Амерички забран и слободан свет

За Запад је битка за очување монопола рат на живот и смрт

• Америка је почетком овога века, на врхунцу своје хегомоније, убила демократију
• Премножило се кљакаво, сакато духовно убоштво, разбојништво неговано у егоизму и религији новца
• Против америчког хегемона устали су они које хиљадегодишња традиција и духовне вредности обавезују на заштиту идентитета као детерминате постојања

Пише: Славко Живанов

Од пада Берлинског зида наовамо Русија је, заправо, плесала мање-више, по тактовима вашингтонског оркестра. Невољно, но без озбиљнијих конфронтација са Америком. Садашњи руски неопростиви „грех“ и „злочин“, заправо, срушили су западњачко небо јер је руско руководство схватило да и само може да компонује, интерпретира, а и другима диригује извођења својих националних партитура.

Трагедија у коју је Запад запао рођена је преживљавањем ужаса губитка статуса примарног контролора света; економских, безбедносних, геополитичких и осталих битних планетарних токова новца и моћи. Запад не жели да изгуби, чак ни делимично, овај примат и монопол, нити помишља да своју досадашњу, безобалну моћ подели са било ким, особито не са својим конкурентима и људима друкчијег кова. За Запад је битка за очување монопола бој на живот и смрт у који ће бити увучени сви, вољно или невољно, без остатка, било да су им савезници или жртве.

Свако ко помисли да у овом конфликту остане пострани и покуша да се дистанцира кроз формалну или фактичку неутралност, свеједно, – не разуме објективне околности, води штетну политику, те посредно или непосредно помаже једној страни – Западу.

Запад не води одсудну битку за очување монопола светске моћи да би са било ким делио плен. Напротив, многи данашњи амерички савезници наћи ће се на јеловнику тих колонизатора и глобалистичких окупатора веома брзо, чим се крокодилска бара смањи, а криза дубље и горе прорешета Америку. Успоравање америчког суноврата, покушај бескрајног развлачења агоније и реанимација владајућег модела природе те државе жртвоваће једног по једног савезника-вазала. Европа, настави ли у смеру у којем је потрчала, пропашће пре Америке и за њом нико неће заплакати.

Америка покушава да прошири западни фронт и осигура забран у којем би ауторитарно наставила да господари оруђима експлоатације. Због тога агресија коју исказује према Русији тек је нешто отровнија од агресије којом подвргава сопствене вазале. Међутим, ударац који су САД добиле у Украјини не може се лечити, али се може много чиме уназадити. На пример, докрајчило би их напуштање неког значајног доскорашњег лојалног поданика, вазала и скутоноше. Таква пукотина, жива рана на Америци тешко би зацелила.

Међутим, ни губитак Украјине није шала. Тај слом не могу да надоместе Шведска и Финска јер су обе земље и досад биле амерички прилепак и крпа за брисање каубојских чизама. Од суверености тих држава одавно није остало ништа, одавно њихове неутралности има више у вицевима, него у политичкој пракси, а сваком озбиљном човеку јасно је да држава-чланица ЕУ не може бити неутрална. Обе нордијске државе трудиле су се да сакрију своју искрену англосаксонску сервилност, али им одавно та камуфлажа не полази за руком. Зацементирале су се, најпре, уручивањем Нобелове награде за мир Обами за учинак који би тек требало да оствари, отвореним саучествовањем у егзекуцији Асанжа, или политичким оргијањем Карла Билта и сличних ахтисаријевских битанги…

Дакле, није се прибрајање ових северњака америчкој хорди белосветских обешењака догодило овогодишњом шведско-финском НАТО партиципацијом, већ је она данас озваничена кроз прелаз из дивљег и званични брак. Стога је читава ујдурма заиста достојна колосалног нечовештва, покорништва и понизиштва, али не може ни да примирише надокнади губитка таквог ретког геостратешког бисера какав је могао бити украјински НАТО играч.

Украјина

У преломној тачки данашње светске драме, у Украјини, ситуација се није суштински мењала од почетка Специјалне операције. Руске снаге напредују наносећи украјинској војсци и нацистичким зликовцима велике губитке, ослобађајући километар по километар територије, упркос агилности Запада у дотурању оружја Зеленском. Иако је реч о ратосиљању, продавању старих залиха наоружања руске производње углавном старијег датума израде, НАТО га уносно уновчава, а с друге стране, осим економске, извлачи и политичку корист. Овом трансакцијом украјинска власт не добавља ефикасно, него прескупо наоружање. НАТО-државе војно се солидаришу помажући Зеленском, де факто улазе у рат и користе „благодети“ новоотвореног тржишта и велике потражње за оружјем. Задужују и чвршће оробљављају украјински режим прижељкујући да војна дејства трају бар док не испразне магацине ратних резерви и дочепају се новца, житарица или каквих сличних драгоцености.

Зеленскови НАТО-партнери обрадовали су се украјинској несрећи у којој скупо продају наоружање које би, да није овог конфликта, завршило у старом гвожђу. Одмах потом, ови украјински НАТО-добротвори попуњавају сопствене залихе наоружања новијим генерацијама опреме и оруђа, купујући их од великих произвођача, у првом реду Сједињених Америчких Држава. У том ланцу трговине оружјем, директну, индиректну и највећу корист имају САД чиме својој војној индустрији обезбеђују ракетни погон ка профиту.

Хитлер је својевремено своју посрнулу економију придигао уз помоћ војне индистрије, Американци данас своју економију залечују истим рецептом приморавајући вазале, чланице НАТО, да све њихове производе назајажљиво купују, тобож угрожени, забринути и преплашени од „руске експанзије“. И нимало случајно не може бити то што ће у том послу највише настрадати новопридошли НАТО-уписници, државе бившег Варшавског пакта које су се од Руса склониле под америчко заштитничко крило, па онда редом и концентрично, од трећеразредних чланова ЕУ и НАТО, преко другоразредних, све до чланова првог реда, Немачке и Француске. Тако се ваљда све касте у тзв. ЕУ коначно нивелишу и равноправно изједначавају у праву на пропаст.

Русија и остатак света

А источно од Украјине па све до запада Сједињених Држава, све северно и јужно, од једног до другог пола, уз неке изузетке, тај „остатак света“ стоји на неким друкчијим становиштима, начелима и вредностима. Њих не покреће америчка пропаганда, контролисани медији и масовна лоботомија. Нису та друштва демократска, нити су индивидуалне слободе људи на том делу Планете широке и идеалне. То, на концу, у овој причи и није тема.

Америка је почетком овога века, на врхунцу своје хегомоније над Планетом, људима и природом  ̶  убила демократију. Демократија је мртва и с покрићем се питамо да ли је икада и била жива, или нам се само привиђала.

У свом оргастичком поробљавању света, покушају да целу Планету уподобе сврси сопственог постојања, функционалности и саможивог хедонизма, покушали су да октроишу оригинални вид тоталитаризма у којем нема места за разум, критику, здраворазумску дебату, креативну сумњу, потрагу за одговорима и за право на другачији избор. Америчка агресивна и милитантна империја покушала је да наметне целом човечанству мејнстрим по којем, једино, може да се живи. Тај, њихов, безалтернативни шаблон другима омогућава преживљавање само ако њима доноси корист, ако то не чини, ако користи нема, нема ни потребе за животом таквог другог бића, он смета и биће елиминисан.

Таквом шаблону, природно, супротставили су се сви они који се не радују букагијама, не би да им самопроглашени овоземаљски богови (заправо демони) прописују шта је нормално а шта није, шта треба да чине, а о чему ни помисли не сме бити. Устали су они које хиљадегодишња традиција и духовне вредности обавезују на заштиту идентитета као детерминате постојања, и ту одступања нема.

У тој битки Србија може бити или по страни, или на супротној страни. Јасно је да активно на исправној страни своје место нисмо заузели. Извесно је да смо се у прошлом веку толико потрошили да данас куражи и части није остало ни да се јело осоли, а камоли да опет часно остваримо историјску улогу. Премножило се кљакаво, сакато духовно убоштво, разбојништво неговано у егоизму и религији новца.

Но, нити Србија може утицати на тај бој, нити на њега утиче америчка схизофрена кампања, пропаганда и хистерија.

Хвала Богу, пешадија још увек одређује разлику између збиље и фикције. Руска војска утврђује границе новог поретка и новог света и помера их ка западу. Украјина више не постоји, барем не онаква каква је постојала до 24. фебруара 2022. године. После украјинске операције ништа неће бити исто. Улазимо у период трусних догађаја, преобликовања геополитичког и економског устројства Планете и у опасан сукоб великих играча, снажних ратника. Све више људи то увиђа, а највећи проблем да то примете имају Зеленски и већина Украјинаца, који никако да схвате да сваким даном остају без стотина живота и десетина квадратних километара територије. Страшно је кад народ изгуби државотворну супстанцу, дезоријентише му се политички, морални и духовни компас и изабере кловна да утврђује и спроводи државну и нациналну политику. Тада такав пајац и арлекин дубоко и тешко унесрећује народ који представља…

Није овде реч само о Зеленском.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ