Владимир Умељић: ПРОТИВ ЗАБОРАВА – ТРЕТМАН СРПСКЕ ДЕЦЕ У ГЕНОЦИДНОЈ ХРВАТСКОЈ ДРЖАВИ 1941-1945.

Хрватска држава 1941-1945. посветила је у оквиру тада организованог и спроведеног Србоцида посебну пажњу систематском и мученичком, масовном и истрајном убијању српске деце. 

О томе се ништа не може сазнати у уџбеницима историје данашње хрватске државе, не постоје никаква спомен-обележја, култура памћења је искључиво селективна и јавност пре познаје исказе, као што је доњи, из пера једног високог хрватског клерикалног интелектуалца.

Последњим чиновима Србоцида припада, дакле, и реч (= дело) једног високог ватиканског службеника, хрватског Doctor Theologiae, Juris, Juric canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rotae, Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Professor of Iurisprudens and Philosophy of Law, по имену Иво Омрчанин, који једва десет година од краја Другог светског рата и Србоцида тврди, да су у суштини Срби починили један геноцид над Хрватима:

„… Али тада је почео, као што смо већ доказали, један српски геноцид над Хрватима. Најстрашније се десило 1941-1945, када су Хрвати узели своју судбину у своје руке, да би мирно живели у својој Независној Држави Хрватској. Суседни Срби, међутим, којима су Хрвати кроз дугу историју увек помагали, објавили су Хрватима један уништавајући рат, који је вођен на најсуровији начин (…) и за Хрвате био потпуно нов, изненадио их и затекао потпуно неспремне…“

Погледајмо кратко голготни и прекратки животни пут те деце а на основу једног хрватског историјског извора из 1945, насталог значи непосредно по завршетку Другог светског рата („Elaborat o dječijim logorima u NDH“ (из једног од укупно тринаест). Аутор:  Zemaljska komisija Hrvatske o logorima, Arhiv Hrvatske, Zagreb, 1945.). 

Наводи у курзиву представљају ауторска подвлачења.

Како нацистичка Немачка, тако и клерофашистичка Хрватска су, додуше, имале и у својим „нормалним“ концентрационим логорима смрти сопствена „дечија одељења“ и третман заточене деце је био слично нељудски. Погледајмо једно сведочанство квалификованих очевидаца тог времена о Аушвицу:

„Нацистички СС-командант логора смрти Аушвиц-Биркенау (Auschwitz-Birkenau), Рудолф Хес, описао је једну посету, коју је Хајнрих Химлер 1942. учинио логору:

„Одмах сам показао Химлеру „Цигански логор“. Он је све пажљиво погледао. Видео је препуне бараке, лоше хигијенске услове, примио к знању све оне заразне болести, које су харале, поред осталог и дечију заразну болест Нома, од које сам ја увек осећао језу јер је по изгледу подсећала на лепру. Видео је сва она измршавела дечја тела, са великим рупама на образима, кроз које се могло гледати у унутрашњост уста, оно лагано распадање живе деце (…) Онда ми је дао наређење да их све уништимо…“

Само Хрватска 1941-1945. је, међутим, имала концентрационе логоре искључиво за децу.

Деца су се дакле налазила и у другим, од укупно 22 сталних (од 1941-1945. било је основано шта више око 40, мањи међутим нису били нарочито дугог века) концентрациона логора тадашње хрватске државе (Јасеновац, Стара Градишка, Уштица, Млака, Јабланац, Госпић, Ђаково, Огулин, Копривница, итд.), али логори Сисак, Јастребарско и Горња Ријека (као и делом Лоборград, ту су наиме са њима биле заточене и њихове мајке) били су и остали јединствени у читавој историји света по својим специфичним малим заточеницима.

Ова три дечија концентрациона логора била су део логорског система Јасеновац и основана су званичним актом хрватске Владе од 25. септембра 1941. под бр. 1528-2101-З-1941. Тиме су се она налазила под надзором Еугена Диде Кватерника и под директном управом Вјекослава Макса Лубурића.

Лубурић, од стране логораша Јасеновца звани „Макс месар“, претходно се за ту дужност квалификовао на лицу места, проучавајући нацистичке методе третирања заточеника у немачком концентрационом логору Заксенхаузен (Sachsenhausen).

Овде подаци из „Елабората о дечијим логорима у НДХ“ Земаљске комисије Хрватске 1945:

„ДЈЕЧИЈИ ЛОГОРИ У НДХ. ОПЋЕНИТО О ДЈЕЧИЈИМ ЛОГОРИМА

У љето 1942. године, када је Козарска офанзива завршена, у логоре Стару Градишку, Млаку и Јабланац допремљено је на десетке тисућа српске жена и дјеце, ухваћених из села подно планине Козаре. Дјеца су отимана од мајки и задржавана у логорима а мајке су као робље слане на рад у Њемачку.

Око три мјесеца су та дјеца лежала и умирала у масама, гладна и жедна, на голој земљи под ведрим небом, изложена љетњој жеги хранећи се травом и ограђена бодљикавом жицом у Млаки и Јабланцу, док је у Старој Градишци на тисуће дјеце било згурано у казамате с голим бетонским подовима, гдје је казнионица некада имала оборе за свиње.

Због пренапучености и помањкања простора и хигијене, међу дјецом су се у великој мјери почеле ширити заразне болести, а једнолична и слаба прехрана кукурузним зрном је значила свјесно убијање дјеце глађу.

Измождена дјечија тијела од којих је остала само кост и кожа, напуштао је већ и сврабац, узрочник свраба јер није имао довољно хране у кожи. Кад би се кожу натегао прстима и згужвао, није се враћала на мјесто, него би остајала згужвана попут старог папира. Зуби су им испадали из уста с комадима чељусти. Од једноличне прехране и недостатка витамина, свако дијете је било тешки, смртни болесник.

Свему томе се придружују и најразличитије заразне болести као тифус, грипа, дифтерија, оспице, кашаљ хрипавац, шарлах, пјегавац, који су у тим великим скупинама дјеце несметано харала јер су и здрава и болесна дјеца непрестано мијешала и међусобно заразивала. Помор дјеце је био 30 до 40 дјеце дневно (…)

Међу дјецом су се догађале необичне физиолошке промјене, дијете је још живо добијало мртвачке мрље, које човјек добива тек након смрти, а умирало је више сати касније. Готово су све физиолошке функције застале још прије, код дјеце нису више дјеловали ни инстинкти ни глад. Сва дјеца која су била сакупљена испод Козаре и доведена у логор, била су у доби од једног дана до 14 година.

Док су старија дјеца била препуштена сама себи, дотле су усташе али само формално, бригу над најмлађом дјецом повјериле заточеницама женског логора у Старој Градишци, које су морале поред дјеце дежурати по цијелу ноћ, не могавши им пружити никакву помоћ јер за то није било никаквих средстава. Једино би успјело којој заточеници опрати понеко дијете, али и то је било врло тешко, јер су то смјеле радити у јутро од 4 до 7 сати, када још није било свјетла, а дјеца су у гомилама лежала у соби и пузала подом, једући међусобно властите измете (…)

Око стотину најјачих дјечака Лубурић је одвојио од остале дјеце и обукао у усташке одоре, посветивши им нарочиту пажњу, говорећи да ће та дјеца бити његови јањичари.

За страховито стање те дјеце у логорима Стара Градишка, Јабланац и Млака се сазнало и у јавности, те је међународни Црвени Криж из Швицарске одаслао у Загреб свог изасланика др Ширмера, да нешто за ту дјецу подузме. Он је као делегат Међународног Црвеног Крижа извршио пресију на Хрватски Црвени Криж да он нешто подузме, но Хрватски Црвени Криж није ништа подузимао, па је тек иницијативом приватника, а уз сталну опасност да настрадају од усташа, почело спашавање те дјеце из логора.

Усташе су биле увјерене да за успјешан спас ове дјеце мањка простор, средства и људство, допустили су да се дјеца из логора изваде и смјесте у дјечије домове, којих уопће није било, увјерени да дјеца мијењају само мјесто умирања. Тако су почетком српња 1942. године почели из логора Стара Градишка, Јабланац и Млака одлазити први транспорти са дјецом (…)

ТРАНСПОРТ И ГУБИЛИШТЕ ДЈЕЦЕ

Почетком мјесеца српња 1942. године, стигло је из Загреба у логор Стару Градишку 16 добровољних сестара Црвеног Крижа из Загреба, да преузму дјецу из логора и смјесте у „Дјечије домове“. Сестре су затекле дјецу како чуче у дворишту логора, изложена страховитој српањској жеги и чекају да буду пописана. У ту сврху је био сестрама додијељен и један логораш Жидов, који је сестре одвео у логорску „болницу“.

Болница је зграда десно од улаза у логор. Дјеца су у тој болници полугола лежала на голим подовима, више слична мртвацима, него живим бићима. Сестре су и ту дјецу унијеле у попис и без знања Лубурића утоварили у транспорт. Лијечник је сестрама показао и таван и подрум, гдје су се налазили само дјечији костури.

Лијечник који је то показао, био је за то стријељан.

Сестре су након што су обавиле попис дјеце, дјецу отпремиле у Окучане камионима, а одатле Г-вагонима у Загреб, гдје су дјеца лежала на голом поду. У том првом транспорту било је око 850 дјеце (…) Транспорт је био на путу преко 24 сата и морао је на разним постајама чекати, јер су пролазили усташки и њемачки војни транспорти.

Стотине дјеце, тих малих мученика преузето је од управе логора у заједнички попис с најнужнијим оскудним и непотпуним подацима за први транспорт. Много дјеце морало се на рукама носити у марвинска вагоне, јер нису више имала снаге ни изаћи обавити нужду изван вагона.

Коначно, 11. српња 1942. г. први транспорт стигао је у Загреб и смјештен на колосијек „Сењак“. Кад су се отворила врата појединих вагона, чуо се само покоји јецај или слаби плач дјетета. А дјечије сподобе чучале су или у клупко смотане лежале на поду, док је из узаних шиљатих лица, која су била наслоњена на скупљена кољена, гледале бескрајно тужним погледом стотине, према ситном лицу, несразмјерно великих дјечијих очију.

Сестре су дјецу рукама скидале са вагона, стављале их на земљу, гдје би се дјеца одмах шћућурила попут преплашених птица, стишћући под пазухом комадић старога круха, што су га путем добила од људи на појединим постајама.

Након што је транспорт био истоварен, прешло се на раскуживање и купање дјеце. Стотине и стотине дјеце, у доби од неколико дана до 15 година, гледало је на то с неповјерењем и неком притајеном огорченошћу. Не говоре, а већина их и не гледа. Немоћно леже на поду бараке окупани и очишћени, не знајући што се то с њима збива и не иду ли можда у сусрет новим мукама. Пригодом купања и раскуживања помрло је око 30 дјеце а 17 их је већ мртвих раније извађено из промета, а много их лежи умирући на поду бараке крај немоћних лијечника, да за који час заврше своје кратко, али болно бивствовање.

Након купања и раскуживања, те летимичних дјечијих мишљења, дјеца болесна од тифуса и пјегавца, послана су одмах у болницу за заразне болести, гдје је тадашњи шеф примаријус др Мерџо показао необично велику сусретљивост према тој дјеци, јер их је све примао према потреби у болницу, док је др Оскар Сајдл (Oscar Seidl), познати петоколонаш и Нијемац, шеф педијатријског одјела болнице на Ребру, отклонио примање дјеце ријечима да не прима бандитску дјецу.

Већ прве ноћи како је транспорт стигао у Загреб, умрло је у болници за заразне болести 37 дјеце. Дјеца су стигла у једном потпуно изнудреном дешператном стању. Екстремитети су били сви отечени усљед ендема, док је лице било упало, мршаво, блиједо, а очи упале.

Сва дјеца добила су тешке прољеве, који су сви били крвави и одговарали слици једне тешке дизентерије, а цријева су им висила и до 5 cm изван тијела.У цријевима се видјела пробављена кукуруза, јер су дјеца у логору Стара Градишка добивала за храну на дан шаку кукурузног зрња и то гризла, а осим тога пасла траву.

Посумњало се на грижњу, но вишекратни бактериолошки преглед столице показао је да нема клица. За лијечнике ствар је постала нејасна тим више што су слузнице уста, меког непца као и ждријела показивале нападно црвенило, које својом сликом подсјећа на тзв. Enaten код шарлаха, но осип на тијелу дјеце није се могао установити.

Тек касније пригодом сецирања умрле дјеце, када су пронађени и чиреви у танком цријеву, као и промјене на слузници желуца, установљено је да су дјеца у логору Стара Градишка била суставно третирана стављањем соде у воду. Осим тога, била су дјеца заражена и другим заразним болестима, као што је шарлах, дифтерија, тифус, морбили итд.

Дјеца су дошла претежно гола или врло оскудно одјевена, јер су им усташе које су их на појединим постајама тобоже раскуживали, покрали са њих одјећу и обућу. Касно у ноћ, био је посао свршен и када су сестре и лијечници, који су радили око транспорта, мислили да је посао довршен, наједном се пронашло у кутевима појединих вагона још 250 дојенчади у доби испод годину дана, како немоћно леже већ сва помодрила и зачмала од плача.

Дјеца су пузила подом без крпа и пелена, потпуно онечишћена у изметима и мокраћи. Поново је требало приступити послу да се покуша спасити и ту дјецу, но није било ни пелена ни лијека. И док су једне сестре прале дјецу, а лијечници им пружали помоћ, друге сестре разбјежале су се градом и по кућама родољубивих грађана скупљале пелене и млијеко, да тако пруже прву помоћ 250-еро безимене дојенчади.

Пригодом искрцавања једног транспорта око проф. Камила Бреслера, који је руководио тим радовима, стално се врзмао бојажљиво некакав човјек. Када га је коначно проф. Бреслер питао што жели, казао му је тај човјек, да је одмах након окупације као Србин из Дубице добровољно пошао на рад у Њемачку, јер су му рекли да ће обитељи таквих људи бити заштићене. Налази се на путу кући јер је добио допуст. На колодвору је чуо од жељезничара за неку дјецу, која су стигла транспортом, па је дошао упитати налазе ли се можда овдје и његова дјеца. Проф. Бреслер увео га је у бараку. Човјек је неколико пута обилазио редове лежеће дјеце, али је само нијемо тресао главом. Мало касније видио је проф. Бреслер како носи у рукама сасушено тијело своје 12-годишње кћерке, која је умирући препознала свог оца. Нијемо су се погледали, а затим је чучнуо са дјететом у наручју уз зид бараке. Проф. Бреслер је одмах наручио санитетска кола, те оца с дјететом дао превести у болницу, но било је прекасно. Дијете је на рукама оца до болнице умрло.

Након извршеног купања и раскуживања, те након што су најтеже болесна дјеца са заразним болестима смјештена у болницу за заразне болести, дјеца су нахрањена и укрцана поново у вагоне за пут у Јастребарско. Унаточ молби да транспорт буде што прије сложен и крене с колодвора, требало је пуна 4 сата док су усташе, које су пратили транспорт, дозволили одлазак транспорта са загребачког колодвора у Јастребарско.

Усташка пратња транспорта украла је из промета изгладњеле и умируће дјеце за Јаску 100 кг кекса, које је једна загребачка твртка за дјецу поклонила, а дјецу док су била код њих у логору, пустили су да пасу траву.

Сва та дјеца су била православна, одведена из села испод Козаре (…)

Док су бројни лијечници, хуманисти и родољуби дочекивали транспорте дању и ноћу и пружали помоћ по прихватилиштима које су сами организирали, дотле часна сестра Лауренција из Широког Бријега виче на загребачком колодвору приликом стизања једног транспорта с том дјецом мученицима: 

„Сву ту дјецу треба поклати!“

И док су бројни родољуби давали новчане прилоге, те прилоге у храни и одјећи, те дјецу из промета узимали себи, да барем мало олакшају патње тим малим мученицима, дотле часне сестре из Широког Бријега скупљају по Загребу и покрајини прилоге у новцу и храни за партизанску дјецу, а онда све то утајују, те храну и новац шаљу у свој самостан у Мостар (…) Број транспорта који су стигли, односно прошли кроз Загреб од 27. марта 1942. до 8. јануара 1943. када су усташе забраниле даљњу бригу и скрб за ту дјецу износи 53, са укупно 12.770 дјеце.“

И – тек потом су дакле та деца тј. она која су дотле преживела, стизала у те концентрационе логоре посебне намене, са њиховим специјалним, методолошки разноврсним, али врло очигледно једнонаменским третманом деце-затвореника.

У Лоборграду, где је нпр. било могуће да се једно дете затетура и нехотично гурне логорског команданта, и да га дотични стога на лицу места умлати ударцима кундака, иначе, данас не постоји ништа што би подсећало на тадашње патње логораша. Исто важи и за општину Лобор, која је на месту некадашњег логора основала једну психијатријску установу и на свом званичном интернет-представљању ниједном речју не помиње овај део историје.

Најмањи дечији логор је био Горња Ријека а највећи Сисак. Остало је забележено да су деца умирала од глади и злостављања, од нелечених болести и тровања. Тако им чувари на пр. данима нису давали никакву храну а потом оскудне намирнице, али препуне натријумхидроксида. У Сисак је 1942. било доведено и преко 6.000 отете мале српске деце са Козаре, од којих је ту више од 1.600 изгубило живот. Укупан број дечијих жртава износи око 4.000.

Ни на том месту масовног геноцидног убиства деце у Сиску, у данашњој Хрватској не стоји никакав споменик или барем нека табла са натписом за сећање на хиљаде геноцидно уморене деце, већ једна велика модерна дискотека, у којој млади уживају у музици, плесу и уобичајеном проводу, у животу.

Новија истраживања говоре о знатно већем броју дечијих жртава само из области Козаре:

„Требало је да прође више од три деценије да се коначно утврди стравични списак смрти дјеце са подручја Козаре: имена убијене дјеце и имена њихових родитеља, у којима су мјестима и када рођена, гдје су и када страдала.

За четири ратне године, од априла 1941. до априла 1945, из 219 козарских села и градова убијено је и на друге начине уморено 11.194 дјеце. Најмлађа су била у пеленама и колијевкама, а најстарија су имала 14 година. На најсвирепији начин угашен је живот 6.302 дјечака и 4.874 дјевојчица. За њих 18 није било могуће утврдити име и пол. Она су убијена још прије крштења.

По узрасту, убијено је 738 четрнаестогодишњака, 819 тринаестогодишњака, 567 дванаестогодишњака, 799 једанаестогодишњака, 390 десетогодишњака, 580 деветогодишњака, 444 осмогодишњака, 555 седмогодишњака, 692 шестогодишњака, 737 петогодишњака, 791 четворогодишњака, 934 трогодишњака, 1.013 двогодишњака, 951 једногодишњака. Превремена смрт највише је покосила дојенчад. Њих 1.195 имало је тада само неколико дана или неколико мјесеци. Просјечна старост 11.194 убијених дјечака и дјевојчица била је 6,5 година.

По националном саставу најтрагичније су прошли Срби — 10.775. убијених. На другом мјесту су Роми — 310; убијено је 73 малих муслимана, 15 Јевреја, 12 Хрвата, док се за деветоро дјеце није могла утврдити национална припадност. За млади нараштај Козаре најкобнија је била 1942. година. Тада је убијено 9.443 дјеце. Масакр је учињен у току и послије велике битке на овој планини, која је Козару претворила у легенду. Године 1941. убијено је 212 дјеце, 1943. страдало је 673, а годину дана касније 799. Дјеца са Козаре су гинула и у 1945. години. У посљедњим мјесецима рата, када је непријатељ бјежао из наше земље, убијено је 103 малишана.

Највише дјеце са Козаре прогутало је јасеновачко стратиште. У Старој Градишки, Јабланцу, Млаки, Уштици и Јасеновцу — 5.683; у логорима за дјецу (Горња Ријека, Јастребарско, Сисак), у транспортима, загребачким прихватилиштима и болницама — 3.254; у покољима извршеним у родним мјестима и у збјеговима на Козари и Грмечу страдало је 1.195 дјеце; од 16.500 Козарчана протјераних у Славонију, Мославину и Билогору усташе су убиле 700 малишана; у логору на Сајмишту код Земуна животе је изгубило 234, док се из њемачких душегупки није вратило 19 дјеце. За извјестан број дјеце са Козаре није било могуће утврдити мјеста њиховог страдања нити хумке гдје су покопана.

У НДХ су, иначе, према до сада истраженим подацима, од априла 1941. године до маја 1945. животе изгубила 74.762 детета млађа од 14 година. Међу њима је било 14.528 малишана који су евидентирани као жртве рата. Укупно 60.234 деце у НДХ је дакле било ван ратних збивања убијено, највећим делом у оквиру геноцидног програма хрватске државе 1941-1945, од тога 30.054 дечака и 28.012 девојчица, док за 168 малишана није било могуће утврдити пол“.

То су дакле, историјски подаци, који би требало да потврде горе наведени исказ Ива Омрчанина: „… Али тада је почео, као што смо већ доказали, један српски геноцид над Хрватима. Најстрашније се десило 1941-1945. (…)“.

Подаци, о којима се ништа не може сазнати у уџбеницима историје данашње хрватске државе, о којима не постоје никаква спомен-обележја, јер су апсолутно прогнани из културе памћења.

Уколико иста уопште постоји у данашњој Хрватској.

Извор:
ИСКРА