БРИКС проширењем збија редове

Први пут од 2010. године, када је у своје редове примио Јужноафричку Републику, БРИКС је крајем јуна најавио проширење састава прихватањем кандидатуре Аргентине и Ирана, уз објаву да заинтересованих за чланство има још. Аргентина и Иран су „заслужни кандидати”, прокоментарисао је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров након овогодишњег виртуелног самита БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина, ЈАР), одржаног у организацији званичног Пекинга, само неколико дана пред окупљања Г-7 и НАТО-а. Унутар БРИКС-а, иначе, Кина већ неко време жустро заговара отварање процеса придруживања других земаља тој неформалној међудржавној групацији са 3,23 милијарде становника и БДП-ом од 23 билиона долара. Кинески подстицај проширивању БРИКС-а био је очит пролетос, када је Пекинг на први (виртуелни) самит министара иностраних послова потенцијалних чланица БРИКС-а плус позвао шефове дипломатија Аргентине, Египта, Индонезије, Казахстана, Нигерије, Уједињених Арапских Емирата, Сенегала и Тајланда.

Зашто је БРИКС на недавном самиту прво прихватио кандидатуру Аргентине и Ирана – није јавно образложено. Званична Москва је након самита БРИКС-а одбила да прецизира колико би процедура разматрања пријава Аргентине и Ирана могла да траје и по којим све критеријумима. Мотив Буенос Ајреса да аплицира за чланство у БРИКС-у језгровито је изнео председник Аргентине Алберто Фернандез: „То је одлична алтернатива светском поретку који функционише у корист неколицине.” Са становишта Техерана „Иран ће имати користи од овог процеса, створиће и занимљиву и корисну ситуацију за БРИКС. Иран тако може да повећа свој статус у регионалној и међународној арени”, процена је Шуаиба Бахмана, вишег истраживача Међународног института за стратешке студије Ирана. Из ових назнака приступних мотива Буенос Ајреса и Техерана могла би да се издвоје два акцента. На пример, потреба за алтернативом у сарадњи с другима, мимо узуса текућег светског поретка, као и прижељкивање другачијег статуса у регионалној и међународној арени. Притом, ни друга највећа држава Латинске Америке (после Бразила), ни земља са четвртим светским резервама нафте не наговештавају да је БРИКС њихов искључиви избор у трагању за својим новим гласом и местом у свету који, чини се, постаје све опаснији.

За Аргентину и Иран, као и за низ других држава јавно заинтересованих за некакву нову прерасподелу права и моћи у свету, БРИКС плус би могао да представља могућу опцију. У будућем сусретању очекивања кандидата и квинтета оснивача БРИКС-а, очекивано је и суочавање њихових визија о томе куда се данас креће међународна заједница. Да ли ће сагласје бити обавезан услов за проширивање БРИКС-а остаје да се види.

Било како било, међу оснивачима БРИКС-а, почетком фебруара, Кина и Русија су пре избијања сукоба у Украјини, а током 38. личног сусрета Си Ђинпинга и Владимира Путина у саопштењу од 5.300 речи, изашле с виђењем да је време за „редистрибуцију моћи у свету”. На самиту БРИКС-а крајем јуна и Си и Путин готово неувијено су рекли где виде извор невоља у које се се свет у међувремену заглибио.

„Мрачни облаци менталитета ’хладног рата’ поново се надвијају… Поједине земље покушавају да прошире војне савезе како би постигле апсолутну сигурност, подстичући блоковске конфронтације уз приморавање других земаља да бирају страну, тежећи једностраној доминацији над правима и интересима других”, поручио је Си Ђинпинг. „Непромишљеност и себичне акције” појединих држава угрожавају глобалну економију, оценио је том приликом шеф Кремља. „Вођство БРИКС-а је неопходно како би се развила јединствена позиција за обликовање стварно мултиполарног света и веза међу владама заснованим на кључним принципима Повеље УН”, додао је између осталог Путин. И док је Бразил на недавном самиту БРИКС-а захтевао реформе УН, а Јужноафричка Република заговарала „отворени дијалог” када је реч о свим горућим међународним питањима, Индија, друга најмногољуднија нација света, чланица БРИКС-а, Шангајске организације за безбедност, а истовремено и званица код Г-7 и актер пацифичке безбедоносне квадрилатерале (са САД, Јапаном и Аустралијом), упадљиво се усредсредила на економски опоравак после пандемије ковида. Њу Делхи данас задржава право на свој „несврстани” дипломатски курс – купује руску нафту, угаљ и гас с једне стране, Пекингу поручује да „бизнис није исти” све док траје спор на међусобној хималајској граници и држи отворене линије сваковрсне комуникације с Вашингтоном и Бриселом. Тим поводом делује отворено питање о унутрашњој политичкој и економској кохезији БРИКС-а у овим драматичним временима. С једне стране, иако чланице БРИКС-а збирно обављају петину светске трговине, само шест одсто промета роба и услуга остварују међу собом. Изузимајући Кину, унутрашња трговина БРИКС-а чини мање од три одсто укупног извоза Бразила, Русије и Индије и шест одсто Јужноафричке Републике.

С друге стране, збијање редова БРИКС-а пред спољним светом у последње време има снажне моменте. Колико у марту, Кина, Индија и Јужноафричка Република остале су „уздржане” приликом гласања у Генералној скупштини УН поводом руске „специјалне војне операције” у Украјини, док се Бразил придружио „осуди”, али без намере да уведе санкције Москви. С међусобним економским спонама у настајању и политички изнијансираним акцентима у грађењу позиције на међународно-дипломатској арени, колико је БРИКС магнет за окупљање и здружено дејствовање онима који све више размишљају о праву на стратешку аутономију држава? БРИКС делује као могућа алтернатива, али остаје питање. Ако у овим замршеним временима наступа период „редистрибуције моћи”, како ће и с ким за свој глас и место у новом глобалном поретку изборити оних тридесетак држава које су у фебруару на Ист Риверу остале „уздржане”, као и све оне друге које радије не би да „бирају страну”? Уз БРИКС или уз неке друге, као и могуће нове, још непрепознате архитекте следећег глобалног поретка?

Извор:
ПОЛИТИКА