Да ли верујем?

Много пута ће нам се учинити да је живот попут паукове мреже у коју смо уловљени неким случајем, и из које нам нема спаса. Притешњени нужношћу живота, скоро да и не помишљамо на Творца и ослободиоца. Има тренутака када се човек пред лицем своје савести пита: а да ли ја, заправо, верујем?

Анализирајући свој душевни живот као хаотичну бујицу помисли које се ковитлају у свести као речне струје у виру или узнемирени осињи рој, уочавајући у свом срцу осећање сталне бриге због очекиваних невоља и губитака које као незвани гости стоје на вратима, осећајући сталну жељу да стекнем и бојазан да не изгубим, анализирајући своју развраћену вољу – овог параплегичара који труне на постељи – почињем да сумњам: да ли верујем? Да ли сам хришћанин или деиста који допушта постојање Бога само као трансцендентног Разума, Који је створио свет, а затим га препустио самом себи? Знам да је то тајни глас мрачног духа, али га моја душа истовремено, као Ева змију, слуша. Чини се, не би требало да буде сумње у постојање Бога. Бог стално даје мојој души сведочанства о Свом постојању, дубља и тврђа чак и од оног којим свет, који опажају органи наших чула, доказује чињеницу свог постојања. Међутим, зашто ова сведочанства, која се доживљавају као несумњива, не остављају трага у срцу, као писмена написана на води; тачније – од њих остаје само нејасно и неодређено сећање.

Бог човеку више пута у току живота даје спољашње доказе Свог присуства. Кад је немоћна људска помоћ, када, изгледа да нема излаза Он неочекивано мења сваку ситуацију, као да отвара врата тамнице. Он немо говори души: „Ја сам близу тебе, не бој се, само веруј.“ Међутим, пролази време и човек дрско заборавља на то. И више од тога, тајни глас му шапуће: „То је само случајност, нема највишег Промисла, живот је ланац случајности, шпил карата који се непрестано меша.“ Човек зачуђујуће лако губи доказе помоћи Божије кад их добије, као да демон краде успомену из његовог сећања, као што птице кљуцају зрна из пшеничних класова. Свеци су нас упозоравали на кобни грех заборава; једним од три главна узрока погибељи душе сматрали су заборав који као црна копрена обавија човеков ум и овај престаје да види светлост. Свеци нам заповедају да волимо Господа због Његових доброчинстава, а ми најчешће поступамо као исцељени губавци, који су кренули својим путем, чак се ни не окренувши према Христу.

Чудан парадокс: човек је у свом животу све искусио и све је заборавио. Уосталом, сумње, о којима говорим ретко испливавају на нивоу свести. Оне се најчешће гнезде у дубини душе где страсти заглушавају глас духа, где видим тајну љубав према греху, мрачну наклоност према гадним страстима, љубав душе – овог зрака небеске светлости – према праху и гноју. Кроз страсти човек губи мистичко искуство богоопштења. Он престаје да осећа Бога у својој души. Страст је љубав према демону који у души подиже идола – празног изнутра.

Човек може да сматра себе верујућим, односно да „верује у своју веру“, али да у дубини срца не буде такав. Обично се у екстремним ситуацијама, укључујући и психолошке, када човек ступа у пограничну зону између живота и смрти показује његова суштина. Већина нас у то време тражи заштиту и спасење у спољашњем, и тек кад се увери у своју немоћ сећа се Бога. Овде Бог души не изгледа као Творац и Промислитељ света, већ као нека последња шанса. Опет се поставља психолошка загонетка: зашто човек воли демона, који га као лопов стално вара и пљачка? Људе, који су неправедни према њему човек сматра непријатељима, а демона – свог убицу – другом! Овај феномен човека делимично се и помало открива учењем о првородном греху који је задесио, како читаво човечанство, тако и сваку душу. Змија се гнезди у човековом срцу, то су страсти, оне с влашћу захтевају за себе храну. Лоповима је потребан мрак ноћи и душа, послушна страстима искључује светлост духа како не би видела своју ругобу и пад, како би се погрузила у своје тамно подземље.

Благодат и грех никако не могу мирно да живе заједно. Руже не расту у свињцу. Кад воља и ум закључују савез са страстима губи се осећање Божијег присуства. Душа се сама одриче јединства с духом и поистовећује се са својим страстима и спољашњим светом у којем налази храну за ове страсти.

Првородни грех је погодио свет као поље земаљског постојања човечанства, као систем међусобних односа, као атмосферу и средину у којима дише и расте душа болесна од самог свог зачетка. Свет се све више претвара у клупко страсти, његово постојање прелази у агонију која се отегла. Болест и безумље – индивидуално и колективно – стварају своје комплексе, изврнуте психичке моделе и системе. Прилагођавајући се свету човек се укључује у њега, постаје његов део.

Овде се унутрашње безумље људског ума сједињује с колективним безумљем света, ако могу тако да кажем – с организованим безумљем и озакоњеним хаосом. Човек заборавља искуство општења с Богом, али такође заборавља и искуство општења са светом. Он лако заборавља да постоји Бог, али такође лако заборавља да је свет мађионичар и преварант и поново тражи савез с њим као са другом. Свет никоме не може да пружи срећу: како верујућима, тако и неверујућима. Само што верујући осећа дубљу тугу када га свет ухвати у мрежу његових сопствених страсти. А код неверујућих се ова туга испољава у тихој злоби, у незадовољству и досади које покушавају да угуше као вином, бујицом спољашњих утисака, телесним и душевним насладама, као да желе да заглуше бол од ране непрекидно је чешући.

Човекова душа се све време налази у стању узнемирености и напетости. Несклад између жеље и остварења или представе и сурове стварности приморава душу да осећа стално разочарење: једни желе и не могу да остваре оно што желе и праћакају се као риба на леду, други остварују оно што су желели, али се испоставља да то није онакво као што су они замишљали и траже ново, и поново, кад га добију, не постају од тога срећнији.

Материјално је услов за постојање духовног, међутим, ако се један од услова претвара у циљ то постаје клопка за душу. Материја се у том случају претвара у илузионисту, који показује бајковите замке из вашарске представе. Душа воли овај свет. Она се заљубила у њега као што човек нехотице може да се заљуби у крадљивицу и блудницу. Она га све време вара, заражава гнојем његову крв, краде му све што има, а он је свеједно воли као предмет своје болесне страсти.

Човекова воља је греховна. Унутрашњи грех је солидаран са спољашњим. Воља Божија је светла, зато што јој се противи цео свет и људска душа. Божија воља је добро, али тога не жели да се сећа човек погођен грехом као губом. Зато лаже Бога и себе, док у молитви говори: „Нека буде воља Твоја,“ – његова тајна молитва је: „Нека буде воља моја.“ И пад и спасење почињу од воље. Овде постоје два пута.

Први је лакши и сигурнији – то је одсецање своје воље, препуштање себе послушању, свецело потчињавање себе духовном руководиоцу, као да човек сам прода своју вољу као дрског и непослушног слугу новом господару који може да га смири и научи.

Постоји други пут, тежак и бременит: човек мора да се сећа неизбежне смрти, трулежности овог света, мора да има на уму да је све овде непостојано, да нас свет непрекидно вара, да се показује да је човек свој највећи непријатељ и да се научи да не жели ништа спољашње и светско, већ само вољу Божију. Ово није будистичка равнодушност према свету као поистовећивање добра и зла, бића и небића, већ вера у то да је једино истинско благо у овом животу послушање вољи Божијој и свештени страх пред Његовим Промислом.

Идући првим пут ми предајемо своју вољу, а идући другим треба да је умртвимо. Иако, тачније ће бити ако кажемо да треба да је умртвимо и у првом и у другом случају. И у првом и у другом случају енергија воље прелази у област духа, и сама воља се трансформише у оно што су свети оци називали трезвеношћу и бдењем – чувањем свог срца и концентрацијом душе у молитви. Душа мора да дође до драматичног закључка о томе да богатство и сиромаштво, здравље и болест, победа и пораз, дубока старост или рана смрт, испуњење или неиспуњење планова и жеља нису добро и зло, већ само одређене околности и ситуације и да је једино и истинско добро – Бог, а једино зло оно што стоји као препрека између душе и Бога.

Душа не жели да верује у то и не верује. Она протествује и виче, и овде воља мора да примора душу да поверује на силу, као што се на силу пијанац одвикава од пића. Овде није присутно интелектуално насиље над душом, већ насиље над болешћу, то је борба за душу, чији је једини живот Бог. Ако се узме главна заповест о вољи Божијој она гласи: воља Божија је светост ваша (уп. 1 Сол. 4, 3), а светост је присуство благодати у души. Ако се човек научи да се ослања на Промисао Божји, да верује у Промисао Божји, да воли Промисао Божји, он ће са захвалношћу прихватати оно што му Бог шаље и што људи света доживљавају као невољу или несрећу сматраће ватреном чашом коју му даје Сам Господ; нучиће се да више цени земаљске невоље – со, која убија црве у његовој души, – него земаљске радости у којима се ови црви размножавају и расту заражавајући душу некаквом болесном омамљеношћу овим светом. Да би човек био заиста срећан његов живот мора да се смести у речи „Слава Богу за све“. Он мора да се одрекне света како би стекао вечни мир, мора да се одрекне себе како би стекао самог себе.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ