С. Караганов: Рат на Балкану је питање тренутка

„Тај фронт ће се отворити пре или касније јер је јасно да ће напетост коју је оставио Запад пре или касније ескалирати. Али, то је питање за наше српске пријатеље“

Највећа спољнополитичка грешка Русије направљена је 1997. године кад смо гласали за Темељни акт Русије и НАТО, а најсрамотнија страница у историји Русије догодила се 1999. кад нисмо могли да зауставимо агресију на Југославију. Знам зашто, како, али је била срамота. Не мислим да ћемо ту срамоту икад поновити, поручује политиколог Сергеј Караганов.

Србија до сада није увела санкције Русији, али трипут је гласала у Генералној скупштини за резолуцију против Русије…
– Ми одлично схватамо како је тешко Србима, ми одлично схватамо да је огромна већина Срба на страни Русије. Али не желимо да Срби због принципијелног става буду још сиромашнији. Трпеће Русија, а ми ћемо Србима бити захвални за њихову подршку.

Очекујете ли да ће можда неко на Западу одлучити да због тога што Србија не жели да уведе санкције Русији отвори још један фронт – на Балкану?
– Тај фронт ће се отворити пре или касније јер је јасно да ће напетост коју су оставили пре или касније ескалирати. Али, то је питање за наше српске пријатеље. Знам да је српска војска ојачала последњих година, не знам хоће ли јој бити потребна помоћ. А да ће балканска ситуација поново експлодирати нема сумње, јер су ту оставили много тога што жуља. То су у суштини ране које се само могу лечити јодом.

Русија је крајем фебруара започела специјалну војну операцију у Украјини. Шта се променило после осам година борби у Донбасу па је постало неопходно да се она предузме?
– То није осам година, то је далеко више. Променило се то што је у Украјини почео да побеђује ултранационализам, и друго, што су Украјину интензивно снабдевали савременим оружјем. У Украјини је постојала једна од највећих армија у Европи и зато је многим аналитичарима било јасно, узимајући у обзир и наше нарастајуће несугласице са Западом, да ће пре или касније рата бити. Тако се и десило. Колико схватам, наше највише војно-политичко руководство је закључило да је боље да сами почнемо војну операцију него да се боримо на нашој територији и под другим правилима.

Шта је циљ ове операције?
– Циљеви су званично изнети: денацификација, демилитаризација Украјине и заштита Донбаса. Мислим да се неки циљеви крију, неки ће се мењати током војне операције јер се налазимо у магли, нико не зна шта ће бити. Али, моје је мишљење да је циљ ове операције да се оконча претварање Украјине у аналог нацистичке Немачке. То је и уништење оружаних снага Украјине, војне инфраструктуре. Треће је свакако осигурање мирног и нормалног живота, минимум на југоистоку Украјине.

Како ће бити извршена демилитаризација Украјине ако јој стално стиже ново оружје?
– Нисам војни стратег, али слутим да су сада већ почели да пресецају све артерије снабдевања које нису биле прекинуте са Запада. Нису их досад прекидали зато што је по њима ишао огроман број избеглица. Споро напредовање руских трупа везано је и за то што им је наређено да колико год могу штите цивилно становништво.

А денацификација? Може ли се спровести ако се има у виду да је тако дуго трајало испирање мозгова Украјинаца?
– Не знам, али памтим историјске паралеле: Чеченија је сасвим недавно била снажно антируски настројена, данас су најбоље руске трупе Чечени. После Другог светског рата добили смо у наследство Источну Немачку. За пет-шест година источни Немци су били највише просовјетски од свих. Али свакако ће то изискивати огромне жртве, много времена и огромне напоре.

Ако се ти циљеви и остваре, шта ће бити с Украјином? На Западу се већ помињу сценарији њене поделе.
– Историја ће показати. Сматрам да у источној и јужној Украјини треба имати пријатељске државе или државу, да је била историјска грешка покушај да се стави под контролу а онда и задржи западна Украјина. Она је као отров прожела украјинско друштво. Шта ће бити не знамо. Мислим да ће бити група држава или квази држава. Ви на Балкану боље од мене разумете шта је то.

Чак и да буде тако, ако сте хтели да зауставите ширење НАТО на исток, опет ћете се граничити са НАТО…
– Граничићемо се са НАТО, али морали смо да зауставимо његово де факто ширење имајући у виду да је НАТО био одбрамбени савез а постао агресиван после Југославије, Ирака и Либије. И они су пумпали Украјину оружјем и претварали је у копље у срцу Русије. Знам ипак да члан 5 Северноатлантског уговора ништа не значи. Не значи нужну потребу да се иде на заједничка борбена дејства. Одлично знам да САД никад неће применити нуклеарно оружје у заштиту Европе јер ће бити узвратни удар. НАТО је напросто рак чије метастазе треба ограничити. И ако, условно речено, Финска и Шведска крену путем метастазе – сходно томе могу да добију вероватноћу хируршког решења.

Али ви сте том специјалном операцијом удахнули НАТО други живот…
– НАТО је тражио други живот 30 година, хистерично тражио непријатеља и оправдања свог постојања. НАТО се ширио кад је Русија била слаба. Видећемо како ће се ширити и како ће деловати сада кад је Русија јача.

Како видите ту Русију која ће настати за пет година. Хоће ли она бити оријентисана ка истоку?
– Без сумње. Украјинска ситуација служи за стабилизацију нашег западног крила с циљем да бисмо мирно наставили кретање ка економским, политичким и другим тржиштима будућности, а онa нису на западу него на истоку. Сад је присутно извесно успоравање али ће то кретање ка истоку бити убрзано.

* Какав год буде резултат ове операције, очекујете ли неку нову гвоздену завесу на граници између тог руског света и Запада?
– То је веома смешно зато што су некад социјалистичке земље са своје стране дизале гвоздену завесу. Сада то 90 посто ради Запад зато што се боји утицаја Русије, јер ми смо у сваком погледу алтернатива. Та завеса је заиста успостављена последњих година. Радим на томе да не буде тотална. Али, они је чине тоталнoм. Чак ни у најгора совјетска времена совјетским научницима није било забрањено да се срећу са западним колегама. Сада нашим западним колегама то забрањују.

Знате да смо фејкове ми на Балкану већ прошли. Буча је као косовски Рачак, Краматорск као сарајевске Маркале. Зашто Русија није извукла поуке из нашег искуства?
– Како да извуче кад друга земља то користи. Ми не можемо да спречимо бомбардовање железничке станице. Зато је потребно да се стави под контролу земља која је претворена у извор агресије.

* Председник Бајден каже да је Путинова политика према украјини геноцидна, да је он ратни злочинац и чак намеравају да му суде…
– Хвала Богу да смо дошли у нормалну ситуацију кад ћемо моћи да судимо, а можда и да казнимо председника Бајдена и његове колеге за то што су подржавали агресију против Србије и Југославије, што су подржавали супергеноцид у Ираку.

Мислите, ви ћете судити Бајдену?
– Увек кажем западним колегама: знали сте да је напад на Ирак била апсолутно фејк операција. Ко је осуђен на доживотни затвор за то што је испровоцирао ту операцију?

Очекујете ли да ће Русија можда после свега овог оформити свој Трибунал?
– Не бих сад да говорим о томе. Трибунал за почетак треба да формира Господ Бог.

Како ће у историји остати записан 24. фебруар?
– Историју пишу победници. Ако Русија издржи и победи, то ће бити нова етапа у ослобођењу света. Ако Русија не победи, тај процес ће се јако успорити и може доћи до нове серије ратова на периферији. А сасвим је очигледно – иако сви говоре о 24. фебруару – све те промене су почеле далеко раније, 2007-2008. године. На десетине пута сам писао да улазимо у предратну ситуацију, не само због ситуације око Украјине већ и због огромног броја противречности у свету које се само гомилају. Не знам како ће се све завршити. Надам се – победом. Кога, чега? Русије, здравог разума, Бога.

Какав ће свет бити ако победи Русија а какав ако не победи?
– Ако победи Русија свет ће бити далеко слободнији. Он је већ слободнији, земље имају далеко више избора зато што су Русија а онда и Кина лишиле Запад војног превасходства. Ако Русија устукне, процес ослобођења света ће бити успорен, али он се не може зауставити.

Аутор Тања Трикић

Извор:
СТАНДАРД