“Политика” данас примењује цензуру, невиђену у својој историји, за предочавање правих разлога нестајања ћирилице у Србији

Поводом текста Ј. Вукелића под насловом “Суд: ,Политикаʻ неовлашћено 2007. године променила главу листа, повређена ауторска права“ од 28. октобра 2019.

• “Политика” је морално и професионално дужна још нешто – да врати право и слободу да се објављује пуна, објективна истина о данашњем тешком (противуставном) положају српске ћирилице
• Зато што и лингвисти и власт не поштују већинску народну вољу која је изгласала на референдуму за Устав 2006. да и српски језик, буде као сваки други језик, нераздвојан од свог писма, а не да се задржава друго, туђе, алтернативно писмо које је тачно 77 година наметано Србима ради коначне потпуне замене ћириличког писма. И та комунистичка намера није никад, као данас, била ближа потпуној замени ћирилице.
• Српски правописци су, противуставно и противно пракси у Европи и свету у другим језицима, уз српско писмо, убацили алтернативно, туђе писмо, чиме је, без примера у другим језицима.
• Противуставно, наставља се југословенска фаворизација хрватског абецедног писма на рачун српског писма (и) у Србији.

Пише: Драгољуб Збиљић, професор књижевности

Осим што је пре неколико година правно пресуђено да најстарији ћирилички дневни лист у Србији мора да врати трајну белешку о правима њеног оснивача (Породице Рибникар) , како је то пре извесног времена предочио Ј. Вукелић на овом сајту, “Политика” је морално и професионално дужна још нешто – да врати право и слободу да се објављује пуна, објективна истина о данашњем тешком (противуставном) положају српске ћирилице (и) у Србији, а што је, очигледном цензуром, одузето читаоцима.

И морална је и професионална, па и цивилизацијска обавеза данашње “Политике” да не чини грех себи, а штету својим читаоцима тиме што данас ставља “рампу” на сваки текст који предочава праве разлога данашње велике угрожености српске ћирилице у српском језику у Србији, па зато изгледа као да нико од нас не зна зашто нам и како и чијим пропустима нестаје миленијумско српско писмо (и) у Србији.

Да ли је могуће да данашњи “водитељи” славне “Политике” могу да мисле да читаоци не виде најоштрију цензуру за изношење различитих мишљења о великом проблему који прати српски народ у вези с једним од најзначајнијих културних, али и општенационалних вредности које чине миленијумски идентитет српскога народа.

Уредници “Политике” су до пре две године, нарочито у “слободнијим” рубрикама, као што су “Погледи” и “Међу нама”, објављивали гледишта, тумачења и детаљнија доказивања по којима су српске језичке и државне институције прворазредни кривци што је српско писмо у Србији данас сасечено чак до 90 одсто у корист хрватске абецеде у писању српског језика и да је то последица и наставак смишљене фаворизације хрватске верзије латинице у језику српскога народа из времена Југославије и комунистичке владавине у њој.

То се данас огледа све више у нестајању и последње ћириличког слова из, на пример, продавница, банака, рекламирању производа, а ћирилице, осим на РТС-у и РТВ-у, готово да нема ниједне приватне телевизије која се служи српским језиком на ћириличком писму.

Затим, у издаваштву књига, све је више издавача који не објављују ни два одсто књига на српском језику с ћириличким писмом.

Зашто су за то главни, практично једини, кривци српски лингвисти који су противно члану 10. Устава Србије легализовали 2010. у Правопису српскога језика Матице српске туђе писмо поред српског писма у језику Срба.

Српски правописци су, противуставно и противно пракси у Европи и свету у другим језицима, уз српско писмо, убацили алтернативно, туђе писмо, чиме је, без примера у другим језицима, нарушен уставни суверенитет (по ставу првом члана 10. Устава Србије) ћириличког писма у српском језику. Тако се, противуставно, наставља југословенска фаворизација хрватског абецедног писма на рачун српског писма (и) у Србији. Српски лингвисти су, тиме, показали да они себе сматрају “кастом” која може да ради шта хоће, противно Уставу, као да једино за њих Устав није надлежан.

Власт подржава у пракси ту неуставност јер, очигледно, и она (власт) мисли да није дужан да се држи сваког члана у Уставу. Kао да и она мисли да из Устава важи само оно што она жели да важи. Тако је власт 15. септембра 2021. изгласала, Уставом непредвиђен, јер је непотребан, Закон о употреби српског језика и ћириличког писма, с лажним изреченим циљем да се (о)чувају српски језик и српско ћириличко писмо. Власт је донела такав неуставан закон (чак се у том закону и не спомиње уставна обавеза о српском језику и ћириличком писму) у коме постоје чланови који су толико апсурдни да немају примера ни у робовласничком систему, јер је у вези с ћирилицом уведена неједнакост субјеката (грађана) пред тим законом. (О томе смо овде писали више пута, па не бисмо то предочавали у детаљима и овога пута.)

Покушавали смо више пута то да предочимо у “Политици”, да укажемо да ћирилица не може случајно да се замењује, али указивање на озбиљне и велике антиуставне пропусте лингвиста и власти нису хтели у “Политици” од пре око две године да објављују чак ни у ни у писмима читалаца (“Међу нама”), него објављују се само оно што је похвала овим неуставностима.

Читамо “Политику” много деценија, ми смо раније имали објављене и своје текстове, али до пре око две године чак смо ми из “Ћирилице” имали обећања да ће нам објавити текстове, а онда се ненадно нити објављују нити дају икаква објашњења зашто неће да објаве, чак и када уредник обећа да ће објавити.

Наравно, “Политика” има право да мисли исто као лингвисти и власт, али није нормално да очекује од свих нас да морамо да мислимо на исти “калуп”. Ми нисмо запамтили у својих више од 70 година већу цензуру у “Политици”, посебно кад је реч о текстовима у којима се јасно предочава како и зашто, чијом кривицом, српско писмо данас у Србији готово да је у положају оштре забране исто као када је била ћирилица забрањена и наметнута хрватска верзија абецеде из окупације Србије и Црне Горе у Првом светском рату или у време оштре забране српске аз6буке у време НДХ, када су укинути и српски језик и српско (ћириличко) писмо.

До пре две године “Политика” је допуштала оваква објективна и чињенична доказивања, али од пре две године постоји очигледна најоштрија цензура  за такве објективне текстове о угрожености српске азбуке (и) у Србији.

Ми знамо да су у “Политици” на раду и кадрови на уредничким, новинарским и лекторским пословима чији су професори били ти – који су утицали на те кадрове да се не објављују текстови који критикују неуставна гледишта и практичне поступке тих њихових професора и указују да ћирилице у Србији мора бити све мање.

Зато што и лингвисти и власт не поштују већинску народну вољу која је изгласала на референдуму за Устав 2006. да и српски језик, буде као сваки други језик, нераздвојан од свог писма, а не да се задржава друго, туђе, алтернативно писмо које је тачно 77 година наметано Србима ради коначне потпуне замене ћириличког писма. И та комунистичка намера није никад, као данас, била ближа потпуној замени ћирилице.

Ми разумемо моћ политике свуда, па и у “Политици”. Разумемо да она не може бити скроз слободна и отворена за сва гледишта, али оволико цензуре у “Политици” у вези с правом истином о прогону (замени) ћирилице нисмо запамтили у свом животу.

“Политика” је углавном успевала макар и “између редова” да протури делић истине о ћирилици, и не само о њој. Овога пута, нарочито у две последње године, те истине о узроцима проблема ћирилице у Србији нема ни “између редова”. Тешко је да се човек ослободи утиска да је. мени лично увек драга, “Политика” данас, практично, забранила сваку пуну истину о великом проблему ћирилице у српском народу.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ