Јован Мирић: Без коментара 2 (слике из јаме Равни Долац)

категорија Подсећања / дана 23/04/2022 у 17:28 часова /

ravni_dolac_jama

Јама Равни Долац, уског грла и широка на дну, дубока је 46 метара, а жене и деца бачени су у њу живи. Неки су, уграбивши прилику, скочили сами

У јаму Равни Долац, у околини Ливна, побацано је на Огњену Марију 1941. године 218 жена и деце из Горњих и Доњих Рујана. Мушкарци су похватани, кратко време држани у затвору, па побијени дан-два раније на другом месту. И једни и други купљени су преваром да иду за Србију, да ће доћи камиони и одвести их. Јама Равни Долац, уског грла и широка на дну, дубока је 46 метара, а жене и деца бачени су у њу живи. Неки су, уграбивши прилику, скочили сами. После 45 дана проведених на дну јаме, извађено је четрнаесторо још живих. Њихова сећања забележио је Будо Симоновић у књизи Огњена Марија Ливањска. Мада је свака од њихових прича језгровита и довољна, овде преносимо речи преживелих, које нам предочавају одабране моменте из тих збивања.

Пре јаме

Знамо сви за јаму. Безданком је звали. Нисмо јој смили прић. Бацимо камен а оно орља, орља, ми одошмо од ње, а оно још у њој орља као да нема дна. Ето, ми јој дно нађошмо.
Не волим и није ми лако о томе да говорим, јер сваки пут то изнова васкрсне као да је јуче било. Не волим ни друге да слушам кад говоре о томе. Бих да заборавим, да се смирим, а оно се не да него ме мори несаницом и страхом чим склопим очи. А шта сам ја друго могла упамтити сем страха. Била ми тек осма година.
Зарати се. Узмутише се људи, погубише пријатељи. Са страхом се и замрче и освиће. Још кад се чу да усташе не брече на празно, да људе ноћ једе и да им се не зна ни гроба ни мрамора, да су Србима посебно кивни, свак стрекну, а опет се свако вјерује у своју вјеру: немам се чега бојати, кад никоме ништа нијесам дужан. Није, зар, наопаки земан дошао да страдају недужни.
Била нас залуду пуна кућа. Отац ми и мајка, нас четири сестре и два брата. Кад се заратило ја била у дванаестој години. На неколико дана уочи Светог Илије, чини ми се на два дана уочи Огњене Марије, поведоше оца. Ко се јаду нада, дођоше комшије за њега, ди ће комшија комшији зло учинит. Затворило га у Гредарову кућу. Мати ујутро иђе да му носи шта јести, а јес врага не дају јој га ни видит. Друге ноћи, послим сам дознала, повезало иг жицом бодавицом па под Пролог. Рано моја, све мушкиња што је било, четири села су ту сложили…
На Огњену Марију, изјутра, некако око девет сати, заредише по селу и нас купити и гонити, једне у школу, једне у кућу Глигића. Нас у школу. Мили Боже, искупили се сви Рвати колико иг има у селу. Све наши, рано моја, ниједног нема у униформи, цивили. Који нема пушку, има лопату или кијак. Брече. Прите, ки да нису они људи. Гледамо и очима не вјерујемо, просто их не познајемо колико су се одједном испоганили и промијенили – да смо им све у кап воде попили не би нас тако гледали.
Мени бану комшија Мићо Шибеник и са дицом ме истера из куће. Друге, видим, гоне остале комшије. Маркичину жену Јозика Радић. Моју заову једну, кућа јој била ту близу школе, видим изгони и удара кундаком Нико Ромић, шуга и постида љута у селу, ’ранила га за бога и за душу, а он њу кундаком. Веле: не море бити та и та нација заједно, морамо у Србију… Окрену нас страном уз планину. Двјеста и двадес душа. Све убога дица и жене. Гоне нас Пашалићи, Плазанићи, Гује, Ћенани, Јурете, Перићи, Шибеници, Шукери, Одаци.
У једно доба, биће да је било подне, веле нема камиона, пјешке морамо у Србију. Како пјешке у Србију, црни ми, како ће ђеца јадна, већ попадала од жеђи и страве, ни плакати не могу. Окренуше нас уз брдо. Планини. Један Гуја, заборавила сам му име, стрва му се не знало, звало га Егер, иде пред нама и носи клепку, звечи као предводник. Био му ту и брат Нине. Е, кад нас поведоше планини каза нам се одма куд су нас наумили. Жене, оне старије и зрелије кликнуше пјесму. Мили боже кад се створи вресак: жене пјевају, друге кукају, ђеца вриште као на ватри, узмутила се напуштена стока, ржу повезани коњи, ричу волови, устишали пси – земља се пролама од силнога плача и лелека – коса на глави да ти се дигне. Усташе покушавају све то да надвичу. Псују, пријете и гурају нас да крочимо брже. Како брже кад се узела снага, што о страа, што од жеђи и врућине – жеђ најтежа.
Дотјераше нас до Сајдине пећине. Угнаше нас ту ко марву. Све намах попада од умора ко снопље.

У јаму

Веле, сад ће прозивати фамилију по фамилију. Прозваше Бачковиће, Бошковиће… Ћушкају живе. Не ударају и не убијају, ван ако се неко не да убацити. Утолико прозваше моју фамилију. Оде ми, видим, мати, сестре, снаја. Полетим ја за њима. Не дају ми. Ма, идем са мојом чељади па куд они туд и ја. Најпослим ме пушћише. Журим ја право јами, једним путељком, пречицом, претеког моје. Видим око јаме гомилу усташа, вако стоје – све наши, брате, само једног из Оџака сам упамтила да је био у усташком оделу. Идем ја даље, на пречац, па ћу вако испод једне љеске јами, а чини мени тај Маћан Ћенан:
– Куд ћеш туда да ти јебем Свету Петку?
– Ево иђем у јаму тебе сапела Света Петка – одговорим му ја, искочим на један камен и оданде право у јаму. Ћенан је стигао само мало за раме да ме дирне.
Само што сам пала неко тресну и притиште ме преко ногу – не могу никуд мрднути. Падају и даље около. Соисала ми крв на очи, разбијена глава. Извадим некако марамицу. Била у њој замотала двиста динара. Бацим паре и почнем чистити крв са очију. Одозго орљавина не престаје. Најбоље ко скочи сам, лети право у дно, а кога они гурну удара около и додаје га зид зиду, доље га познат не можемо нако по аљинама.
Не дам да ме они баце него се залетим и сама скочим… Летим дуго кроз ледени мрак у сусрет јауцима. Витлају око мене аљине и чини ми се да дуго, предуго летим, да никада нећу ни пасти. Никада се нијесам могла сјетити јесам ли се онесвијестила прије него што сам лупила на гомилу тијела.
Угљешу носим у нарамку, а друго ми под пасом – била, да простиш, носећа… Не дам да ми они бацају дијете и мене да тискају но сама. Бациг прво Угљешу па и ја за њим. Свјесна ки сад. Пала сам на сред јаме. А она, проклета, долика широка, чини ми се иљада овце би могла стати. Нагрдиг кољено, не могу се на ногу опријети, а свеједно свјесна. Тражим Угљешу, преврћем мртав народ, а одозго само падају и притрпавају. Лелек и вриска до неба се чује, а они крвници алачу и дозивају се. Најгрлатији Баћо Одак и Мате-Маћан Ћенан: нагнај, Мате, дочекај, Баћо, удри тога тамо, у јаму га мајку му српску…
Одједном, одоздо од Равног Доца доприје лелек и вриска. Истрчим на чистину, имам шта и видјети: узгамизао мравињак око безданице, по оружју познајем да су усташе. Све у групама гоне и вуку народ од пећине и бацају у безданицу. Одлијегне и понеки пуцањ. Мили боже, јада, до неба се чује. Мени се одједном више не живи. Видим приведоше јами и Неву и брата ми и сестре, и ја без размишљања полетјех ка јами. Крвници окружили са сваке стране, не дају прићи. Не питам, јурнух да прођем, а Миле Перић, звани Томшић, ме распали некаквим штапом по глави. Завртје ми се у глави, однесе ми мараму на штапу, али се не дадох – не падох. Миле ме зграби за руку. Не дам се ја, пусти живот, оманух са њим као са прњом. Он ме онда зграби за плетенице, пале ми низ леђа, пусте. Миле ме крвнички стиска за косу и смије се, смије из свега гласа, презадовољан што ме савладао. Онда ме пита знам ли ди су моји. Ја ћутим, а он се још гласније поче смијати и онако кроз смијех ми вели:
– Де се ти удај за мене па нећеш у безданицу…
Следих се: сад ће ме осрамотити. Потпуно обневидјелу од страха и бола, доведе ме на стину изнад јаме. Не чујем више ни плач ни јауке оних које приводе јами, ни скрике језиве оних који лете у бездан. За мене постоји само црно гротло безданице и само једна мисао: како да се отргнем и полетим у амбис. Миле се и даље церека, трза ме за плетенице и припитује хоћу ли се удати за њега. Кад видје да ја нагињем к јами, пита хоћу ли сама или да ме он баци. Сама ћу, вриснух и истргнух му се из руку. Више се ничег не сјећам. Ни како сам скочила у амбис, ни како сам падала, ни да ли сам негдје около ударала прије него сам пала на дно.
Причало послије како једну малу, унуку Мићуле нашега Лалића, није дало убацити. Трипут је бацало и стално се враћало. Некакав витар, некаква сила божја дизала дите и враћала га. Причало се послије како је некакав од ониг крвника зборио да је оставе. И он се уплашио: не да Бог да дите умре. Џаба било. Други потегни из пушке те дите уби и онда га мртво баци.

У јами

Кад утрпа народ, почеше ваљати камење и бацати бомбе. Мили боже, тога јада и муке. Небо високо, а земља тврда. Нит мореш горе, нит мореш доље.
– Мама! – писну мој Иле, лежи близу мене.
– А, црна срећо, јеси ли жив?
– Јесам, мама, не боли ме ништа. Дај да те пољубим…
Мрднуг се некако и извуког мало. Не боли ме ништа, али претрнула и онемоћала. Мили боже, јека и лелек на сваку страну. Поред мене лежи ми стрина, јечи. Жива, а мали јој на прсима. Примаког се некако до мога Ила, а њему кукавцу сва десна страна главе разбијена и десно му око испало, виси… Гледа ме оним здравим оком и пружа рукице, не може да се макне, сломљена му и десна нога. Сагнуг се. Он ме пољуби и наслони ми се на крило.
– Мама, оће ли доћи тата да нас извади? – пита изнемоглим гласом.
– Оће, сине, оће – зборим ја и прољевам сузе, мили боже, срце оће да ми пукне.
– Е, дај да те још једном пољубим – рече још тише, али не диже главу.
Ја се не сагог нама да ми не види сузе. Кад се мало окуражиг, погигог му полако главу да га пољубим, а он мртав!
А у јами ти је све тешко и црно без бијела. Довољно ти је рећи јама – и име јој је црно. То да је добро не би нас запало – њи би.
Све се умири. Одозго допире само онај трачак свјетлости, слаб и једноличан да тешко разликујемо кад је дан а кад ноћ. Има доста живих. Углавном млађе жене, дјевојке и дјеца несретња. Она пиште највише и запомажу једноманице. Ишту воде и у лудилу од жеђи лижу росну стијену. Непрекидно миле преко лешева тражећи своје и само цвиле: воде, воде… Три-четири мушкарчића, ниједан нема више од седам-осам година, шћућурили се у једном ћошку поред мене. Данима тихо јецају, крвави, изломљени и нагрђени. У једно доба видим однекуд напипали и извукли нечију ципелу. У њу мокре па онда као јагњад на солило кидишу да лизну по кап оне мокраће… Они, кукавци, први помријеше. Чини ми се у сат посла сви се смирише и попадаше један преко другога као да поспаше. Онда редом и друга дјеца, за једно десет дана готово свако пописка од жеђи чисте.
Глад ме мучила само првих неколико дана. Послије само жеђ. Гори у устима, гори у грлу, у грудима, стомаку, а само кап воде, чини ми се, утулила би ту ватру. Кад муке одољеше, неко ме научи, те ја отцијепи од нечије кошуље или блузе повећу крпу па са њом почех да скупљам росу по стијени. Тек влажну крпу стрпам сву у уста и онда сисам и циједим из ње кап. Тако све док се крпа не распадне. Онда изнова…
Све би добро док узгамизаше црви. Миле уз стијену и падају одозго, мили боже, баш ко град. Од тог зла се одбранити не можеш, мили на све стране, све се забијељело и гамиже, гамиже… Неки су саме црве повраћали кад нас је извадило.
Једног дана нас грашну нада. Горе у отвору се указа неколико глава и чуше се повици: “Има ли ко жив…?“ Јависмо се. Они нам објашњавају да су Срби из Чапразлија. Казују се и поименице. Веле пропале усташе па они дошли да нас изваде. Уче нас да покупимо од мртвих ако код кога има која пара, што златно и вриједно – да не пропада у јами… Бране неке од оних старијих жена. Веле да су то усташе, познају их по гласу, али већина убрала да су уистину дошли да нас ваде. Муке и превелика жеља да се спасимо заслијепили нам очи и просто мрзимо оне који бране да се везујемо за конопе спуштене одозго. Два младића [петнаестогодишњаци], били су од Лалића, и једна дјевојка, Сава Вулић, не слушају. Искупише помало пара – понијели невољници колико је ко имао – надали се, каменом, далеку путу па да им се нађе у џепу. Повезасмо их и одвукоше једно по једно. Зборим да јаве одмах шта је. Нит се јављају нити више конопе спуштају. Не потраја, горе се гласнуше пушке па у јаму вратише она два несретња младића уз урнебесан смијех. Послије бацише и Саву, јадницу, голу голцијату – бог зна шта су с њом радили… Онда опет загрмјеше бомбе и алак крвника: „Има ли сад ко жив да га вадимо…“
Једног дана или ноћи – ко ће више знати кад је дан, а кад ноћ – жигну ме оштар бол у стомаку. Као да ме ножем убоде… Не знам колико је све трајало и како сам се, да простиш, раставила, јели ми ко помогао у мукама или није, тек ја у тој големој гробници родих мртво женско дијете – бог га имаде на уму да се не пати и не скапава као ми…
Долазили и послим сваки дан да нас зову и бацају камење. Највише ову моју старију ћерку Даницу, знали да је жива. Само одозго зову:
– Даница, Даница, спаваш ли, Даница!? Спавај, спавај…
Онда баце по неколике плоче и оду пјевајући а ми се не смимо живи чути.
Побркасмо дане и ноћи. Не знаш више ни кад је дан ни кад је ноћ. Е, тек послије кад у јаму почеше слијетати некакве жуте ситне тице, по њима смо знали да је дан. Све лете и купе црве са греде и онда пјевају, одлијеже јама…

После јаме

А живот, бог га клео, опет мио и нечему се надамо. Нас четрнаесторо издржа шест недеља и три дана, тако су нам послим казали, а једна жена умрије дан приђе него што су нас извадили. А дошли су да нас ваде они исти који су нас и бацили, али су жандари били са њима и нису дали да нас дотуку но како је наредила талијанска власт. Талијанима доказано да има жива народа у јами и они брже наредили да се народ вади, нека умре на земљи ако не мере живити, да не скапава у јами… Вратише нас у село. Иду живи костури, да се престравиш од нас. Ћели нас по кућама. Ето нашега комшије Мића Шибеника, истрча на раскрсницу пред нас па викну:
– Немојте ми смрада гонити кући, једва сам иг се једном курталисао…!
Обрео се ту и таборник, а био добар. Наљути се таборник на Шибеника па вели:
– Из Бошковића куће иг има петеро и баш ћемо иг све у кућу Бошковића, за инат теби.
Бисмо ту недељу дана. Е послим за три мисеца нисам нигда заспала. Ни што чврсто појести. Само што попит. Кожа прирасла за грбачу, ребра се наднила, јагње би могла сакрит под ребрима. И сви тако црни, црна земља, само зуби бијели. А свеједно, претекосмо, не би како је рекао Мићо Шибеник.
А знаш како је: ја сам ти све поборавила. Није, бог и душа, ни било чудо тога што би ваљало памтити. Најгоре имена – све те крвнике ја памтим, у поноћ да иг познам, али име никако. Ето, дошли партизани, Црногорци, и мене позвало у школу, у штаб, да кажем ко нас гонио из кућа, ко нас бацао у јаму. Казујем ја све ко из књиге, али имена да се сјетим, јок. Мучим се ја, мучи се видим и тај што ме пита, рад би знати и све мисли да не смијем рећи. Погледам ја вако нешто кроз прозор кад имам шта и видити: ето мога крвника, натоварио на коња товар жита и гони у млин.
– Ено га! – викнем ја ки да сам велико бреме с врата стоварила.
Онај брже посла два војника те га зауставише и уведоше. Дају мени пиштољ да га убијем:
– Јок, вала, ја то не могу па ме таман поново бацили у јаму – велим ја.
– Добро – зборе они – не мораш, ми ћемо, а теби ево коњ и жито, гони кући…
– Нећу ја ни то. Имам кући ћаћу, матер, дви сестре и три брата. Кућа празна, глад и мука, али свеједно, нећу крвничко. Од тога нико среће није видио. Ди крв кане, проклетство пане…
Рано моја, и данас се ја бојим. Чудим се како ми је памети и зере остало, како нијесам потпуно пресврнула. Најтеже ми откад ми покојни дида умро. Дица отишла за својом срићом а ја сама – ноћ не прође а да се не обритем у јами. Заболи ме на ужичицу, боже ти помози, не знам куд ћу прије, али на врата, али на прозор. Још кад ми се у сну мати јави. Казала она тада људима: ма биште, мајка ви кукала, ни кашика српска остати неће а не глава. А нису то ни усташе криле. Отворено су зборили тиг дана да ће сваку српску душу која дочека Божић златном кашиком причестити.Ето, жеља им се не испуни.