РТ: „Први тотални геноцид у Другом светском рату“: Како је масакр у Гудовцу постао корак у терор

Такозвана Независна Држава Хрватска била је стара мање од три недеље када је извршила прво масовно погубљење Срба, етничке групе коју су њени оснивачи одредили за прогон и истребљење много пре него што је њихов савезник нацистичка Немачка формализовала своје „коначно решење“ за европске Јевреје.

Села у славонској равници углавном се протежу уз путеве, како би се максимално повећала обрадива површина која их окружује. Гудовац је само једно такво село, на западном прилазу Бјеловару, 80-ак километара од главног града Хрватске, Загреба. На источном крају села налази се вашариште, где су мештани доводили стоку и производе за трговину. У поподневним сатима 28. априла 1941. године постаће место покоља.

Гудовачки покољ скоро 200 Срба, сакупљених из 10 оближњих села, покренуо је кампању масовног убијања од стране усташа. Ускоро су са метака прешли на бруталније оруђе: чекиће, секире, ножеве и друга сечива, клаћи своје жртве као стоку. Логори истребљења на Јадовну, Пагу и касније у Јасеновцу постаће имена срамоте и терора. Клање ће трајати до самог краја рата, када ће комунистичке власти сахранити сећање на мртве у име изградње „братства и јединства“ са њиховим убицама.

Усташко гнездо

Дана 6. априла, силе Осовине предвођене нацистичком Немачком извршиле су инвазију на тадашњу Краљевину Југославију, чија је слаба влада регентства потписала Тројни пакт са Берлином само неколико дана раније, да би потом била свргнута државним ударом. Адолф Хитлер је обећао да ће „збрисати Југославију са мапе”, делом зато што су Срби који су чинили већину њеног народа понизили Аустроугарску у претходном светском рату и довели до њеног распада 1918. године.

Жртве хрватског верског лудила – убијени Срби. © Гудовац 1941. Пут злочина, Небојша Кузмановић

Само четири дана након немачке инвазије, хрватски екстремисти познати као усташе („устаници“) прогласили су Независну Државу Хрватску (НДХ). Првобитно клијенти фашистичке Италије, усташе су биле националистички покрет који је дефинисао хрватски идентитет кроз призму милитантног римокатолицизма и мржње према православним Србима, које су назвали „источним шизматицима“. Усташки режим ће касније јавно артикулисати свој циљ за Србе: трећину прекрстити, трећину протерати, а остале побити.

Научник Холокауста Џонатан Стајнберг, покојни професор модерне европске историје на Универзитету у Пенсилванији, описао је нападе НДХ на Србе као „Први тотални геноцид који је покушан током Другог светског рата“.

Неколико дана од успостављања НДХ почели су локални погроми над Србима и Јеврејима. Масакр у Гудовцу је ипак био почетак нечег другачијег: организоване кампање масовних хапшења и погубљења.

Човек из Загреба

Неоспорна је чињеница да су усташе на гудовачком вашару хапсили и стрељали локалне Србе. Улога Еугена “Дидо” Кватерника, високог усташког генерала, је ствар нагађања. Познато је да је био у Гудовцу 28. априла 1941. Његово присуство говори да је усташка власт у Загребу била директно умешана у догађаје тог дана. Дан касније, Кватерник је отишао у оближње Грубишино Поље, где је лично надгледао масовно хапшење око 500 Срба, који су на крају убијени.

Ипак, нема документарног доказа да је Кватерник сам дао коначну наредбу за масакр у Гудовцу. Уместо тога, одговорност је приписана окружном комесару Јосипу Верхасу и начелнику бјеловарске полиције Алојзу Чукману, као и гудовцу, шефу милиције Хрватске сељачке заштите Мартину Цикошу.

Почињу убијања

Увече 27. априла неко је пуцао на двојицу Цикошових милиционера који су били у пратњи Србина којег су заточили. Један од милиционера и Србин су погинули, док је други повређен. Никада није откривено ко је одговоран.

Након што су сазнали за инцидент, Верхас и Чукман су се током ноћи одвезли из оближњег Бјеловара. Сресли су се са Цикошем и оптужили га за пијану индолентност док су његови људи убијани. Цикош је те вечери заиста био напољу и пио, и то ништа мање са локалним Србином. Да би доказао своју лојалност, вођа милиције се вратио у кућу тог човека и убио га. Тада је почело хватање сељана.

Током ноћи убијено је још 10 Срба – мештана Гудовца и Старих Плавница. Већина пунолетних Срба мушкараца Гудовца похапшена је до 28. априла у подне, након чега су милиција и усташе кренуле у хватање у друга оближња села: Велико Кореново, Мало Кореново, Клокочевац, Пргомеље, Тук, Рајићи. У Станчићима, Брези и Болцу одвођени су само истакнутији Срби, док су на другим местима хватања била већа.

Касно поподне 28. априла, око 70 усташа и припадника милиције одвело је заробљенике на вашариште и стрељало их. Већина рањених је докрајчена ножевима. Тројица преживелих пребачени су у болницу следећег дана, након што су се Немци појавили. Њихова судбина никада није утврђена. Само двојица су успела да побегну неповређена: Илија Јарић из Великог Коренова и Милан Маргетић из Рајића.

Масовна гробница и немачка истрага

Након погубљења, усташе су преживелим сељанима наложили да ископају масовну гробницу и сахрањују мртве, поливајући лешеве калцијум-оксидом (живим кречом). Они се, међутим, нису трудили да крију своје поступке, а Кватерник је, као што је раније речено, већ следећег дана хватао још Срба.

У међувремену, четири српкиње из Старих Плавница посетиле су бјеловарског трговца чија је сестра радила као преводилац код команданта немачког гарнизона. Марта Омчикус је послушно пренела њихову поруку свом послодавцу. Немачки командант је то место посетио 29. априла, а трупе Вермахта су већ следећег дана распоређене да започну ексхумације.

Између 30. априла и 5. маја, Немци су ексхумирали и фотографисали око 177 тела. Међутим, 11 Срба убијених ноћ пре погубљења сахрањено је на другом месту.

Немци су тада ухапсили 40 усташа и милиционера који су извршили масакр. У том тренутку је, међутим, интервенисао усташки министар унутрашњих послова Младен Лорковић да их пусти, обећавши немачком амбасадору у Загребу Зигфриду Кашеу да ће инцидент бити истражен. Никада се није догодило.

Уместо тога, усташе су почеле да хватају и убијају још више Срба у недељама, месецима и годинама које су уследиле. Усташка чета је фебруара 1942. у три села поред Бањалуке поклала 2.300 људи, а да није испалила ни један метак. Изградили су се читави кампови, укључујући и један за децу у Јастребарском, у склопу озлоглашеног комплекса Јасеновац.

Савремени хрватски историчари нерадо признају да је НДХ можда убила 350.000 Срба, иако су немачки изасланици у Југославији известили да су се усташе хвалиле да су их побили толико до средине 1942. године. Њиховом огорчењу и протестима Берлин се оглушио, а и сам Адолф Хитлер је позвао усташког вођу Анту Павелића да не показује „превише толеранције“ према Србима.

Игром судбине, и сам Лорковић је завршио као Павелићева жртва, којег је усташки вођа у августу 1944. оптужио за издају и заверу за издају НДХ савезницима који су напредовали.

Заборав и сећање

Међутим, усташки злочини су створили проблем за послератну југословенску владу. Комунисти су успешно извршили притисак на краља да абдицира, уз подршку западних савезника, али су морали да смисле како да поново саставе земљу. Комунистички вођа Јосип Броз Тито, и сам Хрват, нашао је решење у „праведности“: утврђивању моралне еквиваленције свих некомунистичких група, од отворено нацистичке НДХ до ројалистичког отпора у Србији. Ако је то значило омаловажавање геноцида над Србима НДХ, нека буде.

На месту вашара су подигнути маузолеј и костурница за жртве Гудовца, као и статуа „Бјеловарца“, вајара Војина Бакића. Обоје су уништени 1991. године, када је Хрватска поново прогласила независност од Југославије. Док је Бакићева скулптура на крају рестаурирана, маузолеј није.

Док су се у Хрватској уништавали докази о масакру у Гудовцу, власти у Србији су срећом успеле да поврате део тога. Архив Војводине, северне српске покрајине, примио је 2008. године седам кутија личних докумената од ветерана Другог светског рата, југословенског дипломате и безбедносног званичника Славка Одића. Један од налаза у кутијама био је досије са око 600 страница под насловом „Усташки злочини у НДХ“, који се састоји углавном од извештаја немачких обавештајаца из 1941. и 1942. године.

Један документ је писмо немачке војне команде у Србији немачкој амбасади у Загребу од 25. јуна 1941. године. Реч је о „четрнаест фотографија, које је послало српско министарство унутрашњих послова, на којима се види начин на који су усташе убијале Србе у селу Гудовац код Бјеловара.” Одићева документација заиста је садржавала четрнаест фотографија, означених као снимљене у Гудовцу или „подручју Бјеловарске жупаније“.

Тек у мају 2019. године Архив Војводине ће објавити фотографије и цео списак имена. Хрватска је до тада ушла у ЕУ и НАТО, као што је некада била део Хитлерове „европске породице народа“.

Извор:
ВОСТОК