СРПСКИ СПАРТАНЦИ – Зека Буљубаша и његови голаћи

Аутор Драган Р. Млађеновић,
НАУКА И КУЛТУРА, 10.07.2022.

„Данас, кад више нема ко да заповеда, ја узимам себи за право да радим оно што сматрам да је право и поштено. Ви који имате породицу, имовину и нешто да сачувате – склањајте се! И то што пре, док је ноћ. Ја сам решио да останем овде са мојим голаћима. Само преко нас мртвих могу даље Турци. Ако мора да умре Србија, и моје је да умрем са њом.“[1]

Овим речима се млади војвода Јован Глигоријевић, познатији по надимку ЗЕКА БУЉУБАША, 16. септембра 1813. последњи пут обратио својим „голаћима“ пред одсудну битку. Зекини голаћи су преузели задатак којом је требало да неколико стотина голаћа (тако су називани Зекини хајдуци, јер су били прескромно обучени бећари без куће и породице), држи одступнцу српској устаничкој војсци у повлачењу (тачније бежанији) пред неупоредиво већом и боље наоружаном турском силом коју је водио босански везир Деренделија. Зека се својим јунацима обратио у шанцу крај села Равња и речице Засавице, увече, уочи одлучујућег, седамнаестог дана, последње битке Првог српског устанка.

Према сведочанствима старих ратника Зека Буљубаша  је рођен као Јован Глигоријевић  око 1785. године,  по једнима у Новој Вароши, нахији сјеничкој, а други кажу да је рођен у Спречи у Босни.[2] Остали помињу село Домане код Невесиња у источној Херцеговини.[3]

Сасвим неодговарајући надимак „Зека“ је добио у раном детињству, а онда је брзо стасао у врло високог и изузетно снажног човека, па су неки тврдили да је виши и од самог Карађорђа. Зека се срео са вождом Српског устанка у Бадовинцима, када је господар посетио Мачву ради организације устанка у овом крају. Сусрет и разговор вожда Карађорђа са младим буљубашом забележио је српски песник и путописац Сима Милутиновић Сарајлија (Сарајево, 1791 – Београд, 1847):

„Коекуде, Зеко, колики си, а ја замишљах да си много мањи кад те тако зваше. Да је среће па да је више таквијех Срба не би Турци наваљивали тако често у Србију. Страва мене погледати те што си мој, а како ли је то тек Турцима кад те виде намргођена за бој.“

„Господару, ја о томе и не мислим, гледам како да Дрину не пређу, а у послетку и не прелазе,  већ ја морам ићи тамо да их харам и убијам не би ли се Мачве оканили.“[4]

Иначе, Зека је у време сусрета са Вождом Српског устанка већ увелико био старешина (тур. буљукбаша)[5] једног оделења устаничке војске војводе Стојана Чупића (Пива, 1765 — Зворник, 1815), у народу познатог као „Змај од Ноћаја“. У чету овог чувеног војводе Зека је примљен чим је дошао у Мачву пошто је сазнао да је устанак против дахија почео да се захуктава.

Зекини голаћи су у време Карађорђевог устанка (1804–13) били познати као најбољи ратници. Где нису могли ни смели други, ишли су ови најсрчанији и најпожртвованији борци. Филип Вишњић, песник Српске буне, у песми „Бој на Лозници“[6] у јуначком десетерцу наводи  писмену молбу (тзв. „књигу“) војводе и попа Луке Лазаревића, који је највеће поверење имао у Зеку и његове голаће:

Трећу пише, шаље Парашници,
Голом сину Зеки буљубаши:
`Голи сине, Буљубаша Зеко,
Дед` устани и голаће крени,
Да си брзо у бјелу Љешницу,
Лозница нам у невољи цвили!` (стихови 360-365)[7]

Све до 1813. године Турци се нису усуђивали да пређу Дрину и нападну Мачву, шабачку и ваљевску нахију. Страх су им задавали понајвише војвода Стојан Чупић – Змај од Ноћаја и његов буљубаша Зека.

У току августа 1813. године они су успешно задржавали турске продоре који су ишли поред Саве. Устаници су ту ископали низ малих шанчева и ту дочекивали турску војску. Када је ту стигао и Милош Обреновић са рудничком војском и Петроније Шишо са својим момцима, устаници граде и добро утврђују огроман шанац, између Саве и Засавице у Равњу. Зека Буљубаша се са својим хајдуцима сместио на десном крилу шанца, а до њега Петроније Шишо. На овом шанцу први се нашао војвода Симо Катић — Прекодринац. После њега су дошле војводе Милош Обреновић са Рудничанима, прота Матеја са Ваљевцима и Лука Лазаревић са Шапчанима.

А онда је крајем августа 1813. босански везир Деренделија прешао Дрину са силном војском од неких 15.000 јаничара. Сулејман паша Скопљак је предводио коњицу у напад на шанац, али је био рањен у руку. Извори говоре да га је ранио лично Милош Обреновић из кубуре.  Како би савладали препреку око шанца у виду рова, турски команданти су пешадији давали ракију, како би их окуражили да јуришају и мртви испуне ров, а остатак пешадије би преко мртвих ушао у шанац. Турци су такође уз помоћ француских инжењера ископали приближнице шанцу. Вук Караџић  наводи да су се Турци толико приближили шанцу да су се са Србима могли тући сабљама, јатаганима и кукама им отимати барјаке.

Седамнаестог дана борбе, 17. септембра 1813. године, на сцену „у главним улогама“ ступају Зека Буљубаша и његови голаћи и чувени мегданџија Петроније Шишо са својим ускоцима. Они су штитили одступницу српским вођама и осталим преживелим устаницима. Док су имали барута бранили су ланац пушкама, а кад им је нестало муниције исукали су ножеве и тако нападали Турке. Они су се хватали са Турцима у коштац и у тој борби прса у прса изгинули су сви голаћи заједно са њиховим Буљубашом Зеком.

Тако су се Зека и његови верни хајдучки голаћи неодступном борбом за Крст часни и слободу златну уписали у Књигу вечности. Зека буљубаша је од захвалног потомства с правом назван српским Леонидом, а његови срчани голаћи су упоређени са бесмртним Леонидиним јунацима и названи српским Спартанцима.[8]

Споменик Боју на Равњу, дело каменоресца Милана Најмана, подижу захвални Равњанци године 1926. у центру села Равња. На споменику су уклесани следећи стихови:

За јуначка ваша дела,
Васиона знаде цела!
Кости су вам расејане,
Ал с’ победом увеличане!
Спомен борбе за слободу,
Нек имена ваша буду!

Место Боја на Равњу обележено је и новим садржајима (на фотографији)

Напомене:

[1] Миомир Филиповић – Фића, Омиљени јунаци, Чикаго, 1994, стр. 29.

[2] Др. Јован Милићевић, унив. проф. Београд у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1971. том 8 стр. 619.

[3] Милан Ђ. Милићевић, Поменик, Српска књижевна задруга-Београд, 1959.

[4] Сима Милутиновић Сарајлија,  Историја Србије;  наводи Миомир Филиповић,  Наведено дело, стр. 25.

[5] Буљубаша, од турске речи буљукбаша, је у јаничарској војсци био заповедник буљука, тј. чете од сто људи и одговара данашњем чину капетана; види Абдулах Шкаљић, Турцизми у српско-хрватском језику, Свјетлост-Сарајево, 1985, стр. 153.

[6] Бој на Лозници се одиграо 5. и 6. октобра 1810. на Тичар  пољу крај Лознице. У помоћ лозничком војводи Анту Богићевићу  је стигло око 10.000 бораца — Шапчани Луке Лазаревића и Ваљевци Јакова Ненадовића. Пресудна битка почела је ујутро 6. октобра 1810. Борба голим сабљама, у којој су се истакли Зекини голаћи, трајала је око два сата. На крају је победила српска војска. Током последња два дана погинуо је 121 српски борац, а њих 178 је рањено, док је по историјским списима било три пута више погинулих и рањених Турака. Бој на Лозници је једна од највећих победа Првог устанка.

[7] М(илорад) Панић Суреп, Филип Вишњић – живот и дело, Просвета-Београд, 1967, стр. 203; Вук је „Бој на Лозници“ објавио два пута: а) Липиска III 1823, стр. 346, и б) Беч IV, 1862, стр. 238.

[8] Подсетимо се подвига који су три стотине спартанских ратника краља Леониде (чије име значи „Син лава“) учинили бесмртним: у августу 480. г. пре Христа ови елитни ратници затворили су уски кланац Термопили (што значи „Капија топлих извора“) у средњој Грчкој, и тако онемогућили огромној освајачкој војсци персијског цара Ксеркса Првог да брзо продре до Атине. Персијанци су после три дана добили битку и прошли Термопиле, али је за то време војска савеза грчких градова-држава успела да организује одбрану. Свих триста спартанских див-јунака је изгинуло заједно са краљем Леонидом, али је персијски освајач изгубио самопоуздање и претрпео огроман и ненадокнадив губитак борбеног морала. Овом епском боју је претходио захтев емисара персијског цара да спартански краљ преда оружје, на шта је Леонидас пркосно одговорио „ΜΟΛΩΝ ΛΑΒΕ“, што у преводу значи „Дођи и узми га“. На месту где је Леонидас пао подигнут је споменик са овим натписом.