Драгомир Анђелковић: Крваво лице украјинске „демократије“

У Украјини је ухапшен водећи опозициони политичар чији је једини грех то што се политички, кроз парламент и изборе, борио против претварање Украјине у анти-Русију

Низ наших медија – надам се пре некритички и лакомислено, преузимајући продукте западних средстава масовног (дез)информисања, него уистину малициозно (мада и тога сигурно има доста) – објавили су као ударну вест да је „долијао Медведчук“, односно да су „украјинске снаге заробиле Путиновог кума“. Из реченог произлази да се, у најмању руку, ради о неком опаком руском заповеднику на терену, или чак о особи која руководи целокупном руском акцијом у Украјини. Међутим, ништа од тога није тачно!

Виктор Медведчук (1954) угледни је украјински правник, успешни бизнисмен и врло агилни политичар. Ради се о грађанину Украјине и лидеру „Опозиционе платформе – За живот“. У питању је парламентарна странка која у актуелном сазиву парламента Украјине има 38 од 450 посланика, а изражава ставове оног дела популације те земље који себе сматра идентичним са већинским народом Руске Федерације, без обзира да ли се декларише у руском или изјашњава у украјинском смислу.

Према украјинским истраживањима јавног мнења, пред почетак текућег сукоба људи који су рекли да су Руси и Украјинци један народ, било је, пре свега на истоку и југу Украјине, 28 процената (било их је око 50 посто 2014, пре отпочињања великог таласа антируске пропаганде у комбинацији са застрашивањем). Руске процене су да и даље око 35-36 одсто становништва Украјине себе доживљава интегралним или специфичним делом руског националног корпуса, а њих и знатно више у кућама и ван њих углавном говори руски.

Предизборна испитивања јавности 2019. године, зависно од тога ко их је организовао, показивала су да „Опозициона платформа – За живот“ ужива подршку од 17 до 25 посто испитаника. Но, с обзиром да су се избори одиграли у сенци деловања разних структура типа батаљона Азов, а по моделу америчких изборних операција типа Гладио, странка Медведчука освојила је тек око 8,5 посто места у скупштини Украјине. Од тога како људи гласају битније је ко броји гласове.

Без обзира на све притиске и изборне преваре, кроз институције, у медијској сфери и на терену – странка Медведчука је и после избора наставила да делује као да су они и даље у току. То се одразило на њен рејтинг. Ни украјински медији нису могли да сакрију да у источним, јужним и неким централним деловима њихове земље покрет „За живот“ добија све више симпатизера, па и присталица. И што је најважније – својим храбрим деловањем почео је да развејава тешке облаке страха који су се после Мајдана надвили над (про)руским крајевима и становништвом Украјине.

Инквизиционе игре

Да се такав процес не би наставио у околностима када се спремао за рат, кијевски режим је покренуо нови, знатно снажнији циклус прогона активиста „Опозиционе платформе – За живот“ (у односу на период од 2018-2020. када је деловало да репресија помало попушта) као и свих других грађана који се нису одрекли руских корена. Поново је почела да се ствара атмосфера отвореног погрома свега (про)руског, каква је постојала 2014-2016.

Део такве политике било је и покретање 2021. године, без икаквих озбиљних доказа, процеса за велеиздају против Виктора Медведчука. Оптужен је да одржава везе са политичким, војним и обавештајним органима Доњецке Народне Републике (ДНР), односно да својим пословним каналима омогућава извоз угља и других роба из те као и Луганске Народне Републике (ЛНР). Ипак, није све ишло како су украјинске власти замислиле.

Лако је судски и вансудски прогањати „мале људе“ који су са становишта Кијева и његових западних ментора неподобни. Када се ради о утицајном и познатом човеку какав је Медведчук, док год криза потпуно не ескалира, у вези са тим постоји низ ограничења. Да поменем неке од њих: озбиљни адвокати, пажња националне и светске јавности, деловање и даље несломљених припадника странке „За живот“. Отуда, њен лидер није лако био осуђен, али је, употребом разних соломонских решења, држан у кућном притвору много дуже него што и украјински закон то допушта.

Тако је било све до почетка оружаног сукоба између снага Руске Федерације, ДНР и ЛНР, са једне стране, и формација под контролом украјинског режима, на другој страни, крајем фебруара. Свестан да у новонасталим околностима његов живот вреди колико и оних људи које су украјински јуришници живе спаљивали у Одеси 2014. године, уз помоћ својих преосталих симпатизера у систему, Медведчук је побегао из кућног притвора и започео скривање на тајним локацијама у Кијеву. О томе да је донео исправну одлуку говори и чињеница да је у исто време његова странка забрањена а њени припадници подвргнути свеобухватној репресији.

Идентитетска неподобност

Што се Медведчука тиче, украјинске и са њима повезане западне службе, како тврде упућени у цео случај, лоцирале су га још пре две недеље те су око њега успоставиле челични обруч. Међутим, за хапшење су чекале погодан тренутак. Он је, како су доносиоци кључних одлука у Кијеву проценили, наступио онда када је било јасно да се приближио пад последњих делова Мариуопоља под контролом украјинских снага, односно њихова масовна предаја.

Зашто је судбина Медведчука повезана са падом Мариуопоља? Одговор нам је лично дао председник Украјине. У свом видео обраћању од 12. априла, Зеленски је руским властима понудио размену човека који је несумњиво носећи стуб (про)руског покрета у Украјини и лично је у блиским односима са Владимиром Путином, за велики (у наредним данима све већи) број украјинских ратних заробљеника.

Укратко, украјинска страна нуди да размени једног свог грађанина (а можда и више њих) за друге држављане те земље. Критеријум је национални и политички. Они који се и даље држе својих руских корена, очито се од стране Кијева доживљавају као туђе, страно тело. Није битно што је са правног становишта било каква њихова кривица недоказана. Очито у Украјини, као и на нашим просторима у Црној Гори, уз благослов Запада постоји и тзв. идентитетска кривица. Ко по том основу није подобан, из угла проповедника тзв. западне демократије и њихових локалних извршиоца, у тим државама нема шта да тражи.

Док су околности полунормалне, то се испољава мање агресивно, али када дође до бурних времена, онда се све оголи. Тако је за почетак Медведчук – што ће вероватно ускоро постати масовна појава – ухваћен као дивља звер и понуђен Русима као откупнина за оне Украјинце које Кијев и Вашингтон сматрају правоверним пошто су спремни да следе политику која је наметнута њиховој земљи, а која има за циљ стварање од дела историјског руског простора анти-Русије, која би била кључни локални непријатељ савремене Русије.

Да ли је на реду Србија?

Украјинска анти-Русија, наводно, треба да почива на демократским тзв. европским вредностима. И као таква намера је да буде противтежа ауторитарној Москви. Али по свему оном што се чини са грађанима Украјине који нису задовољили критеријуме евроатлантске морално-политичке подобности, сликовито видимо да није тако. У Украјини је успостављен постмодерно тоталитарни режим, коме се допушта да ради све што доприноси борби против Русије, Руса и руске идеје!

Неосуђени грађанин Украјине Медведчук – противно сваком закону – ових дана је понуђен за размену другој држави. Денис Кирејев (1977-2022) – члан украјинског преговарачког тима за кога је процењено да је имао тајни телефонски разговор (преко једног од бројних програма које данас сви користе) са неким са руске стране – од припадника украјинских служби почетком марта је усмрћен испаљивањем метка у потиљак. А ко зна шта је све учињено од 2014. до данас хиљадама грађана Украјине који су много мање познати а такође нису идентитетско-политички подобни.

То је упечатљиво лице онога што на Западу зову младом али перспективном „украјинском демократијом“. Наш народ се са низом сличних појава суочава већ деценијама, од Хрватске, преко Босне и Херцеговине до окупиране јужне српске покрајине. Понешто од тога продрло је и у саму Србију, од системске до тзв. независне медијске сфере. А само можемо да замислимо шта би се дешавало у региону и код нас са свим оним што је истински српско, ако би Београд капитулирао и, формално се окренувши од Русије, ставио тачку на – иовако неретко стерилну – политику борбе за очување националних интереса у земљама региона. Можда би онда и Србе који не желе да буду анти-Срби, почели да размењују за украјинске заробљенике из Мариуопоља.

Драгомир Анђелковић је историчар и политички аналитичар. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор:
ИСКРА