Француска Република или амерички округ

Госпођа Емануел и господин Брижит

• Одлука о председнику Француске није само одлука о природи Европске уније и месту Француске у њој, него је то одлука о брзини краја америчке хегемоније у свету
• Пре него што сам умре, амерички хегемон је замислио да умре Европа, да се жртвује сваки њен вазал понаособ
• Француски бирач, као никада раније, близу је одлуке да са пуним покрићем испљуне америчку трулеж и рестартује софтвер по којем функционише Запад
• Новинарка Изабела Фереира, објавила је да је Брижит Макрон рођена као мушкарац, Жан-Мишел Троње

Пише: Славко Живанов

Три четвртине француских држављана са бирачким правом бирало је 10. априла ове године председника Француске Републике између 12 кандидата који су испунили услове за изборну утакмицу. Од око 48 милиона Француза, гласало је 36 милиона, што је огромних 73,7 одсто. Французи се традиционално масовно одазивају позивима за гласање о председнику државе, док у другим изборним приликама нису толико ревносни. Очигледно је да Французи председничке изборе сматрају најважнијим изборима.

Ово масовно изборно изјашњавање омогућило је садашњем француском председнику Емануелу Макрону да обезбеди најбољи пласман са укупно 9,8 милиона гласова (27,8%),  док је улазак у други круг избора обезбедила и другопласирани кандидат, Марин ле Пен добивши нешто више од осам милиона гласова (23,15%). Иза њих следе: Жан-Лик Меланшон (левичар) са 7,7 милиона (22%), Ерик Земур (крајња десница) са 2,5 милиона (7%), Валери Пекрес (конзервативна опција) 1,7 милиона (4,8%), Јаник Жадо (зелени) 1,6 милиона (4,6%) и други, који су заједно освојили нешто више од три и по милиона гласова или 10,5 одсто.

Ови председнички избори одвијали су се у сложеној политичкој атмосфери великих изазова, тешкоћа и прекретница. Пензионисање немачког канцелара, Ангеле Меркел и политичка нестабилност настала Трамповим вођењем америчке политике, а нарочито немогућом мисијом Бајденове администрације да покупи млеко које Америка просипа већ више од деценије, створило је велико политичко искушење пред Европску унију и њене чланице.

На другој страни, економске неприлике у коју је ЕУ ускочила својевољно схизофреним прихватањем ковид-пропаганде и применом тзв. антипандемијских мера, озбиљно су уздрмале темеље свих држава на европском тлу. А затим, озбиљним рестрикцијама које су државе спроводиле у сферама људских права и слобода у време пандемије, заљуљана је стабилност тамошњих друштава. На концу, аутодеструктивним позиционирањем у вези са безбедносним аспектима конфликта у Украјини, Европа, а тиме и Француска, додатно су убрзали свој брод ка веома опасним водама, и хридинама.

Резултати председничких избора то су јасно показали. Француско друштво је веома подељено и ровови између политичких страна се годинама продубљују. Основни сукобљавајући елементи у француском друштву тичу се односа за и против глобализма, за јачање суверености или њено утапање у колективни безбедносно-политички англосаксонски ентитет, са свом припадајућом агендом подтема.

На једној страни је инструмент владајуће глобалистичке политичке организације, странка „Република у покрету“, коју персонификује Макрон, вазалска америчка послуга успостављена из Вашингтона, а смештена у Паризу, док је на другој страни Национални савез Марин ле Пен, која заступа антиглобалистичку политику.

Између ове две групације налазе се значајне политичке формације од радикалне левице до екстремне деснице па је подршка многобројних Француза овим партијама условила нужност одржавања другог круга.

Дубина и сложеност тренутне, можда и хроничне кризе француског друштва, а чини се и криза суштине Републике, чини сасвим неизвесном прогнозу резултата другог круга председничких избора. Шта ће превладати код оних који нису гласали ни за једног од ова два кандидата, да се у другом кругу, за једног од њих изјасне, зависи, изгледа, од процене сваког грађанина понаособ, а не идеолошке позиције партија.

Уколико антиглобалистичко расположење превлада и уколико традиционално „леви“ бирачи „прогутају жабу“ гласајући за први приоритет – суверенизам и антиглобализам, за Француску има наде. Уколико ситносопственички фокусирани и заробљени унутар унутрашњо-политичке традиционалне понуде, „леви“ бирачи не уоче ширу слику – Француска ће нестајати.

Међутим, извесно је да Макронови глобалисти, тј. бајденовци и бандеровци, стрепе од просечног француског бирача, односно стрепе од извесности прекомпоновања и преусмеравања свеопште француске стратешке позиције у данашњици.

Због тога је одлука која се доноси 24. априла о председнику Француске не само одлука о природи Европске уније и месту Француске у њој, него је то одлука о брзини краја америчке хегемоније у свету. Педесет година након Де Голове смрти, француски бирач, као никада раније, близу је одлуке да са пуним покрићем испљуне америчку трулеж и рестартује софтвер по којем функционише Запад.

Макрон то види, или му тако саветују и због тога опрезно глуми миротворца између Русије и Украјине. Градећи се умереним дипломатом, Макрон данас, у освит другог круга избора, а све због осигуравања властите победе, избегава, или се труди да избегава антируску хистерију, русофобију, драстичне рестрикције и санције Русији. Његова реторика промениће се истог тренутка када се затворе бирачка места, а француски бирач више не може да утиче на резултат сопственог гласања. Тада ће Макрон показати своје право лице америчког вазала спремног да за интересе америчке хегемоније узида и жртвује идеале и интересе Француске Републике.

Глобална влада и амерички хегемон потпуном медијском контролом омогућавају опстанак режимâ који им служе. Зато је могуће да председник Француске буде човек којега су медији доводили у хомосексуалну везу са директором „Радио франса“, Матјеом Галеом. Такође, медији су га доводили у исту врсту везе са Александром Беналом, којег је као свог љубавника запослио у свом личном обезбеђењу. У Француској је избила афера када је Бенал учествовао у нападима на демонстранте облачећи илегално униформу полицајца, али је цео скандал заташкан. И на крају, новинарка Изабела Фереира, идеолошки блиска „Жутим прслуцима“ објавила је да је Брижит Макрон рођена као мушкарац, Жан-Мишел Троње (Trogneux) и да је спремна да ту своју тврдњу докаже пред судом. У марту ове године у води су пронашли беживотно тело Изабеле Фереира, тако да судску потврду по овом питању, барем кад је реч о овој несретној новинарки, никада нећемо видети. Њена смрт у Француској, а и много шире, сматра се крајње сумњивом. Сваки други политичар са сличном хипотеком био би заборављен у прошлости, а опстанак на власти таквих и сличних, могућ је само ако су амерички полтрони и слуге.

Ова година почела је ратом у Украјини као прекретничким догађајем за човечанство. Упркос болу, стрепњи и трагичности коју доноси многим појединцима, овај рат носи и наду за брз крај и пропаст америчке хегемоније. Америчка хегемонија свету доноси катастрофу и ропство, а свет, да би се одбранио, мора уништити хегемонију. Таква динамика односа гарантује нам да Америка неће чекати крај. Пожелеће да многе одвуче у пропаст.

Пре него што умре, амерички хегемон је осмислио смрт Европе. Америка би хтела да се за њу жртвује сваки њен вазал понаособ, као што су се у праисторији жртвовали робови који су градили пирамиде, гробове фараона. Хоће ли Французи да граде своју слободну Републику, или гробницу америчког фараона у којој ће и сами бити сахрањени, видећемо 24. априла.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ