Киднаповали су ме украјински нацисти: Људе су ликвидирали у суседним ћелијама

Речено нам је да идемо у Маријупољ. Са повезом преко очију, слушали смо официре како се хвале да их обучавају страни инструктори. Да није било медијске буке — нас би стрељаљи, као неке од цивила који су били у суседњим ћелијама на бази ”Дњепра 1”

Историчар, новинар, ратни репортер и редитељ Сергеј Белоус киднапован је 2014. Упркос томе стално се враћа у Донбас. О томе каква је ситуација у Украјини, шта је затекао у харковској области из које се недавно вратио, како изгледа живот на линији фронта и шта је све претходило руској војној операцији разговарамо у Београду пред његов још један одлазак у Украјину?

Линија фронта и данас дели породице по деловима територије које контролише украјинска или снаге Народне милиције. Како су ти људи дочекали вест о руској операцији?

Линија фронта је поделила Донбас надвоје по сржи, па се рецимо пола села Зајцева (код Горловке) налази на нашој, а пола на украјинској страни- ко се где затекао пре осам година. Они су живели и данас живе под сталном ватром, али сада са надом да ће убрзо доћи крај. Таквих села и насеља има пуно, то је трагедија која траје осам година. У Русији имате псеудо-либерале издајнике који сада наступају са паролом ”не рату” — што је језива хипокризија: јер њих није занимао рат и људске трагедије свих ових осам година (па чак и сада њихов прави мотив – страх за своју личну добробит која је погођена санкцијама Запада). А ми, руске патриоте, кажемо ”да миру”. Јер Русија није почела овај рат, она ће га завршити и донети мир. Они су осам година званично причали како Кијев ратује са Русијом, а сада се Русија појавила. Ви сте осам година помињали Русију а ратовали с својим држављанима, својим грађанима, људима из Донбаса. Е сада се Русија с којом сте ратовали наводно осам година појавила и стигла на ратиште.

Како изгледа сусрет украјинског народа са руском војском?

Понегде је руска војска у ослобођеним местима на самом почетку наишла на хладан пријем, што је разумљиво јер су многи после сам година индоктринације очекивали да ће се руски војници понашати као агресивна ”људожерска хорда” како су их застрашивали украјински медији.

Међутим брзо су схватили да је све што су слушали бесрамна лаж. Мени је недавно писао пријатељ са студија кога је рат затекао у Изјуму: Извини за све критике везане за твој новинарски рад у Донбасу. То тада нисам разумео. Тек сада, када сам лично преживео гранатирање и ратно стање — на својој кожи -схватио сам шта сте ви сам година преживљавали у Доњецку. На питање како се опходи руска војска према становницима, рекао ми је, и измамио осмех: шалу на страну — управо као универзитетска професура, нисам могао да верујем колико су љубазни.

Шта је била алтернатива руској војној операцији?

Хрватски сценарио о којем су годинама са највећом пажњом причали украјински лидери – етничко чишћење, погром, спржена земља без народа. Зеленски је отворено рекао ”Ако сматрате себе Русом мислите да ваша деца треба да уче руски, да буду део руског света — преселите се у Русију – због будућности ваше деце” Наравно, Зеленски је одмах додао да се ове речи не треба погрешно тумачити, али суштина политике кијевског режима је да за нас нема места у Украјини.

Ваш филм „Утваре. Војници заборављеног рата“ добитник је престижних фестивалских награда. Зашто Утваре?

”Утвара” то је батаљон, који оснивао још 2014. легендарни командант Алексеј Мозговој. А филм смо тако назвали и зато што су војници у неком филозофском смислу личили на утваре, духове који лебде између неба и земље. Они су на фронту живели као у измештеном свету, да би нешто иза линије фронта или даље у градовима почињао сасвим другачији свет у којем су људи готово заборавили на рат који трајао све ове године.

Ко су били ту људи који су одлучили да обуку униформу, и речима Прилепина, пристану на доборовољну смрт?

Када смо завршили филм, а многи од њих су у међувремену изгубили животе, схватили смо да смо снимили праве хероје. И данас када изнова гледам филм, и те људе спремне на смрт, али са идејом, непоколебљивом вером да раде исправну ствар и некаквим огњем у себи, не могу да суздржим сузе. Али истовремено, кад њих видим на снимку, чујем њихов глас – имам осећај као да су још увек живи, ту са нама. Тако да је овај филм сачувао у историји њихов подвиг.

Мислим да се та храброст и та спремност да гледате смрт у очи и не трепнете може објаснити само неком духовном тајном. Да није било њих, Донбас би данас био етнички очишћен простор.

Сада је овај филм само добио на актуелности. Гледајући га, људи схватају шта се заиста дешавало свих ових осам година на истоку Украјине.

Како је текао обрачун са руским елементима у Украјини?

Годинама је стварана атмосфера застрашивања. Када кажу медијски мрак у Србији мени је смешно, јер у Украјини уколико бисте се оглушили о званични наратив не само да сте незванично пристали на гашење медија већ и ризиковали хапшења, процесуирање па и ликвидације. Многи новинари су убијени, многи попут Коцабе, Васиљца, Муравицког, Волкова провели су године у украјинским затворима.

Уколико нема елемената кривице…?

Када према закону нису могли да докажу кривицу они су измишљали оптужбе, одуговлачили процес да траје годинама, стално мењали судије и све враћали на почетак, а понекад је то ишло до апсурда. Муравицког су оптужили да одржава комуникацију са руским агентом. Успоставило се да је сумњиво лице поменуто у разговорима који су се прислушкивали- његов мачак Пампух.

Они су хапсили, физички малтретирали, ликвидирали људе. У студио телевизије ”17 канала” у Кијеву са којим сам сарађивао и слао прилоге из Доњецка, упали су украјински неонацисти-батинаши. Полупали све компјутере и опрему, а касније припадници службе државне безбедности запретили руководству телевизије не само да ће их убити већ живе закопати и све њихове рођаке ако наставимо да извештавају шта се дешава у Донбасу. Важно је истаћи да су многи такви батинаши екстремисти у Украјини имали легитимације од МУП-а или Службе безбедности Украјине.

Новинару из Одесе Јурију Ткачову су на почетку војне операције упали у стан, и како нису могли ни по једној ставци да га оптуже, будући да је био опрезан и одмерен човек-оставили су гранату у купатилу и ставили у записник да је у дому пронађена.

Да ли је украјински народ могао да се супротстави таквом режиму, покаже грађанску непослушност, одбије да живи под диктатом?

Они који су покушавали — лоше су прошли: сетимо се масакра у Одеси, стрељања људи у Мариупољу и Харкову, масовних хапшења и малтретирања. После тога многи су проценили да је боље да ћуте. Истовремено земљу су потресали економски проблеми, комуналије су поскупеле 10 пута, валута пала више него три пута, криминал почео да цвета. Људи су се повукли у себе. Они који су препознали да је ова прича скупља од „хлеба“ знали су да је пут до истине провлачење између Сциле и Харидбе- украјинских снага безбедности и њихових неформалних екстремистичких група на терену.

И ви сте прошли кроз тај теснац. Ко су људи који су вас киднаповали?

Батаљон Кривбас ме је кинданповао заједно са још двојицом колега. Како нам је речено, пребачени смо у службу ДБ у Маријупољу где су нас предали батаљону Дњепар 1 који је био под контролом украјинског тајкуна Игора Коломојског. Официри који су нас возили хвалили су се како их обучавају странци са Запада и страни инструктори, причали како поштују ”СС Галицију”, нацистичку јединицу из Другог светског рата, и да неће дозволити да се репризира 1945“.

То вас није спречило да се поново вратите на фронт. Колико пута сте до сада били у Донбасу?

Небројено пута. Само 2014. провео сам неколико месеци на релацији Донбас- Београд да би од почетка 2015. углавном живео тамо. Обилазио сам фронт, извештавао за различите медије, између осталих и за опозиционе у Украјини који су били под жестоким нападима кијевског режима а крајем 2015. и брутално угашени од стране службе државне безбедности и њених неонацистичких батинаша. Желео сам да се истина о Донбасу чује у Србији и на Западу, да известим о оном о чему више нису могли опозициони медији у Украјини који су трпели страшне тортуре од стране обавештајних служби.

Одавно сам имао идеју да снимим низ документарних филмова. Удружили смо напоре пријатељ Максим Фадејев и ја, направили своју продукцију и кренули да снимамо. Од децембра 2016. до августа 2020. стално сам живео у Доњецку. Снимали смо низ документарних пројеката без икаквог буџета, о свом трошку, прикупљајући донације наших гледалаца за видео опрему.

То је као неко има хоби да слика или ваја, а ја сам изабрао боравак и снимање документараца на првој линији фронта, са војницима, некада недељу, две, некада више а све како бих добио неколико минута материјала.

Извор:
ИН4С