

– Снаге за напад на Грахово: 4. гардијска бригада Хрватске војске, 7. гардијска бригада Хрватске војске, 8. гардијска бригада Хрватске војске и батаљон/114. бригада Хрватске војске.

– Снаге за напад на Гламоч: 1. гардијска бригада Хрватске војске, 1. хрватски гардијски здруг,  81. гардијска бојна Хрватске војске, Специјалне постројбе МУП-а Хрватске Републике Херцег-Босна, 1. гардијска бригада Хрватског вијећа обране, 2. гардијска бригада Хрватског вијећа обране и 3. гардијска бригада Хрватског вијећа обране.

– Снаге у резерви: 114. бригада Хрватске војске (без једног батаљона), 40. инжињеријски батаљон Хрватске војске, јединице посебне намене „Гавран 2“ Хрватског вијећа обране, вод Другог батаљона 12. бригаде Хрватске војске и 126. пуковнија из Сиња. 

Операција „Маестрал“ назив је заједничке војне операције хрватских и муслиманских снага у којој су убијена 655 и прогнане 125.000 српска становника Републике Српске. Ова војна операција представљала је наставак операције „Олуја“ и претходница операције„Јужни потез“. Трајала је на широком фронту од 8. септембра до 17. септембра 1995. године. Операција „Маестрал“ била је прва већа војна операција здружених снага Хрватске војске, Хрватског вијећа обране и Армије Републике Босне и Херцеговине, у којој су окупирани већи простори Републике Српске укључујући градове Дрвар, Шипово, Јајце, Босански Петровац, Босанска Крупа и Кључ.

На основу Сплитске декларације о „заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког решењау складу са напорима међународне заједнице“, а у циљу стварања повољних услова за предстојеће мировне преговоре, хрватско руководство је одлучило да изведе операцију под називом „Уна“ на северозападоном делу ратишта Републике Српске у којој је Хрватска војска са територије Републике Хрватске напала три западнокрајишке општине Републике Српске (Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу). Циљ операције био је да се изврши насилно форсирање реке Уне и реке Саве и створити мостобран, одбацити снаге Војске Републике Српске и продужити дејства на правцима Нови Град – Приједор и Козарска Дубица – Кнежица – Приједор. Према том плану након заузимања Приједора створили би се повољни услови за даља дејства према Бања Луци и избијање на реку Врбас. Операција је почела 18. септембра 1995. године, али се завршила већ идућег дана тешким поразом Хрватске војске.

Операција „Јужни потез” била је последња офанзива Хрватске војске и Хрватског вијећа обране у рату у Босни и Херцеговини и одвијала се од 8. до 11. октобра 1995. године. Циљ операције било је пружање помоћи Армији Републике Босне и Херцеговине чије су позиције око града Кључа, заузете током операције „Маестрал”, биле угрожене контраофанзивом Војске Републике Српске. Циљеви операције „Јужни потез” укључивале су заузимање Мркоњић Града и позиција на планини Мањачи што би омогућило Хрватској војсци и Хрватском вијећу обране да директно угрозе Бања Луку. Такође, офанзива је имала циљ заузимање хидроелектране Бочац, једног од последњег значајног извора електричне енергије под контролом Војске Републике Српске у западном дијелу Босне и Херцеговине. Комбиноване снаге Хрватске војске и Хрватског вијећа обране биле су под командом Анте Готовине.

Може се истаћи да су офанзиве Хрватске војске у Босни и Херцеговини, уз подршку Армије Републике Босне и Херцеговине и Хрватског вијећа одбране, као и НАТО бомбардовање Републике Српске, промениле равнотежу у рату у Босни и Херцеговини и убрзале почетак мировних преговора, што је резултирало Дејтонским мировним споразумом.

Извор:
ВОСТОК