Панта Ј. Радосављевић: Шта је Маћедонија (1925)

Колевка Српства налази се на Српскоме Југу. За његово ослобађање Србија је поднела огромне жртве у крви. Те жртве поручују нашим непријатељима: „Себи руке од Јужне Србије, исто као и од Шумадије!“

Постоје ли Маћедонци као засебан народ?

По све дневно помиње се Маћедонија, али на жалост, у широким масама држављана садање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца мало је њих који знају шта у правом значењу треба да се разуме под именом покрајине која се назива Маћедонија, и да у истој не постоји никаква засебна народност Маћедонаца.

Па и по неким јавним гласилима чешће наилазимо на изразе: „У Кратову у Маћедонији“; „у Маћедонији у Дреници на Косову“; „у Прилепу у Маћедонији“; и т. д.

У обичном разговору реч – Маћедонија, још се употребљава или боље рећи – злоупотребљава свесно и несвесно, те је данас сасвим обично чути: „Био сам у Маћедонији у Скопљу!“ или:

• Био сам у Маћедонији.
• Где?
• У Кичеву!
• Служио сам војску у Арнаутлуку!
• Где?
• У Маћедонији, у Штипу.

Једном речју, све што се налази јужно од Врања, нови кумови крсте именом Маћедонија.

На жалост, овакве појаве нису усамљене. Оне долазе, прво: од непознавања географије и историје, а на друго место: сваки жели да Јужну Србију представи као некакву далеку колонију, та да и своје бављење у њој представи као некакву нарочито велику жртву принету државној потреби и народном јединству.

Сада, у ово поратно време, одоше у заборав предратне карте Балканског Полустрва, које красише многе домове и школе Краљевине Србије, на којима беху натписи крупним словима, доле на југ испод Врања: „Стара Србија“; а далеко јужније од Демир Капије, доле ка Солуну, писаше: „Маћедонија“.

На завршетку понављам: колевка Српства налази се на Српскоме Југу. За његово ослобађање Србија је жртвовала све и поднела огромне жртве у крви. Те жртве поручују нашим непријатељима:

Себи руке од Јужне Србије, исто као и од Шумадије.

ПРЕУЗМИТЕ ЦЕЛУ КЊИГУ ОВДЕ (PDF)

О аутору

Радосављевић Ј. Пантелија – Панта, артиљеријски пуковник и комитски војвода (Београд, 28. VIII 1876 – Нирнберг, Немачка, 1941).

Рођен је у учитељској породици, а одрастао у Боговађи код Лајковца. Отац Јаков, рођен 1835. године у Марковој Цркви, општина Лајковац, а мајка Јелена – Ленка (1842-1919), сестра високог државног чиновника и публицисте Мите Петровића, била је домаћица.

Пошто је рано остао без оца по завршетку трећег разреда гимназије ступио је 1. новембра 1892. године у АПШ и неко време радио као водник Моравског возарског ескадрона, а онда је постао командир чете у Опсадном артиљеријском пуку у Нишу. Био је веома активан и у комитском покрету као Големиот Дунавски.

Од почетка I балканског рата Р. је командант групе артиљерије V пешадијског пука, а од новембра 1912. на служби у Косовској дивизији као управник војног слагалишта, заступник начелника интендантуре и референт артиљерије. Јула 1913. постао је командант I пољске батерије у Моравској дивизији, а септембра те исте године командант профијент колоне Моравске дивизије. У Арнаутској побуни 1913. учествовао је као командир VI чете Граничне трупе у Прибоју.

Током Првог светског рата обављао је више значајних дужности. Почео је као командир већ поменуте чете а онда био је и командант Граничног полубатаљона и батаљона. Касније је неко време био коман- дант батаљона у Дринској дивизији. Од децембра 1916. био је на служби у штабу Моравске дивизије. Рањен је 6. октобра 1914. године на Гласинцу. После опоравка вратио се у своју јединицу и наставио борбу.

У овим ратовима учествовала су и погинула два његова брата. Војислав као редов VII пука II позива, тешко је рањен на Чупином пољу 1913. године, а умро је у Војној болници у Београду. Владислав је као активни пешадијски поручник погинуо у Седлару код Свилајнца 14. октобра 1915. године.

Марта 1919. постао је управник Артиљеријске радионице Дунавске дивизијске области. Од 13. децембра 1922. био је управник убојног слагалишта Потиске дивизијске области, а 25. новембра 1924. постао је в.д. помоћника команданта Београдског војног округа. Деветог априла 1925. именован је за управника Главног ветеринарског слагалишта. Пензионисан је 28. јула 1925. као артиљеријски пуковник и преведен у резерву.

Априла 1941. године заробљен је и интерниран у немачки логор Нирнберг, где је умро.

За заслуге у миру и рату одликован је: Споменицом Краља Петра I (1903), Медаљом за војничке врлине (1907), Златном медаљом за храброст (1913), Златном медаљом за ревносну службу (1913), официрским Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена (1913), Орденом белог орла са мачевима (1920) и Орденом Светог Саве V степена.

Био је ожењен Вукосавом (1880-1964) кћерком Драге и Лазара Димовића, порезника. Нису имали деце.

Служио се француским језиком и бавио публицистиком. После рата написао је и издао о свом трошку две књижице патриотског садржаја: Кроз славно Косово и Шта је Маћедонија? Поред тога објављивао је и своје чланке и песме у листу Српско Косово.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ