ОНА ДЕЧИЈА, ПОНЕКАД ДЕТИЊАСТА, ИСКОНСКА: Прича о Рајку са Голије, или, ако ишта спаси свет, спасиће га добри људи!

Ако ишта у ова зла времена спаси свет, спасиће га људска доброта. Она дечија, понекад и детињаста, исконска, што само понеком остане у срцу, закопана дубоко негде у души, не ишчезне кроз тешке дане живота. Доброта заостала код оних који своју муку, тешки терет, запрте па их цео живот носе сами, без ропца, без потребе за туђим сажаљењем. Без да се икад иком пожале, без да икад иког оптуже за своју тугу, своју муку, своју невољу, сав јад и чемер који им ама баш сваког дана седи завратом. Доброта остала код оних који плачу сами, заклоне се за какав котар или стог сена или споменик предака, за тарабу, оду у шталу где их нико никад неће видети, или просто у шуму, у какву дубодолину, који од своје туге не праве спекаткл… И код оних који ће из куће изнети и последњу кору хлеба и дати просјаку, који, ето тако, живе и увек се богу моле за друге, ретко кад за себе…

Зато ме сваки пут заболи душа, сам себе изгрдим на пасја прескакала, и осетим се као последњи бедник, кад ми се горе са Голије јави стари шумар Рајко Совић, боем и горски вук, људескара у чију је душу стало толико доброте да нема тог аршина нити кантара којим би се могла измерити. Назове, чисто да пита како сам, треба ли ми шта, може ли шта да помогне, како здравље, како чељад, је ли било кише, града, далеко било, јеси ли моји у селу посејали кромпире… Он мене увек, ја њега да се сетим – ретко кад… Немам времена, гомила обавеза, био на терену, посао, изговора увек колико хоћеш… Не може их човек побројати, и увек их лако наћи.

Кад му се испразни батерија на телефону, Рајко пошаље писмо. Откуд му коверат, хартија, кад стригне да га однесе на пошту горе ваљда на Вионицу или Одвраћеницу на Голији или га по некоме пошаље у Ивањицу, бог свети зна, тек, јави се и тако, да је добро, здраво. И на крају обично напише – „Зоко, поздравља те твој друг Рајко са Голије“.

Једном, има томе десетак година стиже плави коверат, са Голије, писмо од Рајка, јавља ми, а коверат пун радости, да су на Одвраћеници, мештани завршили цркву, да ће скорих дана бити литургија, ко је све помогао градњу, писмо са планине путовало читавих пет дана.

Не кријем, отплакао сам као дете кад сам прочитао писмо, пред очима ми се створила Рајкова слика, како у колиби, под свећом или лампом, или зором, кад се Сунце подигне над голијским врховима, полако, сав свечан, пише, јавља тако важну вест, труди се да рукопис буде леп, да се свако слово може прочитати. Колико дивоте, оне божије, колико радости и љубави, колико дечије простоте оне која станује само у душама одабраних и посебних, на једном листу хартије. И снебивања Рајковог, што ми, ето, досађује, одузима ми време кога и онако имам и више него што ми треба, што ми смета, и то понавља до бескраја сваки пут кад се јави. Каже, звао би и чешће, него, да не досађује, да ме не прекида у послу, ко зна где сам ја…

О овој доброти причам. Она ће спасити свет, она ће остати и кад добрих људи нестане, кад их покрије земља, кад све друго однесе заборав.

Други пут, опет, једном кад сам са Ратом Филиповићем из Новог Пазара ваздан лутао по Голији, и кад смо срели Рајка, па нас он одвео до пустог села, Колијешнице ако се не варам, посекла ме као ножем, као жилетом, Рајкова суза. Заплакао је тада, верујем, први и последњи пут пред неким, онда брзо обрисао сузе, окренуо се устрану, заклонио да га не видимо. А заболела га слика коју смо заједно гледали, зграбила га за прса притегла, слика празног, пустог села међу чијим брвнарама и под дрвеним крововима нисмо затекли никог.

-Еј, мој Шапоња, како је ово био добар народ – завапио је Рајко.

Истина, није у селу било никог, био је благ летњи дан, помало и припека, а доброта, пуста доброта и нека божија благодет, извирала је иза сваких од оних замандаљених врата, из сваког проломљеног крова, из сваког оџака из кога се годинама није видело дима. Нестало села, остала доброта. И мирис меда који је долазио однекуд, са неба, из земље, из неког од оних мљекара, из црних брвана, бог ће знати. И мирис пољског цвећа. Јак, опијајући, онај који се не заборавља.

И шта остане кад свега нестане, питали смо Рајко, Рато и ја тог дана један другог, остане доброта, тек доброта, сећање на добре људе, на шајкаче, жуте мараме, на славе и славску свећу, погачу, чанак меда и ништа друго. Све друго потпадне под наслаге заборава.

А зло? Шта од њега остане? Ништавило. Ништа. Празна ољуштина. Ту реч Рајко чак никад и не помене.

-Ни у гори о злу не говори – рекао ми је једном.

Јутрос ми јавља са Голије:

-Ево ме код моје колибе. Јео мало сира и љеба. Прекјуче пала киша. Града, хвала богу, није било. Снег окопнио седам дана по Ђурђевдану. Хладно јутро било али је сад већ топлије. Имам свега, ишао у продавницу на Одвраћеницу.

Кад год се са Рајком чујем, исприча ми понешто о добрим људима и добрим делима. О оним о којима се ништа не зна, о којима се ништа никад није чуло, о онима који се својим добрим делима никад нису похвалили, никад их препричавали. Онима који никад нису звали новинаре да их сликају и у новинама пишу како чине добро дело.

Једном кад сам га питао, по чему памти детињство, живот, а доста је година накупио, Рајко ми је испричао – по једној котарици направљеној од брезове коре пуној јагода, коју му је набрала баба… И, ни по чему другом. Стала у ту невелику котарицу у коју стане тек прегршт црвених шумских јагода, и мање, сва љубав и сва доброта и после, читав живот може човек да враћа и дели ту доброту и љубав, а не може да стигне да подели колико је у ту котарицу стало.

Поучне су Рајкове приче. На први поглед, говоре о давним, давно заборављеним временима, о људима и селима којих више нема, помислио би човек, не важе за ово наше време. А важе и те како. Може се из њих много научити, само, кад има човек времена, оног ког стално нема, па застане на трен, замисли се, стави прст на чело. Размисли, шта ради, куд је кренуо, где ће стићи, куд толико жури, кад заборави на онај колач доброте који му је на почетку, на рођењу дат, а он га негде заметне, изгуби га, заборави да га подели.

То Рајко хоће казати кад ме назове, кад ми исприча понеку своју причу.

И о милости људској једном ми је дуго причао док смо лутали по Голији. Од пропланка до пропланка, од потока до потока. О људима који су неким божијим чудом и промислом увек давали више него што су имали, и увек имали више за друге него за себе. И доброте и љубави.

И, како то може, питао сам Рајка?

-У бога све може и код бога све може – рекао ми је.

Сваки разговор са Рајком је посебан.

У ретке дане кад се ја њега сетим, чујем са друге стране његов глас.

-Добро јутро Рајко…

-Добро ти бог дао…

Други пут:

– Добро јутро Рајко…

– Срећна ти душа код бога…

И све тако.

И да, добри људи ће спасити свет. Њихова доброта.

-Кад тешка времена закуцају на врата, чиме ћеш пред њих него с богом и добротом – каже Рајко.

Само ће она остати кад свега другог не буде.

Ено ми Рајка са Голије за сведока.

Извор:
ИСКРА