Владан Јовановић: НА­РОД­НА ИЗ­РЕ­КА „И ВУЦИ СИТИ И ОВЦЕ НА БРОЈУ” У ХРИ­ШЋАН­СКОЈ СЕ­МАН­ТИЧ­КОЈ ИН­ТЕР­ПРЕ­ТА­ЦИ­ЈИ

Лек­си­ка јед­ног је­зи­ка но­си у свом са­др­жа­ју и ин­фор­ма­ци­је ко­је ни­су са­мо уско лин­гви­стич­ке, да­кле њо­ме се не пре­но­си са­мо оп­ште­кому­ни­ка­тив­ни са­др­жај, већ и са­др­жај ко­ји се ти­че зна­ња

Ши­ро­ко по­зна­та из­ре­ка у срп­ском је­зи­ку и ву­ци си­ти и ов­це на бро­ју, ко­ја се ја­вља и у дру­гим ва­ри­јан­та­ма – и ов­це (ја­гањ­ци, ста­до и сл.) на бро­ју и ву­ци си­ти; и све ов­це и си­ти ву­ци (в. НПосл Вук; РМС; РСА­НУ) – упо­требља­ва се он­да кад се по­сле не­ког, обич­но ве­ћег, спо­ра до­го­ди да сви бу­ду за­до­вољ­ни, ка­да се по­стиг­не до­го­вор ме­ђу љу­ди­ма ко­ји су до ју­че би­ли у не­ка­квој за­ва­ди или ме­ђу­соб­но су­прот­ста­вље­ни (у ми­шље­њи­ма, ста­во­ви­ма и сл.). Реч је о стра­на­ма ко­је су ме­та­фо­рич­но пред­ста­вље­не у ли­ку жи­во­ти­ња, од ко­јих је јед­на ди­вља, кр­во­лоч­на, про­ждр­љи­ва и не­за­си­та, док је дру­га пито­ма и од­вај­ка­да плен ове пр­ве. Из­ре­ка са ов­цом и ву­ком као фра­зе­о­ло­шким ком­по­нен­та­ма при­сут­на је у истом или слич­ном зна­че­њу и у дру­гим је­зи­цима, уп. нпр. у фран­цу­ском Ména­ger lachèvre et le chou, ита­ли­јан­ском Sal­va­re ca­pra e ca­vo­li, ру­ском Вол­ки сыти и овцы целы.

Уну­тра­шња фор­ма и хри­шћан­ски (пра)кон­текст

У са­др­жа­ју ове на­род­не из­ре­ке вла­ди­ка Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић је уо­чио хри­шћан­ски (пра)кон­текст, уте­ме­љен на ве­ри у Бож­ји про­ми­сао пре­ма ко­јем Бог „упра­вља све­том, по­др­жа­ва­ју­ћи сла­би­је­га, су­зби­ја­ју­ћи ја­че­га, и одр­жава­ју­ћи при том чу­де­сну хар­мо­ни­ју жи­во­та, та­ко да су и ву­ци си­ти и ов­це на бро­ју” (Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић, Ка­лен­дар „Пра­во­сла­вље” за 1932. го­ди­ну, пре­ма М^{_{АРИНКОВИЋ}} 1995: 54). По­твр­ду за хри­шћан­ски сми­сао из­ре­ке И ву­ци си­ти и ов­це на бро­ју вла­ди­ка Ни­ко­лај на­ла­зи у Спа­си­те­ље­вим ре­чи­ма: „Није­дан вра­бац не мо­же па­сти на зе­мљу без Оца ва­ше­га” (Мат. 10, 29). Кон­цепт ’оп­стан­ка вр­сте (по Бож­јем про­ми­слу)’, у чи­јем се по­љу на­ла­зи хри­шћан­ско ту­ма­че­ње ове из­ре­ке, обра­зло­жен је и у по­гла­вљу „Бож­је ста­ра­ње о ство­рењи­ма” у књи­зи Ж. Ма­рин­ко­ви­ћа[1] (1995: 52–55). У де­лу тек­ста ко­ји се од­но­си на жи­во­ти­ње, ов­ца је из­дво­је­на као па­ра­диг­ма одр­жа­ња слаби­је­га на­спрам ја­чег, јер не­ма жи­во­ти­ње „сла­би­је, не­ра­то­бор­ни­је, без­од­бран­бе­ни­је, не­на­о­ружа­ни­је од ов­це […] Пче­ла је ма­ња, али има жа­о­ку. Ми­кроб је не­ви­дљив, али на­па­да отро­вом (В^{_{ЕЛИМИРОВИЋ}} Н., М^{_{АРИНКОВИЋ}} 1995: 54). Јаг­ње је сим­вол жр­тве Бож­је за гре­хе це­лог све­та. Јаг­ње с кр­стом би­ло је ду­го сим­бол Христа код пр­вих хри­шћа­на, па је та­ко из­раз Јаг­ње Бож­је ушао и у цр­кве­но пе­сни­штво (Енц. пра­восл., под јаг­ње Бож­је). Ов­ца од­но­сно јаг­ње озна­ча­ва че­ља­де од­но­сно ње­го­ву чи­сту ду­шу пре­ма па­сти­ру, тј. Бо­гу (RJA: под jagn´e).

По­ме­ну­та хри­шћан­ска ин­тер­пре­та­ци­ја из­ра­за за­сно­ва­на је, да­кле, на кон­цеп­ту ’оп­стан­ка (вр­сте)’, ко­ји у овом слу­ча­ју зна­чи да је ов­ца, бу­ду­ћи да је ву­ку плен од по­стан­ка све­та до да­нас, и да­ље на бро­ју упр­кос не­пре­кидним на­па­ди­ма и на­ср­та­ји­ма на њен жи­вот, јер вук од пам­ти­ве­ка не ма­ри за број ова­ца, о че­му све­до­чи и ла­тин­ска из­ре­ка Lu­pus non cu­rat nu­me­rum ovi­um (V^_ILHAR1991).

Кон­цепт и лек­сич­ко зна­че­ње

Лек­сич­ко зна­че­ње и кон­цепт пред­ста­вља­ју лин­гви­стич­ке кон­струк­те за­сно­ва­не на раз­ли­чи­тим при­сту­пи­ма у по­и­ма­њу и ин­тер­пре­та­ци­ји са­држа­ја лек­сич­ких је­ди­ни­ца. Док се лек­сич­ко зна­че­ње ма­ње-ви­ше де­фи­ни­ше и од­ре­ђу­је као зна­че­ње ре­чи ко­је се ре­а­ли­зу­је у ре­че­ни­ци и да­ље у над­рече­нич­ним ка­те­го­ри­ја­ма (тек­сту, дис­кур­су и сл.)[2], до­тле се кон­цепт опи­су­је у за­ви­сно­сти од те­о­риј­ског при­сту­па и аспек­та кон­крет­ног ис­тра­жи­ва­ња.[3] На­ше ис­тра­жи­ва­ње по­ла­зи од при­сту­па по ко­јем се кон­цепт од­ре­ђу­је као се­ман­тич­ка над­град­ња лек­сич­ког зна­че­ња ре­чи у чи­јим ком­по­нен­та­ма се на­ла­зе ин­фор­ма­ци­је ре­ле­вант­не за од­ре­ђе­не струч­не, кул­ту­ро­ло­шке, ре­лигиј­ске и дру­ге ни­вое њи­хо­ве упо­тре­бе (в. П^_ОПОВА–С^{_ТЕРНИН} 2011). Кон­цепт ни­је са­мо је­ди­ни­ца ког­ни­тив­не пер­цеп­ци­је или зна­ња, већ и је­ди­ни­ца вредно­сних си­сте­ма у ра­зним обла­сти­ма чо­ве­ко­ве де­лат­но­сти, на­у­ци, кул­ту­ри, ре­ли­ги­ји и сл. По­зна­то је да се у окви­ру ког­ни­тив­не лин­гви­сти­ке зна­че­ње из­јед­на­ча­ва са кон­цеп­ту­а­ли­за­ци­јом, тј. обра­зо­ва­њем пој­мо­ва на осно­ву чове­ко­вог фи­зич­ког, чул­ног, емо­ци­о­нал­ног и ин­те­лек­ту­ал­ног ис­ку­ства о све­ту ко­ји га окру­жу­је. Лек­си­ка јед­ног је­зи­ка но­си у свом са­др­жа­ју и ин­фор­ма­ци­је ко­је ни­су са­мо уско лин­гви­стич­ке, да­кле њо­ме се не пре­но­си са­мо оп­ште­кому­ни­ка­тив­ни са­др­жај, већ и са­др­жај ко­ји се ти­че зна­ња (нпр. на­уч­ног), култу­ре и по­гле­да на свет ње­го­вих но­си­ла­ца.

Кри­ти­ка ево­лу­ци­о­ни­зма

За­сту­па­ју­ћи хри­шћан­ску ви­зи­ју жи­вог све­та и ње­го­вог оп­стан­ка на зе­мљи, ко­ји се од­ви­ја по про­ми­слу Бож­јем, вла­ди­ка Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић се идеј­но су­прот­ста­вио Дар­ви­но­вој мал­ту­зи­јан­ској иде­ји да се по­пу­ла­ци­ја ре­про­ду­кује бр­же од за­ли­ха хра­не, што до­во­ди до бес­по­штед­не бор­бе за оп­ста­нак. Те­ма ства­ра­ња све­та, па и чо­ве­ка у ње­му, ак­ту­а­ли­зо­ва­на је на­ро­чи­то у XX ве­ку због ши­ре­ња те­о­ри­је ево­лу­ци­о­ни­зма. У на­че­лу, след­бе­ни­ци пра­во­слав­ног све­то­о­тач­ког уче­ња ову те­о­ри­ју од­ба­цу­ју, об­ја­шња­ва­ју­ћи по­ста­нак све­та пози­ва­њем на от­кри­ве­не исти­не у Све­том пи­сму и све­то­о­тач­ко уче­ње. Влади­ка Ни­ко­лај је оштро го­во­рио о тзв. Дар­ви­но­вом прин­ци­пу при­род­не се­лек­ци­је ко­ји од­ре­ђу­је „ко­ји чла­но­ви не­ке вр­сте има­ју бо­ље шан­се за оп­ста­нак” (уп. P^_ERI 2000: 339). У (пост)дар­ви­ни­стич­кој епо­си мно­ги су Дар­ви­но­ве на­уч­не те­о­ри­је пре­не­ли на дру­штве­на и еко­ном­ска пи­та­ња, ко­ри­сте­ћи у свом дискур­су из­ра­зе „бор­ба за оп­ста­нак” и „оп­ста­нак нај­спо­соб­ни­јих” (Исто: 343). За­ни­мљи­во је да су основ­ни по­сту­ла­ти ове те­о­ри­је при­хва­та­ни у фи­ло­со­фији по­зи­ти­ви­стич­ког усме­ре­ња, чи­је су основ­не те­ко­ви­не на­шле плод­но тле у то­та­ли­тар­ним дру­штве­ним уре­ђе­њи­ма, на­из­глед раз­ли­чи­тим и идеј­но су­прот­ста­вље­ним. Успех у жи­во­ту по­је­ди­на­ца дар­ви­ни­сти из­ме­ђу два ра­та об­ја­шња­ва­ли су при­род­ним за­ко­ни­ма и, сход­но то­ме, де­ли­ли љу­де на оне ви­ше и на оне ма­ње ко­ри­сне по дру­штво: „они ко­ји су из­гу­би­ли у со­ци­о­е­коном­ској бор­би по­ка­за­ли су сво­ју не­спо­соб­ност” (Исто). Ре­ак­ци­ја на по­менуте по­зи­ти­ви­стич­ке ста­во­ве у до­ма­ћој сре­ди­ни на­ро­чи­то до­ла­зи до из­ра­жа­ја у ме­ђу­рат­ном ми­са­о­но-идеј­ном кон­тек­сту ка­да се у ра­до­ви­ма во­де­ћих дома­ћих ми­сли­ла­ца све­то­са­вље од­ре­ђу­је као фи­ло­со­фи­ја жи­во­та, као сред­њи и је­ди­ни пра­ви пут исти­не из­ме­ђу „ле­вих” и „де­сних” крај­но­сти и лу­та­ња.[4]

Сред­њи пут за ко­ји се они за­ла­жу је­сте хри­шћан­ски, све­то­сав­ски пут, ко­ји у вре­ме­ни­ма смут­ње, ка­да се на­го­ве­шта­ва­ју са­мо два (обич­но крај­ња) из­бо­ра – ле­ви или де­сни – срп­ски на­род мо­ра оста­ти на свом, све­то­сав­ском пу­ту, од­ба­цу­ју­ћи и ле­ви и де­сни. Вла­ди­ка Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић је оштро критико­вао тзв. и ле­во и де­сно ста­ја­ли­ште. Су­прот­ста­вља­ње на­уч­ном по­зи­ти­ви­зму и ате­и­зму у фи­ло­со­фи­ји из­ра­же­но је у ње­го­вим де­ли­ма, по­себ­но у екс­плицит­но из­не­тим ста­во­ви­ма, о че­му го­во­ри сле­де­ћи ци­тат:

У ва­си­о­ном све­ту, ка­ко га је Дар­вин за­ми­шљао – и још из­ра­зи­ти­је дар­ви­низам – по­сто­је све мо­гу­ће си­ле и сви фак­то­ри из­у­зев Бо­га, ду­ха и мо­ра­ла. И баш на овом из­ми­шље­ном од­су­ству Бо­га, ду­ха и мо­ра­ла у Дар­ви­но­вој на­у­ци за­сновао је Ни­че сво­ју ан­ти­е­тич­ку ети­ку а Маркс сво­ју ко­му­ни­стич­ку со­ци­о­ло­ги­ју. Оту­да је по­ла­зна тач­ка и пр­ви па­ра­граф ни­че­и­зма и марк­си­зма – не­га­ци­ја би­ћа Бож­је­га (Евр., 8).

За­кљу­чак

Хри­шћан­ска ви­зи­ја жи­во­та, чи­ји се из­вор и увор на­ла­зи у иде­ји све­тоса­вља, слу­жи­ла је срп­ским ин­те­лек­ту­ал­ци­ма из­ме­ђу два ра­та као бра­на ко­јом се по­сти­же „при­вр­же­ност дра­го­цје­ном а угро­же­ном цр­кве­но-на­род­ном иден­ти­те­ту” (Ш^{_{ИЈАКОВИЋ}} 2019: 46). Бож­ји про­ми­сао по ко­јем се све у све­ту од­ви­ја вла­ди­ка Ни­ко­лај ста­вља из­над свих оних на­уч­них зна­ња ко­ја упори­ште не на­ла­зе у ве­ри и хри­шћан­ству. Нео­др­жи­вост Дар­ви­но­ве те­о­ри­је о ево­лу­ци­ји вла­ди­ка Ни­ко­лај по­твр­ђу­је при­ме­ром ова­ца, сла­бих и пи­то­мих жи­во­ти­ња, ко­је су се, иа­ко сла­ба­шне и број­ча­но ма­ле, до да­нас одр­жа­ле у пу­ном бро­ју упр­кос на­го­ве­шта­ји­ма по­ме­ну­те те­о­ри­је ко­ја твр­ди да су у суро­вој и ду­гој бор­би за жи­вот оста­ле са­мо ја­че, окрет­ни­је и сна­ла­жљи­ви­је вр­сте. Се­ман­тич­ку (ре)ин­тер­пре­та­ци­ју на­род­не из­ре­ке и ву­ци си­ти и ов­це на бро­ју, уз уно­ше­ње у са­др­жај ду­хов­не ком­по­нен­те, омо­гу­ћи­ла је ње­на уну­тра­шња фор­ма, тј. ди­хо­то­ми­ја зо­о­ним­ских пој­мо­ва из­ра­же­них у сли­ци, тј. ме­та­фо­ри до­бра и зла, као и се­ман­тич­ка ком­по­нен­та ’рав­но­те­же, хар­мони­је’ по­стиг­ну­те у па­ра­док­су оп­стан­ка сла­би­јег, упр­кос ње­го­вом не­пре­ста­ном ис­тре­бље­њу.

Цитирани извори и литература:

В^{_{ЕЛИМИРОВИЋ}}, Ни­ко­лај. О зна­ме­ни­тим љу­ди­ма. Ни­че и До­сто­јев­ски. Ва­ље­во: Глас цр­кве, 2003, 23–155.

В^{_{ЕЛИМИРОВИЋ}}, Ни­ко­лај. О Евро­пи. Ва­ље­во: Глас Цр­кве 2003, 5–56.

Енц. пра­восл.: Ен­ци­кло­пе­ди­ја пра­во­сла­вља. I–I­II (штам­па­но с бла­го­сло­вом Ње­го­ве Све­то­сти Па­три­јар­ха срп­ског го­спо­ди­на Па­вла) / Ди­ми­три­је М. Ка­ле­зић (гл. ур.). Бе­о­град: Са­вре­ме­на ад­ми­ни­стра­ци­ја, 2002.

К^{_{УБРЯКОВАЯ}}, Е. С. и др. Крат­кий сло­варь ког­ни­тив­ной лин­гви­сти­ки. Мо­сква, 1996.

М^{_{АРИНКОВИЋ}}, Жи­ван. Нај­бо­љи вас­пи­тач (збир­ка вас­пит­них при­ме­ра). Бе­о­град: Све­ти ар­хи­је­реј­ски си­нод Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, 1995.

НПосл. Вук: Срп­ске на­род­не по­сло­ви­це … ску­пио их и на сви­јет из­дао Вук Стеф. Ка­ра­џић (др­жав­но из­да­ње). Би­о­град 1900.

РМС: Реч­ник срп­ско­хр­ват­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка. I–I­II. Но­ви Сад – За­греб: Ма­ти­ца срп­ска – Ма­ти­ца хр­ват­ска, 1967‒1969; IV­–VI. Но­ви Сад: Ма­ти­ца срп­ска, 1969‒1976.

РСА­НУ: Реч­ник срп­ско­хр­ват­ско­га књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка. I–. Бе­о­град: СА­НУ, 1959‒.

П^_ОПОВА, З. Д., И. А. С^{_{ТЕР­НИН}}. Лек­си­че­ская си­сте­ма языка. Вну­тренняяор­га­ни­зация, ка­те­го­ри­альный ап­па­рат и при­емы опи­са­ния. Мо­сква: Ли­бро­ком, 2011.

Ш^{_{ИЈАКОВИЋ}}, Бо­го­љуб. Све­то­са­вље и фи­ло­со­фи­ја жи­во­та. Ски­ца за ак­ту­е­ли­за­ци­ју ме­ђу­рат­не рас­пра­ве о иде­ји све­то­са­вља (Re­trac­ta­tio). Но­ви Сад: Пра­во­слав­на реч, 2019.

*

P^_ERI, Mar­vin. In­te­lek­tu­al­na isto­ri­ja Evro­pe. Đor­đe Kri­vo­ka­pić (prev.). Be­o­grad: Clio, 2000.

RЈА: Rječ­nik hr­vat­sko­ga ili srp­sko­ga je­zi­ka, iz­da­je Ju­go­sla­ven­ska aka­de­mi­ja zna­no­sti i umjet­no­sti, I–X­XI­II, u Za­gre­bu 1880–1976.

V^_ILHAR, Al­bin. La­tin­ski ci­ta­ti. No­vi Sad: Ma­ti­ca srp­ska, 1991.

ПОДБЕЛЕШКЕ

[1] Жи­ван М. Ма­рин­ко­вић (1899–1976), рек­тор Бо­го­сло­ви­је у При­зре­ну, при­па­дао је генера­ци­ји срп­ских бо­го­сло­ва ко­ји су из­ме­ђу два свет­ска ра­та, у вре­ме­ну ка­да се на­слу­ћи­ва­ло по­нов­но ве­ли­ко стра­да­ње на­ро­да, ори­јен­та­ци­ју и си­гур­ност за иден­ти­тет у кри­зи на­ла­зи­ли у срп­ској ду­хов­ној тра­ди­ци­ји – све­то­са­вљу. У за­кључ­ку сво­га тек­ста под на­сло­вом „Ду­ховна ве­ли­чи­на Св. Са­ве и ње­гов зна­чај за иде­о­ло­шку ори­јен­та­ци­ју на­шег на­ро­да” Ма­рин­ко­вић је из­нео гле­ди­ште о пу­ту на­род­ног пре­по­ро­да: „Што је та­ма на хо­ри­зон­ту гу­шћа, то се чвр­шће др­жа­ти све­то­сав­ског пу­та” (Ш^{_{ИЈАКОВИЋ}} 2019: 119). Ж. Ма­рин­ко­вић је све­то­сав­ски иде­ал лич­ног спа­се­ња и бес­крај­ног слу­же­ња на­ро­ду при­ме­нио у књи­зи Нај­бо­љи вас­пи­тач, са под­на­сло­вом Збир­ка вас­пит­них при­ме­ра.

[2] Лек­сич­ко зна­че­ње не­ма­ју са­мо ре­чи већ и сло­же­ни­је кон­струк­ци­је као што су из­ра­зи (фра­зе­о­ло­ги­зми, тер­ми­но­ло­шке и дру­ге син­таг­ме), на­род­не из­ре­ке, по­сло­ви­це, за­го­нет­ке и сл., па се сто­га у ана­ли­зи зна­че­ња ко­ри­сти нат­по­јам ко­јим се об­у­хва­та­ју сви но­си­о­ци лек­сич­ког зна­че­ња – лек­сич­ке је­ди­ни­це.

[3] У сло­вен­ској лин­гви­сти­ци по­јам ’кон­цепт’ нај­че­шће се ко­ри­сти у ра­до­ви­ма са ког­нитив­но­лин­гви­стич­ким и пси­хо­лин­гви­стич­ким при­сту­пом, пре­ма ко­јем се кон­цепт по­сма­тра као је­ди­ни­ца мен­тал­ног лек­си­ко­на ко­ја од­го­ва­ра на­шем зна­њу о објек­тив­ним да­то­сти­ма (уп. К^{_{УБРЯКОВАЯ}} и др. 1996; П^_ОПОВА–С^{_ТЕРНИН} 2011: 38). Је­ди­ни­це кон­цеп­ту­ал­не струк­ту­ре – ге­штал­ти, фреј­мо­ви, сце­на­ри­ји и сл. – ис­тра­жу­ју се као мен­тал­не ре­пре­зен­та­ци­је у до­ме­ну пси­хе. Ши­ре од­ре­ђе­ње кон­цеп­та укљу­чу­је у сво­ју струк­ту­ру ко­лек­тив­но зна­ње и ис­ку­ство но­си­ла­ца на­ци­о­нал­ног је­зи­ка, што ула­зи у до­мен из­у­ча­ва­ња њи­хо­ве кон­цеп­тос­фе­ре (в. П^_ОПОВА–С^{_ТЕРНИН} 2011: 44).

[4] На ме­ђу­рат­не срп­ске фи­ло­со­фе ко­ји су на раз­ли­чи­те на­чи­не за­сту­па­ли фи­ло­со­фи­ју жи­во­та, ин­ту­и­ци­о­ни­зам и кри­ти­ку ду­хов­не кри­зе за­пад­не кул­ту­ре, ме­ђу ко­ји­ма су, по­ред вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа, би­ли Ди­ми­три­је Ми­три­но­вић, Вла­ди­мир Ву­јић, Ми­лош Ђу­рић, Мом­чи­ло Се­ле­ско­вић, Пр­вош Слан­ка­ме­нац, Ксе­ни­ја Ата­на­си­је­вић, Фи­лип Ме­дић, Ду­шан Сто­ја­но­вић, Ју­стин По­по­вић, Ди­ми­три­је Нај­да­но­вић и др., ути­ца­ли су у ма­њој или ве­ћој ме­ри Ан­ри Берг­сон, Шпен­глер, До­сто­јев­ски и др. (в. Ш^{_{ИЈАКОВИЋ}} 2019: 19). Та­да је де­фи­ни­са­но све­то­са­вље (име­ни­ца све­то­са­вље на­ста­ла је „по узо­ру на ’пра­во­сла­вље’; 1932. го­ди­не по­кре­нут је ча­со­пис Све­то­са­вље, а тво­ре­ни­ца све­то­са­вље „ула­зи та­да у трај­ну упо­тре­бу као су­бли­ми­са­на озна­ка ау­тен­тич­не срп­ске пра­во­слав­не хри­шћан­ске кул­ту­ре” (Исто: 53)).

Извор:
СЛОВЕН