Завети мудре старине

У ПОХОДУ ДО ЧУВЕНОГ ХРАСТА У СЕЛУ ДИВЉАНА КОД БЕЛЕ ПАЛАНКЕ, НАЈСТАРИЈЕГ ЖИВОГ БИЋА НА БАЛКАНУ

Народ верује да су га засадили изасланици словенског цара Самуила 1026. године. Стручњаци мисле да је стар око 700 година, али не могу да кажу поуздано, јер му је унутрашњост шупља. Сигурно је да је окрајак древних дубрава које су прекривале планину, сада голу и суву, и да је народ баш овде светковао највеће празнике. Славио небеске заштитнике и претке. У овом дубу окатом, обима седам метара, и сада се може сместити свештеник и неколико верника, те одслужити службу Божју

Текст: Станко Костић и НР Прес
Фото: Станко Костић

На простору Србије, те наше земље необичне лепоте, расте велики број ендемских и реликтних биљних врста, од медитеранских до алпских. У трагању за некима од њих опет, после само неколико месеци, доспевамо на Суву планину, у околину Беле Паланке. Варошица је на ушћу Коритничке реке у Нишаву, у подножју средишњег дела планине, на њеној источној страни. Помиње се у Ромејском царству као Ремезијана. У IV веку град се налазио на главном путу за Константинопољ и у њему је било седиште епископије, у којој је столовао Никита Ремезијански, касније канонизован као велики хришћански светитељ.

Источна страна Суве планине питомија је и протеже се дуж реке Нишаве, од Нишке Бање ка Пироту и Бабушници. У средишњем делу планине река је усекла необично лепу Сићевачку клисуру. Њоме се масив Суве планине одваја од суседних Сврљишких и Старе планине која се на њих наставља. Клисура, добро позната читаоцима Националне ревије, спаја нишку и белопаланачку котлину.

Од Ниша се до Беле Паланке долази магистралним путем за Пирот, а сада и новим аутопутем који спаја Ниш са Софијом, односно Србију са Бугарском. Изласком из клисуре, после 18 километара, стиже се у Белу Паланку. Одатле уз реку Коритницу асфалтни пут води поред језера и села Мокра у Дивљану. На једној лепој заравни смештен је манастир Светог Димитрија. Пролази се и поред нишког наставног комплекса за учење у природи, али он сада не ради. У њему су мигранти. На пола километара од манастира, идући ка селу, долазимо до онога због чега смо се и запутили овамо.

О РЕЧИ И ЛЕКОВИТОСТИ

Пред нама је огромни заветни храст китњак, кажу, најстарије живо биће на Балкану. Навршио можда и миленијум, под заштитом је државе (неки циник би одмах рекао да је то разлог за велику забринутост).

Верује се да су га засадили изасланици словенског цара Самуила године 1026. Стручњаци сматрају да је стар око 700 година, али то не могу поуздано да утврде, јер му је средишњи део сасвим шупаљ. Петнаестак метара западно од њега постоји и један млађи, стар само око 350 година и у пречнику дебео 1,2 метра.

У окружењу се уочавају остаци старог гробља. Трагачи за закопаним благом, дивљи копачи, тумарају около с будацима и крамповима. Следе неку причу о томе да су Турци, ко зна кад и ко зна зашто, баш овде закопали неко благо. Доста људи верује да у шупљини овог горостаса вртложи благотворна енергија, која помаже да се излечимо од свега и исправимо све своје погрешно живљење. Долазе по исцељење.

Ми се добро одморисмо у хладовини, под крошњом. Наслушасмо се тишине, само повремено прожимане шумним трепетом лишћа на јесењем поветарцу. Написмо се хладне воде. Надисасмо се. Прича о лековитости и обновитељским моћима доби другачији призвук, реалистичан. „Лекар лечи а природа излечи”, каже се у оној познатој изреци.

Тиховасмо цео сат кад поред нас наиђе Снежана Јоцић, осамдесетогодишња мештанка.
„Храст се није променио за ових 60 година, од како сам се ја удала и дошла у село”, каже. „Памтим да се за Тројицу окупљао народ и да је ишла литија. Село је било пуно младежи, па је све било лепше. Сад су сви побегли у градове, а село остало празно, без људи. Остао само понеко од старијих, те су и обичаји тако замрли.”

Радујући се што је са неким проговорила, старамајка насмејана крену својим путем, а ми нашим. Пратећи ток реке сиђосмо у село. Путем поред врела настависмо ка селима Доња и Горња Коритница.

Прошавши пред лепе клисуре и села Бежиште, где је у кући Павловића својевремено одсео чувени путописац Феликс Каниц, изађосмо на широки пут који спаја Бабушницу и Пирот. Скренусмо лево ка Пироту, где ћемо преноћити а онда кренути у нове пустоловине по беспућима Старе планине. Архитекта Обрадовић, пријатељ и сапутник, наоштрио оловке и спремио блок за скице. Бележиће још неистражена неимарска умећа на кућама скоро замрлих и заборављених старопланинских села.

ЗАПИСИ О ЗАПИСУ

Друм се одмотава пред нама, а иза, тамо у Дивљани, остаде он. Стари храст, предак, заштитник. Та старина, дична и мудра, вековима „одолева пролазности и аду”. Чељустима времена, суровостима природе, пљачкашким хордама безумника.
„Шибали га многовековни студени зимски и врели летњи ветрови. Запамтио светосавске успоне и стварање немањићке Србије. Преживео буне, велике устанке и ратове. Упамтио хорде бугарских, турских, монголских, немачких и ко зна којих других крвника. Потез црквиште, који наткриљује својим хладом, место је где се  народ  окупља на саборима  о Духовима. То указује на постојање богомоље посвећене Светој Тројици. Иако оронуо, не губи наду. Живи, у небо гледа, шуми,  пева и достојанствено векује”, бележимо.

Из крстоликог тела, никли му млади изданци.

Овај див-дуб својим постојањем сведочи о Дубравама, некада шумовитим пределима  Суве планине, која се од постанка света надгорњава са  суседном Старом планином и њеним врлетима. У х
ладовини остареле крошње, још може од сунца да заклони седамдесетак посетилаца. У његовом шупљем телу двометарског пречника и скоро седмометарског обима може се сместити свештеник са неколико  верника и служити службу Божју. Као у древна времена, о којима би он, китњак, китио боље но ми.

***

Маркантна и сува
Сува планина, у југоисточном делу Србије, припада Карпатско-балканском горском систему. Са западне стране простире се од Ниша ка Гаџином Хану. Тај део је због стрмина тешко приступачан. Највиши врхови су Трем (1.810 метара), Соколов камен, Мосор. Дугачка је око 45, широка око 15 километара. Захвата простор општина Нишка Бања, Гаџин Хан, Бела Паланка, Бабушница и Власотинце.

***

Резерват
Године 2015. Сува планина је проглашена за специјални резерват природе, којим управљају „Србијашуме”. Ту се штити 1.261 биљна врста, што чини трећину флоре Србије.

***

Два чудесна цвета
Читаоци „Националне ревије” ће се, наравно, сетити и да је Јосиф Панчић ту пронашао чудесну ендемску биљку рамондија сербика, баш као што је нешто касније Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића, пронашао њену сродницу и дао јој име рамондија наталија, по краљици. У неповољним условима та биљка се потпуно осуши, као да усни, а у додиру са водом, и после више година и векова, поново оживи. Зато, као „српски феникс”, узета је за симбол васкрса српске војске и државе у Великом рату.

Извор:
НЦИОНАЛНА РЕВИЈА